Анализирати једну појаву пре него што се накупило довољно емпиријских података за извлачење сасвим поузданих закључака незахвалан је посао. Међутим, када значајне индиције (мада недовољне за склапање целовите слике) иду у прилог неком тумачењу, није одговорно пред таквим тумачењем потпуно затворити очи.

Изборна победа Сиризе у Грчкој имала је врло позитиван одјек широм политичког и идеолошког спектрума. Она несумњиво улива одређену врсту наде и самопоуздања свим снагама – ма где сматрале да се на том спектруму налазе – које се залажу за суверенистички приступ и заштиту националног интереса и социјалних права. У најмању руку, изборна победа Сиризе шаље охрабрујућу поруку да је оно што се догодило у Грчкој више не само теоретски него и практично могуће у Шпанији, Србији и многим другим земљама које су притиснуте сличним тешкоћама у односу на ауторитарну централну бирократију ЕУ и мародерске пљачкаше људских и природних ресурса, наднационалне финансијске картеле, који са њом делују руку под руку.

Утолико више је неопходно критички сагледати феномен Сиризе, зато што би се ускоро могао поновити у Шпанији под видом Подемоса, па затим и другим земљама у дубокој кризи.

За почетак, неколико основних теза. Прво, глобалистичке снаге које управљају догађајима на широком плану (или се бар труде да то чине) ретко наступају линеарно. Образац „теза, антитеза, синтеза“ боље описује њиховог modus operandi. Циљ је да се све значајне појаве ставе под контролу или бар довољно јак усмеравајући утицај да би неизбежни сукоби на крају били разрешени на начин који не угрожава коначне циљеве процеса. Друго, параметри дозвољеног неслагања најчешће су ограничени на учеснике којима је дозвољено да нуде различита тактичка решења, али од којих се очекује да деле основне премисе. Треће, пошто је глобалистички пројекат оштро супротстављен не само материјалним интересима већ и вредносном кодексу већине човечанства, његови аутори су свесни да ће неизбежно бар местимично долазити до масовног незадовољства. Под условом да се налазе под контролом, сигурносни вентили за испољавање таквог незадовољства не само да су могући, у интересу система они су – добродошли. Најзад, четврто, узимајући све наведено у обзир, основна разборитост налаже скепсу у односу на све нестандардне појаве којима недостаје јасан морални и идејни педигре, посебно ако настају изненада и појављују се ниоткуда. Глобалистички систем није непобедив, али је наивно потцењивати његову снагу и ресурсе. Зато је свака волшебна тактичка победа његових противника не толико разлог за славље колико за – критички отклон.

На основу за сада познатих чињеница, Сириза се уклапа у становиште које налаже високи степен обазривости.

ПРВИ ЦИПРАСОВ ПОТЕЗ

На интернету се може пронаћи Сиризин програм. Најблаже речено, он се састоји из општих и необавезујућих фраза. Нигде се не помиње ни једна специфична мера за решавање проблема са којима се Грчка суочава нити се запажа начелна критика глобалног система који је те проблеме створио:

„[Сириза ће] промовисати програм друштвене и економске реконструкције са циљем да се оствари развој који је у складу са људским потребама и благостањем и који поштује природу.”

То звучи лепо, али је тешко преводиво у практичне политичке мере. Затим:

„Што се тиче ЕУ, Сириза се противи преовлађујућој неолибералној и евроатлантској политици и сматра да се она мора и може променити у правцу демократске, социјалне, мирне, еколошке и феминистичке Европе, која је отворена за социјалистичку и демократску будућност.“

И становници Јапана се вероватно противе последицама нуклеарне хаварије у Фукушими, али то није исто што и делотворан план да се оне отклоне.

Странка Сириза постоји „у резерви“ од 2004. године и склепана је из низа фракција левичарске инспирације, али без кохерентног идеолошког језгра, а о специфичној политици да не говоримо.

Већ први потез Алексиса Ципраса, непосредно пошто је добио мандат председника владе, говори о томе да је код њега у питању идеолошка инспирација, а не промишљена политика, под претпоставком да уопште постоји озбиљна воља да примамљива предизборна обећања спроведе у дело. Без објашњивог повода, Ципрас је одбио да се држи процедуре која је у Грчкој за ту прилику уобичајена, да положи заклетву пред архиепископом Грчке православне цркве. Уместо тога, он је заклетву демонстративно положио у секуларној церемонији.

