Вилијам Валичела: Нека питања о привилегијама белаца

(Maverick Philosopher, 1. 9. 2014)

bill-valicelallaОвих дана много се прича о привилегијама белаца. Не верујем да сам о тој теми раније писао.

1. Привилегије белаца су, по свој прилици, врста привилегија. Шта је привилегија? То је питање које логички претходи. Да бисмо знали шта су привилегије белаца, морамо прво да знамо шта су привилегије. Размотримо неколико дефиниција. 

Деф1: Привилегија је посебно право или имунитет додељен одређеној особи од владе или неког корпоративног ентитета као што је универзитет или црква и то на бази условности.

Вожња јавним путевима је по овој дефиницији привилегија. Није у питању право које неко има самим тим што је људско биће или што је грађанин. То је привилегија коју држава додељује под условима које неко испуњава и које мора да настави да испуњава, а у вези су са годиштем, видом, возачким умећем и томе слично. Пошто је у питању привилегија, возачка дозвола може бити укинута. За разлику од тога, права на живот или слободу говора нису условљена, нити влада може да их дарује. Она не могу да буду укинута. Молим да не мешате уставом заштићена права, као што је право на слободу говора, са правима која додељује влада.

Чланови факултета имају различите привилегије, у вези са слањем поште, око библиотеке, укључујући и такве погодности као што је канцеларија, писаћи сто, секретарска помоћ, ексклузивна менза и томе слично. Имунитети су такође облик привилегије, на пример имунитет који обезбеђује сведоку-сараднику заштиту од кривичног гоњења ако пружи информације о својим саучесницима.

Сада, ако Деф1 обухвата оно што сматрамо под привилегијама, онда је тешко видети шта би то могле да буду привилегије белаца. Постоје ли нека посебна права или имунитети  које имају само и једино белци и то због своје боје коже, погодности и имунитети које додељује на условној основи влада и који могу бити укинути у складу са одлукама те владе? Не. Али постоје црначке привилегије у складу са Деф1. Оне се зову афирмативна акција.

Тако, ако прихватимо (Деф1) добијамо чудан резултат да нема белачких привилегија, али зато има црначких привилегија! Они који говоре о привилегијама белаца као о нечему стварном и нечему чему се треба супротстављати, вероватно на уму имају другачију дефиницију привилегије, могуће следећу:

Деф2. Привилегија је било који незарађена добробит или предност коју само неки људи имају на основу свог идентитета. Њих не додељује никакав корпоративни ентитет, нити морају бити условне. Аспекти идентитета који могу да донесу привилегије у овом смислу укључују: расу, религију, родни идентитет, сексуалну оријентацију, класу, богатство, способност или држављанство.

Људи који говоре о привилегијама белаца вероватно на уму имају нешто попут (Деф2). Идеја је да постоје извесне незаслужене предности које припадају белцима само на основу њихове расе, предности које нису доступне припадницима других раса.

Овде се намеће једно питање. Шта оправдава проширење термина „привилегије“ да обухвати било која добробит која није стечена? Ако се стриктно држимо терминологије онда нема привилегија белаца. Да бисмо могли да говоримо о привилегијама белаца морамо да прибегнемо семантичкој гимнастици. Шта оправдава ову промену значења? Да ли је она легитимна или је реч о злоупотреби језика? И шта се крије иза тога?

Једну ствар је важно истаћи у вези са (Деф2), а то је да она доводи до енормне пролиферације привилегија. У складу са овом дефиницијом, постоји „привилегија“ да се буде дешњак, с обзиром да је ово блага предност – боље је бити дешњак, него леворук – ова особина није заслужена и немају је сви. Исто важи за способност да се користе обе руке за исте задатке. Мени недостаје ова „привилегија“ с обзиром да сам само дешњак, и због тога сам у недостатку у односу на људе који имају ову особину.

white-privilege

Јасно је да сви ми уживамо разне врсте незаслужених добробити. Високи људи, било које расе, имају незаслужену привилегију у односу на ниске људе, све док нису исувише високи. У Сједињеним Државама боље је бити висок 185 цм него метар и по. (Деф2) имплицира да у појединим културама постоји привилегија висине. Да ли је ово проблем? Да ли правда захтева да висина буде уједначена? И ко ће именовати и изједначити ове Прокрустовце? Или ће изједнчавачи бити изузети од изједначавања? Ако је тако, то би био имунитет, стога „привилегија“, левичарска привилегија.

