Александар Живковић: Духовна драма савремених синаита у „Исцељењу“ Ивана Јовића

Први дугометражни играни филм Ивана Јовића, „Исцељење“, филм дубоке православне духовности, приказан је у такмичарском дијелу ФЕСТА 2015, 3. марта, пред препуном Великом двораном Дома синдиката. У прије и послије премијерској гужви, потписник је „изгубио“ Богдана Златића, најбољег познаваоца православног свијетлописа код нас, па је принуђен да самостално пише, прије доживљај него критику филма, који ће, сигурно, као жанровски ријетка појава у нашој кинематографији, добити поузданије тумаче.

isceljenje-0

„Исцељење“ јесте – у најбољем смислу те ријечи – ауторски, дакако редитељски, филм, са сјајном екипом која је беспрекорно урадила фотографију, монтажу, сценографију, музику… Глумачки минимализам главног протагонисте, Калуђера, Јова Максића, даје особени печат филму, супротстављајући га хистерично-шмирантском игрању већине наших популарних глумаца.

„Исцељење“ је подијељено у три цјелине. У првој се Калуђер, приказан далеко од углађеног типа „кандидата за игуманство, епископство“, чак и од физичке љепоте већине наших реалних монаха, враћа из манастира у свој брдски, запуштени, завичај да обнови разорени дом и имање. Ово малореко али многозвучно (вјетар, шум ријеке, цвркут птица) збивање, дато је тако непрепричљиво снажно, да вас у атмосфери фестивалске премијере испуњава благодат и спонтано вам се јавља умно-срчана молитва. Потписани је први пут имао такво искуство на једној филмској пројекцији.

Сцена из филма

Сцена из филма

И заиста, када разорени дом донекле претвори у испосницу, прилажући јој и икону Мајке Божије коју прави, Калуђер чини метаније изговарајући: „Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога.“ Тада имате осјећања, која су нама којима није дата благодат непрекидне умно-срчане молитве, налик онима на Свеноћним бденијима или на Покајном канону Светог Андреја Критског.

„Рез“ који упућује на сјећање на Старца испосника и духовника и двије прилијепе музичке нумере у том првом дијелу филма имају педагошко оправдање, али су самом изворном осјећању које он доноси можда и сувишни.

У другом дијелу филма, снимљеном у Јабланици, која би могла да представља и Босну и Метохију, развија се фабула на коју смо у савременом филму навикли као на душевно збивање. Муслимански ђед са, од неизлијечивог рака обољелим, унуком прати Калуђера, молећи га да очита молитву за болника. Ђедов син убио је Калуђерову жену и сина у рату, касније и сам страдавши. Заслуга сценаристкиње, Моње Јовић, јесте што је душевна драма калуђера – за коју одмах претпостављамо да ће се, по законима Аристотелове драматургије, завршити катарзом, исцјељењем – дата психолошки суптилно, прожимајући је духовном драмом: Калуђер губи моћ Исусове молитве, неспособан је чак и за обраћање Богородици из молитвеника.

Болесни дјечак га (са)исцјељује.

Тако се и у другој и трећој цјелини филма провлачи нит духовне драме, основна нит филма која отвара и временску и просторну димензију његову. „Шта ја/ми знам/о о духовној драми очева синаита, осим што разгонетамо културни утицај исихазма?“, питање је које се мени прво поставило.

Или, посматрајући просторно, шта ми збиља знамо о духовној драми косовско-метохијског монаштва данас, када покушава да обнови дом, осим слика са Интернета и често отужних и постидних полемика?

„Исцељење“ Ивана Јовића свакако није наш први „православни“ филм, али јесте (стрепим од тога како ће Богдан Златић да прихвати ову моју оцјену) први после – постмодерни православни филм. Као такав, то је филм особите мисије коју Црква и јавност треба да препознају.

О духовном, као предуслову душевног и тјелесног исцјељења, овђе је ријеч.

ПОСЛУШАЈТЕ ЈОШ

Редитељ Иван Јовић о филму „Исцељење“: Православље је сусрет у којем најслободније дишем

Иван Јовић

Иван Јовић

Први православни филм на нашим просторима „Исцељење“ са темом дубоких питања људске душе, који је добио главну награду на фестивалима у Скопљу, па Шведској, а пажњу привукао у Берлину те имао премијеру у немачком граду Котбус, публика ће у Београду премијерно видети 3. марта у Дому синдиката у 20 часова.

Редитељ нам говори о стваралаштву инспирисаном православљем, животу у Цркви, везаности за св. Василија Острошког, као и великом пројекту – документарцу „Завештање“ у којем више година интервјуише сведоке страдања људи током Другог светског рата и чијем се завршетку нада крајем ове године.

(Радио Слово љубве, 27. 2. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Сенка Милош: „Исцељење“ – филм који мења живот (Спутник Србија, 1. 3. 2015)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Званична страница филма Исцељење


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Ei



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

2 replies

  1. Мораћу да видим овај филм. Обично не гледам драме, али кад Живковић и Илић хвале…

  2. Poslije čitanja sjajne analize Aleksandra Živkovića koji je uspio tako živo da objasni i približi radnju filma, te gledanja ovog kratkog odlomka, jedva čekam da cijeli film odgledam.

Оставите коментар