СРС: Ово је текст у којем Ђинђић позива на бомбардовање Србије

ss-face-240Дуго се говори да је Зоран Ђинђић тражио бомбардовање Србије, али није било директних доказа за такву тврдњу. Људи из Српске радикалне странке су то залагање препознали у тексту који су заједнички потписали Мило Ђукановић и Зоран Ђинђић, а објавио је 8. маја 1999. „Њујорк тајмс“. Преносимо увод и посрбљени текст са званичног блога СРС-а, а затим и сам енглески текст, па просудите сами.

На крају доносимо интервју новосадског издавача Зорана Стојановића, који из прве руке сведочи о мало познатим детаљима из живота трагично страдалог Зорана Ђинђића.

СРС: Ђинђићев интервју „Бомбардујте Србију!“

Српска радикална странка представља јавности црно на бело материјал из „New York Times”-a у коме заједничком изјавом Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић позивају НАТО да настави бомбардовање наше земље све док Милошевић не падне са власти, како је Ђинђић недвосмислено поручио америчкој јавности ако се мир потпише пре него што Милошевић падне са власти онда ће то представљати наставак трагедије. Ово је случај интервјуа у коме ништа није двосмислено или изгубљено у преводу, и приказује праву аутошовинистичку природу Зорана Ђинђића.

srs-djindjic

„Уколико се рат заврши са потписом мировног споразума, а истовремено на власти остане исто вођство, са Слободаном Милошевићем на челу, трагедија и насиље ће се наставити.” – рекао је Ђинђић за „New York Times”.

Текст преносимо у целости (у случају да вас занима оригинални текст на енглеском језику објављен у „New York Times”-у, можете га прочитати кликом ОВДЕ):

„Упркос тренутном сукобу, остајемо посвећени интеграцији Југославије у Европу, и на крају у Европску унију. Пут у Европу је једини пут који ће помоћи нашој земљи да реши своје велике проблеме и изгради трајни мир и стабилност у целом региону. Тешко је замислити да се било каква економска или политичка обнова може десити у Југославији без недвосмислене и дугорочне међународне подршке.

Само демократска и стабилна Југославија може осигурати стабилност на Балкану. Желимо да нагласимо да су демократске политичке снаге у Југославији посвећени том циљу. Непосредна брига је завршавање рата, обезбеђивање повратка избеглица и спровођење политичког решења које ће укључити да се на Косову распореде међународне трупе.

Међутим да би се успоставио трајни мир, спољни свет мора да учини више од самог решавања косовске кризе. Војна интервенција на Косову је довела до нових проблема, није важно да ли је то било урађено планирано или не. Уз интервенцију, Запад је преузео део одговорности за проналажење решења за ове проблеме.

Истовремено, биће потребни интензивни напори Југословена да поврате поверење спољашњег света и опораве морални статус који је изгубљен због Косова.

Чак и пре краја рата, међународна заједница треба да јасно и недвосмислено заузме став да демократска и економска обнова у Југославији представља званични и обавезујући став. Таква изјава би дала наду грађанима наше земље и подстакла трансформацију на политичкој сцени.

Политички циклус који је у последњих 10 година одвео нашу земљу у ову трагедију мора бити прекинут. Уколико се рат заврши са потписом мировног споразума, а истовремено на власти остане исто вођство, са Слободаном Милошевићем на челу, трагедија и насиље ће се наставити.

Стабилност Југославије је од кључног значаја због њене величине и географског положаја на Балкану и њене улоге које је одлучујућа по стабилности или нестабилности суседне Босне и Херцеговине, Македоније и Албаније. До данас, међутим, међународна стратегија на Југославију своди управљање кризама, док игнорише корене те кризе.

Демократија се може успоставити у нашој земљи само са комплетном политичком транзицијом у Србији и остатку Југославије. То зависи од слободних и фер избора, јачања демократске опозиције Србије, блиске сарадње са демократском Владом Црне Горе, и потпуне изолације од недемократских снага, као и успостављањем спољашњег тела које треба да помогне и прати политичку промену.

