Economist: Адам Смит о светској финансијској кризи

(Економист, Лондон, 27. 1. 2015)

Уморни сте од доњолигашких препирки о финансијској кризи и њеним последицама? Или што је економски опоравак постао ништа више до муниција за интелектуално непоштене политичке кампање? Питате се шта би о овоме рекли неки од највећих мислилаца? Наши напори да консултујемо великане економије отежани су једном важном чињеницом: не само да су неки од најважнијих економиста поодавно мртви, већ су умрли много пре него што су владе и централне банке измислиле неконвенционалне политичке алатке попут упумпавања великих количина новца у платни промет. То објашњава њихово одсуство из дебате – барем за сада.

e-632015

У покушају да пређемо ову поделу, без обзира на препреке, наш дописник је присуствовао предавању на Харвардском клубу у Њујорку, које је 21. јануара [о. г.] одржао Џејмс Отесон (James Otteson), професор политичке економије на универзитету Вејк Форест и уредник нове књиге „What Adam Smith Knew, Moral Lessons on Capitalism from its Greatest Champions and Fiercest Opponents. Он се запитао шта би велики шкотски економиста могао да каже о најновијој кризи.

Господин Отесон је био толико љубазан да приближи господина Смита цитирајући низ илустративних одељака. Није изненађење да човек који је сковао термин „невидљива рука“ не би био заговорник претеране интервенције влада. Његово неслагање могло би да се подели на три повезане категорије: искушење да се мешање влада одрази дугорочно на друштво, опасност од папирног новца и како питања о дугу и новцу померају богатство из будућности у садашњост. То, по његовом мишљењу, представља један облик генерацијске крађе.

Први споменути проблем, искушење влада да се претерано мешају, задире у срж Смитове филозофије, што се најбоље види, како је господин Отесон навео, у првој књизи великог економисте Теорија моралних осећаја (The Theory of Moral Sentiment, 1759). Човек система прави грешку мислећи да може да уреди делове људског друштва као да су у питању шаховске фигуре, али људско биће има себи својствене принципе кретања различите од оних које је законодавац изабрао да му усади. Ненамераване последице могу да проистекну из тога што владе присилом намећу своје идеје друштву, стварајући сталне сукобе.

У Богатству народа (The Wealth of Nations, 1776), Смитовом најпознатијем делу, он је у више наврата дискутовао о рањивости и хазардерској природи папирног новца, који не представља ништа друго до маску за раст дуга и обезбеђује приказ богатства које је шупље; све у свему – један разорни жонглерски трик. Није тешко замислити да би Смит, ако би којим случајем дошао у данашње време, могао да употреби табеларне извештаје централних банака као илустрацију овог проблема.

Многе додатне регулаторне мере које су уведе након финансијске кризе биле су оправдаване потребом да се заштити појединац, али Смит би био врло сумњичав према систему који се одозго уређује. Права и ефектна дисциплина која влада произвођачем је она његових муштерија, писао је Смит. Страх од губитка запослења је оно што ограничава његове преваре и исправља његову аљкавост.

Све ове идеје сугеришу да би финансијску кризу било боље сагледавати из два дела, почетни метеж и одговор, чије погубне последице стоје пред нама. Осим огромног јавног дуга који је створен током кризе, само јефтино извлачење укључених институција из проблема поткопава страх за који је Смит веровао да је кључан како би спречио будуће преваре и нехај. Шта је онда алтернатива, како би се избегао снажнији ослонац на онога кога је господин Смит означио као човек система и како би његове грешке биле избегнуте? Увиђајући оно што је сасвим јасно, Смит би се извинио што мора да постави очигледно питање: како то да његове идеје и његово име настављају да широко циркулишу док је значење тих речи занемарено? Читаоцу препуштамо да одлучи да ли би Смит могао да обезбеди све одговоре за савремени свет.

Т. Е. | Њујорк

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3FQ



Categories: Посрбљено

4 replies

  1. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    Права и ефектна дисциплина која влада произвођачем је она његових муштерија, писао је Смит. Страх од губитка запослења је оно што ограничава његове преваре и исправља његову аљкавост.

  2. „…да ли би Смит могао да обезбеди све одговоре за савремени свет.“

    Не би, јер је количина безвредног папирног новца у оптицају толика, да би светска економија стала истог тренутка када би се применило било шта од онога што слутим да би Смит покушао да примени. Да не говоримо како би за увођење било каквих инвазивних економских процедура била неопходна нека „светска влада“, пошто папирни новац може да штампа готово свака будала, па тако и да утиче на тржишта и економије и најдисциплинованијих и најздравијих економија. Дакле – мрка капа.
    Нема чаробних пилула и неће их ни бити… Једино што нам преостаје, то је рад на самоодрживости сваког појединца и удруживање у заједнице истомишљеника. Па Јово-наново, без понављања грешака из прошлости.

  3. Папирни новац може да штампа свака држава али конвертибилни аппирни новац не може. Практично највећи део “светског“ новца пуштају у оптицај америчка и европска централна банка, остале државе (попут Јапана, Швајцарске, па и РУсије и Кине) имају ту далеко мањи удео).

  4. Sa papirnim novcem je slično kao i sa platnim karticama: kupovina na dug, kupujemo a nemamo novca?!?
    Kad bi nam uzeli kartice – kolaps. I nas i ekonomije.
    Takav sistem se ne može promjeniti preko noći, nema čarobnog štapića. Jedna istorijska epoha (i društva u njoj) je na izmaku i kad god se je to događalo uvijek je bilo gadno. I danas je. I bit će još.

Оставите коментар