Црнци рођени у Сједињеним Америчким Државама после Другог светског рата имају незаслужену предност и у односу на белце као и на црнце рођене у неким другим деловима света. Црнци рођени у породици у којој заједно живе оба родитеља имају незаслужену предност у односу на црнце рођене у породици коју чини само један родитељ. Црнци рођени без урођених мана имају незаслужену предност у односу на црнце који имају овакве недостатке. И тако у недоглед.

Ако је предност бити белац, да ли је то предност коју уживају сви белци? И ако је не уживају сви белци, зашто се та предност назива привилегија белаца? Да ли ‘сиромашно бело ђубре’ дели ове белачке привилегије? Зар није боље родити се у солидној породици из средње класе коју чине оба родитеља, без обзира да ли су у питању црнци или Хиспаноамериканци него родити се у породици која припада „белом сиромашном ђубрету“? Да ли реднекери или генерално јужњаци деле ове привилегије белаца? Изгледа да оне нису много помогле Паули Дин.

Која је веза између привилегија белаца и већинских привилегија? Гарантујем да је, ceteris paribus, боље бити белац него црнац у Сједињеним Америчким Државама у овом тренутку. Али коликог удела у овим чињеницама има то што су белци већина? Када Хиспаноамериканци постану већина у Калифорнији, рецимо, да ли ће онда  бити речи о хиспаноамеричким привилегијама. Да ли би Хиспаноамериканци требало да почну да се осећају кривим због ових незаслужених предности?

Овде се поставља једно важно питање. Зар немам право на моје незаслужене добробити упркос чињеници да нисам урадио ништа да из зарадим? Моја висина није последица мог чињења и ја, мање-више, не радим ништа изузев што живим да бих одржао свoју висину. На њој [висини] не радим на начин на који побољшавам свој ум или радим на одржавању свог доброг физичког и финансијског стања.

Претпоставимо да сте црни мушкарац рођен у САД после Другог светског рата, у породици средње класе, са два родитеља и у дому испуњеном љубављу. Имате разне врсте незаслужених погодности. Да ли се осећате кривим због незаслужених добробити које су недоступне већини „сиромашног белог смећа“? Да ли би требало да се осећате кривим? Променимо мало овај пример: рођени сте у Лондону и имате незаслужену добробит оличену у британском акценту. Долазите у Сједињене Државе и унајмљују вас Си-Ен-Ен или Фокс њуз. Прескочили сте своје беле конкуренте великим делом због милозвучног и шармантног акцента. Да ли користите своју привилегију или се осећате кривим због ње? Да ли вас дотиче што је јужњачки акценат дефинитивна мањкавост?

Ову су нека питања која ми падају на памет када размишљам о привилегијама белаца. Завршићу анализом интересантног навода:

Они међу нама који су белци и мушкарци, у Сједињеним Државама, рођени су са значајно више жетона за животну партију покера него што су обојени људи или жене. Без обзира што је наша бела боја коже и мушки пол биолошка реалност, незаслужена добробит коју нам расни и полни идентитет омогућавају су социјална конструкција, односно, они су специјални згодитак који нам омогућава наше белачко патријархално друштво.

Друга реченица је бесмислица. Мушкарци су просечно виши од жена. Бити висок је незаслужена добробит, али никако није социјална конструкција. Сам термин социјална конструкција је врло сумњив. Шта ова синтагма уопште значи? Делује ми да је овде реч о грешци хипостатизације. Постоји ентитет под именом „друштво“ који конструише ствари? Нећу да кажем да термину „социјална конструкција“ не може да се да кохерентно значење; само хоћу да кажем да бих волео да сазнам које је то значење. Дефинишите или одустаните.

Згодитак? Реч коју наш професор тражи је награда. Као што сам у претходном тексту нагласио награде су привилегије. Оно што је аутор заправо урадио је изједначавање награда са незаслуженим бенефитима. Ово изједначавање мора бити или оправдано или напуштено. Речено нам је да ове награде додељује белачко патријархално друштво? Чини ми се да је овде почињена иста грешка као и са термином „социјална конструкција“. Где могу да пронађем групу људи која заједнички одлучује да додели ове специјалне награде белим људима?