Угледни европски политичари са претходним искуством на Балкану, попут бившег премијера Шпаније Фелипе Гонзалеса, бившег канцелара Аустрије Франц Враницки и Ханса Кошника, искусног немачког социјалдемократе, могла би радити у таквој комисији под покровитељством организације за европску безбедност и сарадњу.

Убрзана економска обнова на Балкану ће бити могућа само са неком варијантом Маршаловог плана. Обећање помоћи из иностранства помогло би циљу успостављања демократије у Југославији имало би утицај на дуготрајни нагомилани бес. Демократској опозицији ће бити тешко да функционише после НАТО кампање, јер ће нас људи вероватно видети као део те Европе – део тог Запада – која нас бомбардује, уништава нам мостове, путеве и фабрике и убија цивиле. Доћи ће до протеста људи у Србији и у Црној Гори.

Међутим, има наде за демократске снаге. Политика господина Милошевића се суочава са уништењем, што би се створило трачак наде за изградњу нечег новог на тим рушевинама. Уколико ишта добро може да се издвоји од зла које је сада међу нама, то је шанса – уз помоћ међународне заједнице – за нови почетак за Југославију.”

(Блог Српске радикалне странке, 12. 3. 2015)

After The War In Serbia Is Over

By Milo Djukanovic and Zoran Djindjic
Published: May 8, 1999

Despite the current conflict, we remain committed to Yugoslavia’s integration into Europe, and eventually into the European Union. The road to Europe is the only route that will help our country solve its considerable problems and build a lasting peace and stability throughout the region. It is difficult to imagine that any economic or political renewal can occur in Yugoslavia without unambiguous and long-term international support.

nyt-djindjic

Only a democratic and stable Yugoslavia can secure stability in the Balkans. We want to underscore that the democratic political forces in Yugoslavia are committed to that goal. The immediate concerns are ending the war, securing the return of the refugees and implementing a political settlement in Kosovo that will include the deployment of an international force.

But to establish a lasting peace, the outside world needs to do more than solve the Kosovo crisis. Military intervention in Kosovo has led to new problems, whether or not that was intended. With intervention, the West assumed part of the responsibility for finding solutions to these problems.

At the same time, intense efforts will also be necessary on the part of Yugoslavs to win the trust of the outside world and recover the moral standing lost because of Kosovo.

Even before the end of the war, the international community should state clearly and unequivocally that democratic and economic reconstruction in Yugoslavia represents its official and binding position. Such a statement would give hope to the citizens of our country and encourage the transformation of the political landscape.

The cycle of politics that over the past 10 years or more has led our country to this tragedy must be broken. If the war ends with a signature on a peace agreement and the same leadership in power, with Slobodan Milosevic at the helm, the tragedy and violence will continue.

Yugoslavia’s stability is crucial because of its size and geographical position in the Balkans and its role in determining the stability or instability of neighboring Bosnia-Herzegovina, Macedonia and Albania. To date, however, international strategy on Yugoslavia has boiled down to crisis management, while ignoring the roots of crisis.

Democracy can be established in our country only with a complete political transition in Serbia and the rest of Yugoslavia. This depends on free and fair elections, the strengthening of Serbia’s democratic opposition, close cooperation with the democratic Government of Montenegro, the complete isolation of undemocratic forces and the establishment of an outside body to help monitor the political change.

Respected European politicians with previous experience in the Balkans, like former Prime Minister Felipe Gonzalez of Spain, former Chancellor Franz Vranitzky of Austria and Hans Koschnick, a veteran German Social Democrat, could work in such a commission under the auspices of the Organization for Security and Cooperation in Europe.

Accelerated economic reconstruction in the Balkans will be possible only with some variant of the Marshall Plan. The promise of outside aid would help the cause of democracy in Yugoslavia by tempering lingering anger. It will be difficult for the democratic opposition to function after this NATO campaign because people are likely to see us as part of that Europe — part of that West — that bombed us, destroyed bridges, roads and factories, and killed civilians. People will protest in both Serbia and Montenegro.

