Огњена Лазић: Да не отежа срце ваше

Најтеже је када дођете у неке године (читај: остарите), а нисте научили да сами постављате своје циљеве и да једино и само од себе нешто очекујете. Иако је реално, рекло би се, сасвим нормално да од неког блиског очекујете, на пример, да вам у нужди прискочи у помоћ или од доброг сарадника да успешно уради договорени посао, то ипак увек треба чинити уз извесну дозу опреза или боље да кажем, потпуно том човеку препуштајући слободу деловања.

ol-1122015

Да пишем на ову тему подстакла ме је реакција једне познанице коју редовно срећем, a која је вечито незадовољна, јер она је стара и не може сама до продавнице, а нико то за њу није учинио, јер јој се млађа сестра већ месец дана не јавља (као да она не може да назове и прекине зачарани круг), јер је омладина данас толико свирепа (то је њен израз) да не жели да јој уступи место у аутобусу и тако редом. Не наводим ове примере да несрећној старици приседам на муку, већ кад год је слушам подсећам се колико је важно да непрестано себе (само)сагледавамо у односу на друге људе, а не да њих користимо као изговор за сопствену дезоријентисаност и незадовољство.

Ако од других очекујемо да се понашају на одређени начин, одузимамо им могућност избора и себи компликујемо живот. Таквим ставом шаљемо поруку и себи и другима да је наше задовољство и оствареност у туђим рукама тј. овиси о томе хоће ли неко учинити оно што желимо или неће. И да ствар буде гора, ми том другом човеку шаљемо поруку да га не прихватамо онаквим какав јесте, већ само онаквим какав би нама одговарао. Обрни окрени, исход је неповољан и за оног ко очекује и оног ко би требало да испуни очекивање. Према томе, било би добро да се непрестано подсећамо како свако од нас може свој живот да постави на темеље љубави, односно слободе од ограничености своје тварне (пале) природе, у смислу слободе од сваке нужности, исто онако како то чини и Онај који нас је створио.

Зато никако не бисмо смели да одустајемо од своје слободе која је суштина личног напретка. Без тог осећаја здраве контроле и слободе избора ми не разумемо ни себе ни околности у којима се затекнемо. Ту је извор нашег ентузијазма и зато је прихватање одговорности једна од најважнијих степеница личног развоја.

Преузимање одговорности

Наше реакције на неиспуњена очекивања невероватно су различите и пре свега зависе од особина саме личности. Тако ће они који сматрају да су сами одговорни за неостварене циљеве или неиспуњена очекивања, не само брже преболети неуспех и разочарење, већ ће и са већом мотивацијом и упорношћу настојати да остваре неки нови циљ.

Иако се на први поглед чини нелогичним, много се лакше суочавамо са неуспесима или болним догађајима за које себе сматрамо одговорнима, него са онима за које можемо кривити друге људе, околности и шта све не.

Када кривицу за свој неуспех или неостварени циљ приписујемо другима, ми себи признајемо како над тим што нам се догодило нисмо имали контролу, што значи да нам се то може десити поново. Ако смо сами криви за неки неуспех, неостварени циљ или несрећу, колико год нам у том тренутку било тешко, ипак знамо да нам се то више неће догодити, јер ћемо следећи пут на то обратити већу пажњу, другачије поступати, боље се припремити тј. у границама својих могућности успешније контролисати оно што нам се дешава.

Тако дакле, што смо спремнији да преузмемо одговорност за свој живот, то ћемо мање очекивати од других да удовољавају нашим жељама, да испуњавају наше потребе и уклапају се у наше планове и идеје. Исто тако, ако смо савесни и осећамо се одговорнима за своје понашање, лакше ћемо препознати оне неповољне ситуације када неко покуша да манипулише нашом слободом и умећемо да се поставимо и очувамо свој интегритет. Складни односи се не заснивају на незрелим очекивањима и слуђујућим удовољавањима, већ на преко потребном поверењу и јасном дефинисању жеља, идеја и циљева који доприносе заједничком или општем циљу. На тај начин негујемо добре и здраве односе са људима који нас окружују.

Радост ишчекивања

Често пута наше замисли и планови не уроде плодом и веома је важно да научимо да се са тим неуспесима носимо. Неиспуњена очекивања никако не би требало доживљавати као разочарење или још горе као извор несреће. Када се, на пример, унапред радујемо неком путовању или годишњем одмору, очекујући како ће нас то путовање или одмор препородити, а онда се то не догоди, већина нас ће са разочарањем говорити о упропаштеном плану и неоствареној жељи. А зар та „радост планирања и ишчекивања“ није била права радост? Зашто је тужбалицама умањујемо? Па, та радост је постојала! Били смо ведри и расположени, и то би у нашем сећању тако требало и да остане.

Обрнута ситуација је са негативним очекивањима. Када су негативна очекивања претерана, па када очекујемо „све најгоре“, ми на неки начин већ проживљавамо последице тог „најгорег“ што ће нам се догодити. Ако се заиста и догоди, бол или мука коју нам доноси већ је на неки начин помало „потрошена“ или мање оштра. Смисао негативних очекивања је да се припремимо за невољу или несрећу, пронађемо механизме помоћу којих ћемо се лакше изборити са њом, па ако се очекивана невоља догоди, ми је у извесном смислу дочекујемо спремни.

Шта Бог очекује?

Када Господ каже да не отежа срце ваше (Лк. 21, 34), Он не говори: не ради, не једи, не пиј, него да срца ваша не отежају од тога. Рукама ради, а срце нека ти буде слободно. Ако ти је до јела, једи, али не преоптерећуј се храном, и вина попиј када је неопходно, али не допусти да ти помути главу и срце, поручује нам свети Теофан Затворник. Дакле, одвоји своје спољашње деловање од свог унутрашњег делања; и ово последње постави као главно дело твог живота, а прво као додатак – овде буди пажњом и срцем, а тамо само телом, рукама, ногама и очима.

Тако долазимо до тога да Бог од нас једино тражи намеру, нашу добру вољу коју је неопходно да покажемо својим макар и најнезнатнијим духовним напором и самопознањем. Свим осталим Он нас дарива. У духовном животу нису нам потребне снажне руке да бисмо се смирено борили, да бисмо тражили благодат Божију и на свему Му благодарили. Онај ко се препушта рукама Божијим, без свог планирања или очекивања, поверава себе плану Божијем.

Што се више човек ослања на себе, он заостаје, не напредује духовно, јер ствара препреке милосрђу Божијем. Да бисмо напредовали, неопходно је да имамо потпуно уздање у Бога.

„Господ у сваком тренутку Својом љубављу милује срца свих људи, али ми тога нисмо свесни, јер се на наше срце ухватила кора”, каже старац Пајсије. Када очисти своје срце човек осећа гануће, потресеност, „мекши” је, јер увиђа доброчинства и доброту Господа Који нас све подједнако воли – болује због оних који пате, радује се због оних који живе духовним животом.

(Духовна терапија, 11. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3J7



Categories: Преносимо

Оставите коментар