Могао бих да наставим, али ово је довољно копања за један дан.

Вилијам Валичела (William F. Vallicella) је амерички филозоф и аутор блога Maverick Philosopher

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3f6



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

6 replies

  1. веома интересантно размишљање !

    У овом чланку, како је и закључио на крају, Вилијам је само загребао веома широку тему.
    Суштина је ту, а ја бих је веома упростио

    приоритет није наша реч и означава предефинисану (незаслужену) предност
    првенство или прeимућство је природна (хумана, самоодржива, заслужена) предност
    и један и други облик предности може бити лични и колективни

    ‘Треба дати преимућство детињој вери, која слуша Бога и оставља сопствена испитивања!’

    Могао бих да наставим али мислим да је ово моје размишљање сасвим довољно.
    Нисам филозоф али волим да филозофирам

    поздрав, Ненад

  2. Текст је одличан, али веома необичан за деконструисани друштвени концепт у којем Србљи у (некаквој) Србији живе! Мислим, да онима који су се потрудили да га прочитају ништа није јасно. Изостаје им смисао, јер не могу да га повежу са својом стварношћу. Зашто?

    Да би у одређеном друштву имао или немао „привилегије“ које аутор овим текстом суштински релативизује (али то о чему он пише нпр. у ННДХ* савршено функционише), неопходно је чврсто да не кажем тоталитарно друштвено уређење, што оно данас воле да кажу јак естаблишмент…

    Аутор се пита (или пита читаоца): Постоји ентитет под именом „друштво“ који конструише ствари? Наравно. Ово ваљда само Америма мораш цртати и објашњавати, јер Боже мој, они после рата Севера и Југа никада нису доживљавали никакве социјалне промене или друштевна превирања.

    Све у свему, интересантно размишља, али са нашом балканском стварношћу тешко повезив текст. Стварно ми је некако ван памети тако нешто у Србији објављивати. То ти је као да даме из високог енгелског друштва критикују моду и објашњавају своје проблеме просијакињама у Индији које су гладне ХЛЕБА и жедне ВОДЕ. Тако некако.

  3. p.s. И још нешто што ми је дигло притисак: превод је одличан, али има један гадан кроатизам ЗГОДИТАК (мајке ти!?) и страшно се узнемирим када чујем реч БЕНЕФИТ. Срби кажу добробит, а не БЕНЕФИТ! И још ми није јасно зашто уместо ПРЕВЕДЕНО СА тог и тог језика пише ПОСРБИО?! Ако ћемо уско стручно то посрбио има конотацију да је преводилац ПРЕПРИЧАО ТЕКСТ онако како га је он разумео. Дакле, превод може бити изузетно добар, али га он тим „посрбио“ заправо деградира.

  4. @Срђан Крунић

    Крунићу, као сарадник свратите мало чешће до сајта!

    Наша одлука ОД ПОЧЕТКА је да не пишемо ПРЕВЕО него ПОСРБИО, како су и наши стари писали. Проверите. И г. Милош Милојевић нема везе с тим него редакција, и што рече поч. председник „ту не мислимо ништа да мењамо“.

    Ако се провукао неки бенефит, то исто иде на моју душу. За ЗГОДИТАК, мислим да су вам у страху велике очи.

    Александар Лазић

  5. Gospodine Lazić,
    gospodin Krunić je u pravu što se tiče riječi „zgoditak“. Nisu mu u strahu velike oči. Upućujem Vas na hrvatsko-srpski razlikovni rječnik. Naime, iako je srpski tj. hrvatski jezik policentričan, neke lekseme se ipak isključivo koriste samo u ograničenoj regiji. Dakle, riječ „zgoditak“ na srpskom je „pogodak“ ili „gol“, ako tako nije podesno da stoji u tekstu onda se traži ekvivalentan izraz. Iako se prevodilac (vjerovatno uz pomoć online rječnika, koji i prave pomutnju) sasvim dobro snašao u smislu da će riječ „zgoditak“ biti razumljiv srpskoj čitalačkoj publici, to opet ne znači da taj izraz nije, da tako kažem, kroatizam. Ali, tendencija kroatizacije srpskog jezika je poseban fenomen i nije ovdje tema. A što se tiče emocionalnog transfera pri prevođenju sa stranog na materinski jezik (aludiram na izraz „posrbiti“) dosta se gubi na profesionalnosti i odgovornom pristupu izuzetno složenoj vještini (prevođenja).