But there is hope for the democratic forces. Mr. Milosevic’s policies are facing destruction, which would create the glimmer of a chance to build something new on those ruins. If anything good can be extracted from the evil that is now among us, it is the chance — with international help — for a new beginning for Yugoslavia.

Milo Djukanovic is the President of Montenegro. Zoran Djindjic is head of the Democratic Party in Serbia.

http://www.nytimes.com/1999/05/08/opinion/after-the-war-in-serbia-is-over.html

Зоран Стојановић: Ђинђић није био анационална фигура

Зоран Стојановић, издавач и близак пријатељ убијеног премијера: Када је при крају живота потегао питање Косова, сетио сам се тог нашег разговора о Јасеновцу…

Фото: С. Ковачевић

Фото: С. Ковачевић

Нови Сад – „Зоран Ђинђић је у политици постигао колико се може постићи у тим околностима. А да околности нису биле сјајне – то се видело, јер је човек убијен. Мислим да би више постигао у филозофији и да би много боље било да је у томе остао и до краја живота писао неке добре, дебеле филозофске књиге. Али сад не вреди причати о томе шта би било кад би било”, каже познати новосадски издавач Зоран Стојановић, који је Ђинђића упознао пре него што је бивши премијер и један од оснивача ДС-а почео да се бави политиком.

Уочи 12. годишњице од убиства премијера, Стојановић је за „Политику” испричао своја сећања о дружењу са Ђинђићем, којег је подстакао да објави књигу „Југославија као недовршена држава”. Она је изашла у јесен 1988. у издању Књижевне заједнице Новог Сада, чији уредник је тада био Стојановић, а Зоранова будућа супруга Ружица секретарица.

„Ђинђић је ту књигу писао на неку врсту мог наговора и моје молбе. Пратио сам њен настанак и то је трајало годину дана. Свакодневно смо се чули кад је био у Београду, а дописивали кад је био у Немачкој”, каже Стојановић, наводећи да је дружење трајало интензивно 1987. и 1988, а да је све почело када је приметио његове текстове о филозофији и социoлогији у „Књижевној речи”, после чега се у београдским круговима, код професора Свете Стојановића и Милана Ковачевића, распитивао како да дође до Ђинђића.

„Позвао сам га да дође у Нови Сад и ту смо први пут разговарали. Предложио сам му да сакупи те своје текстове, напише оквирно предговор, и да од тога направи књигу. Рекао је да није лоша идеја. И тако је наше дружење почело”, сећа се Стојановић, наводећи да је у периоду који је уследио стекао утисак да Ђинђић у Београду није имао круг људи са којима се дружио, а да је то увидео из његове потребе да се „често, дан или ноћ”, чују и разговарају.

Било је, сећа се, целоноћних разговора када су колима заједно путовали за Франкфурт, где је тада Ђинђић живео. Теме су биле литерарне, мада се Стојановић сећа да су једном дотакли питање страдања у Јасеновцу.

„Када је при крају живота потегао питање Косова, сетио сам се тог нашег разговора. Ђинђић није био анационална фигура, као што то кажу припадници тзв. друге Србије. Имао је свест о припадности једном народу и није био незаинтересован за његову судбину. Из тог разговора о Јасеновцу, сећам се да је то за њега било доста важно питање. Можда не пресудно, али важно утолико да се мора знати шта се десило нашем народу у Јасеновцу и како се та ствар приказује, а каква она јесте”, каже Стојановић.

За бившег премијера каже да је био „бескрајно бриљантан човек” и да је у њега полагао велике наде „као нашу филозофску снагу и будућност”.

Његова књига „Југославија као недовршена држава” изазвала је у то доба политичку реакцију и пре него што је објављена.

„Један рецензент који је радио на факултету у Новом Саду панично ме је назвао телефоном и рекао да не стављам његово име на књигу. Ваљда се уплашио да га не избаце. А данашњи корифеј демократске мисли, ондашњи високопозиционирани комунистички политичар Жика Берисављевић запретио ми је да је ни случајно не објављујем јер ћу лоше проћи. Тако да није било једноставно у то време објавити такву књигу”, каже Зоран Стојановић.

У време када га је упознао, Ђинђић је у Франкфурту живео, према речима нашег саговорника, доста тешко, није имао никаквих прихода.

„Имао је интелектуално окружење. Рекао ми је дођи да те упознам са једним човеком. То је био Хабермасов асистент Аксел Хонет, који је сада веома познат. Његове књиге се преводе на француски језик код ’Галимара’, а у Франкфурту га на немачком објављује ’Зуркамп’ – издавач који је настао после рата у Немачкој и данас је један од најпознатијих и најозбиљнијих. Ђинђић је у ’Зуркампу’ имао извесне везе, рецензирао је рукописе за њих”, прича Стојановић.

Ипак, од ситних послова није могао да живи, па му је предложио да у једном бечком институту конкурише за стипендију за преводиоце. То је тада било око 4.000 марака и то је за Ђинђића, каже наш саговорник, било решење за шест месеци, колико је стипендија трајала. Међутим, најпре се Ђинђић није појавио на састанку који је Стојановић организовао са Клаусом Неленом са тог института.

„Прође пола сата, њега нема, прође још пола сата, не долази. Ја кажем да не знам о чему се ради, ваљда је био спречен да дође. Али Нелен је био конструктиван кад сам му рекао да је Ђинђић веома озбиљан човек који ће конкурисати са преводом Хусерлове књиге. Прихватили су му, а ту књигу су после објавиле ’Дечје новине’ из Горњег Милановца”, наводи Стојановић.

У том периоду долазио је често у Нови Сад, у дом Стојановића, где су се Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић једном приликом договорили да Ђинђић конкурише за професора Филозофског факултета. Ту је, по речима Стојановића, био изабран у звање, али није држао предавања. Био је забринут, додаје наш саговорник, како ће постићи да буде и на институту у Бечу и у Новом Саду.

„Касније се вратио и пуном снагом бацио у политику, а ја сам основао своју издавачку кућу у пролеће 1989. и нисам више био ’надлежан’ за те Ђинђићеве послове”, каже уз осмех власник „Издавачке књижарнице Зорана Стојановића”.

Снежана Ковачевић

(Политика, 13. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3KJ



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Изгледа да постоји слична изјава квислинга Ђинђића, како га је назвао Neil Clack у Gurdian-у , на неком немачком или аустријском ТВ каналу, али треба провјерити.

  2. Љубодраг “Дуци“ Симоновић, у емисји, на радију Снага народа, помиње Ђинђићев интервју немачком Шпиглу, из маја 1999, у коме овај, дакле Ђинђић, тражи да нато интервенише копненим снагама у Југославији. Сем тога, износи и низ других занимљивих чињеница у вези са овом опскурном личношћу. Ту емисију, веома је лако пронаћи на интернету.

  3. @ порфирије петрович

    Што се тиче тог Шпигла, рекао бих да је реч о овом интервју

    http://www.spiegel.de/spiegel/print/d-13398569.html

    Пошто не знам немачки, ево гугл превода, а ако има неко нек преведе и нек пошаље редакцији, ваљда ће објавити?!?!

    – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

    Спиегел: Запад је већ је погрешио када је веровао да ће Милошевић попустити брзо. Милошевић би омогућио да се његова војска бори против НАТО копнене војске?

    Ђинђић: Ја не мислим тако. Копнена војска би значило да мора да преда на крају. Милошевић зна да НАТО неће добити.

    Али има и ово:

    Ђинђић: На почетку мировног Косова нису под српском и албанском не, али под међународном управом. Али ово не треба да буде стална протекторат или чак довести до независности. Дугорочно политичко решење је аутономија за Косово у оквиру демократске Југославије и Србије.

    Спиегел: Да ли ће Али Запад не може наметнути мировног споразума, Милошевић се поново прихвати као извођач?

    Ђинђић: Приоритет је крај рата, који је потписао споразум не броји толико. Али одмах после тога ћемо направити питање одговорности, НАТО као и наша. Милошевић је морао да покуша да избегне војни сукоб по сваку цену.

  4. Не видим ништа чудно, нити „издају“.

Оставите коментар