  6. Превести или посрбити?
    Ако је нешто најчешће, то не мора баш значити и да је најбоље. Један од проблема је то што је на српском језику у ствари тешко пронаћи бољу реч од “посрбити“ за – условно: пребацити текст са једног на други језик – а пошто је основно значење речи “преве(з)сти“ уствари “пребацити“ нешто, то се у првој половини 20. века, уместо “посрбити“ одомаћила реч “превести/преводилац“. Али – у суштини, онај који преводи је у ствари “тумач“ (дакле – буквално би можда било и најбоље “протумачио“), мада се то употребљава искључиво за правне и административне документе чије посрбљавање/превођење/тумачење је област професије судских тумача. У “Речнику српскога језика“ Матице српске (Н.Сад, 2007), значење речи превести (стр.1003) у односу на пребацивање неког текста из једног у други језик је тек на последњем месту (бр. 4) значења те речи. За реч “посрбити“ (стр.981) стоји: “учинити да ко постане Србин, да што добије српски карактер, или обележје“, а пошто је у ранијим временима та реч била редовно употребљавана да означи да се нешто учинило да неки страни текст добије српски карактер, или обележје, ја дајем предност тој архаичној употреби, јер сматрам да је прикладнија од “превести“ . Узгред буди речено: једно од оправдано циничних тумачења речи “превести“ је и превести неког жедног преко воде, што се у многим случајевима “превођења“ са страног језика на српски и догађа – што због незнања тих преводилаца, што њиховог мурдарлука, што због све учесталијег коришћења “гугл превода“.
    А сада, на замерке г. Крунића:
    1. “…Ван памети овако нешто у Србији објављивати…“ – не слажем се! Садашње стање друштва је ипак пролазно: или ће све отићи у …., или ће се можда некада и побољшати, а ако се дозволи све даље идиотизовање друштва, какво је (и плански) присутно на огромној већини српских медија, интелектуална перспектива је мрачна. У том погледу “Стање ствари“ је редак изузетак и треба га неговати, па зато на њему поред политичких тема сигурно треба давати место и текстовима духовног карактера (ту област никако не треба препуштати ни званичним медијима СПЦ, а да и не говоримо о разним зилотским медијима), а поготово и оваквим текстовима као овај, који се г. Крунићу (неоправдано) чине као “…То ти је као да даме из високог енгелског друштва критикују моду и објашњавају своје проблеме просијакињама у Индији које су гладне ХЛЕБА и жедне ВОДЕ…“.
    2. “…један гадан кроатизам ЗГОДИТАК (мајке ти!?)…“. Кроатизам? Не бих рекао. У “Речнику српскога језика“ Матице српске (Н.Сад, 2007), стр. 430 – значење те речи је и “добитак на лутрији“ – па, што да не, у оном контексту у коме је употребљен, “згодитак“ је сасвим на месту, мада бих ја радије употребио “добит“. А – што се разних „-изама“ тиче, без њих – а нарочито турцизама, али и хеленизама, германизама, англизама и осталих –изама, онај “Речник српскога језика“ не би имао 1561 страну, него вероватно једва 400-500 и посрбљавање би било знатно теже (а превођење – у смислу “ жедног преко воде“ би сигурно било много лакше).
    3. “…и страшно се узнемирим када чујем реч БЕНЕФИТ. Срби кажу добробит, а не БЕНЕФИТ…“ . Слажем се, али мислим да бих у оном контексту радије казао “предност“, или “добит“.
    4. “…Дакле, превод може бити изузетно добар, али га он тим „посрбио“ заправо деградира“. Са овим се, како се из претходног може наслутити, апсолутно не слажем. Остајем код посрбљивања – допадало се то некима, или не, а у овом случају је посрбљивање заиста било веома добро.

Оставите коментар