ОГРАЂИВАЊЕ ОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Без обзира на то да ли је неко верник, овде се у првом реду постављају практична, а не философска питања. Полагање заклетве пред поглаваром цркве у Грчкој је чиста формалност. Већина Ципрасових претходника на положају премијера Грчке такође су били неверници, чланови разних езотеричних глобалистичких друштава, а не побожни следбеници Православне цркве, али то им није сметало да се закуну пред архиепископом, у чију харизму, као ни Ципрас, нису веровали. На другом делу света, у сличној ситуацији када је био изабран за председника Чилеа, Салвадор Аљенде је, иако атеиста, попут својих претходника и из поштовања према моралним осећањима огромне већине својих суграђана који су гласали за њега, отишао у катедралу где му је надбискуп одржао уобичајени Te Deum. Најзад, међу Грцима, као међу Јеврејима, обредна страна вере је неотуђиви део националног идентитета. Грчки комунисти се по инерцији венчавају у цркви и крсте своју децу, без обзира на лична метафизичка убеђења, као што Јевреји својој деци приређују бар мицву и славе Хануку, чак и када су атеисти. Ципрасово демонстративно ограђивање од фундамента грчког националног идентитета и културе, на самом почетку политичке каријере, наводно лансиране да Грчку спасе од пропасти, има дубоко залеђе. Природа тог залеђа ће се ускоро испољити, вероватно на горко разочарање већине оних који данас славе Сиризину победу.

Поред ове начелне недоумице, поставља се и следеће питање. Како Сириза мисли да нешто постигне против јединственог фронта ЕУ бирократије и финансијских предатора, који су се окомили на Грчку са својих секташких крајње левичарских позиција, очигледно удаљених од духовних вредности грчког народа, који је у тренутку очаја и намамљен обећавајућим паролама Сиризи изгласао поверење? За успешан отпор притиску који ће неминовно уследити свакој озбиљнијој пројави непослушности према ЕУ и међународним лихварима као минимум неопходно је апсолутно јединство народа. То је практично немогуће остварити на секташкој основи и мимо дубоко укорењеног духовног идентитета и вредносног кодекса заједнице.

Прве изјаве нове владе о даљим смерницама појачавају утисак да је у припреми сценарио који је српским бирачима добро познат и који се редовно активира „дан после“ успешно обављеног посла и доласка на власт. Министар у новој влади задужен за економију Јанис Варуфакис већ је изјавио да „излазак из еврозоне није у програму и да странка [Сириза] не иде на конфронтацију са Бриселом“. Наивни посматрачи су до пре неки дан били убеђени да је сучељавање са Бриселом управо главно обележје Сиризине политичке акције.

Нови Сиризин министар затим је брижно додао: „Европа је у великој мери крхка и ми морамо водити рачуна да се не затрчавамо и не дајемо изјаве олако. Сигурни смо да постоји простор за узајамну корист и добити“.

У америчком политичком лексикону постоји савршен израз за маневар овакве врсте: backpedaling, педалисање уназад. Из тог угла начин како је Ципрас одмах по доласку на власт изложио приоритете своје владе не треба да чуди:

„Наш приоритет, пре свега, је да обновимо изгубљено достојанство. Повратићемо наду и повратићемо осмехе, оптимизам и достојанство нашег народа“. Оцена Стефана Лендмана у Глобал рисерчу да је „на помолу наставак по старом у обланди популистичке реторике“ зато не делује ни мало претерано.

ИЗБОР КОАЛИЦИОНОГ ПАРТНЕРА

Набројаним разлозима који изазивају недоумицу да ли је Сириза озбиљан фактор вансистемске и радикалне промене могао би се додати још један, а то је избор коалиционог партнера, што је Ципрасу омогућило да добије надполовичну већину у грчкој скупштини и мандат да састави владу. Не заборавимо, Сиризи су недостајала два посланика да самостално образује владу и зато је била принуђена да пронађе партнера са којим би могла да образује власт. Коалициони савезник кога је Сириза изабрала је десничарска странка Независни Грци, која је на протеклим изборима стекла 13 посланика. За оне који нису пратили развојни пут странке Независни Грци, она је настала пре неколико година издвајањем десетак посланика из тада владајуће Нове Демократије, коју је Сириза управо поразила. Овакав парадоксалан избор партнера врло је интересантан када се узме у обзир да Комунистичка партија Грчке, ККЕ, идеолошки неупоредиво ближа Сиризи, има 15 посланика у новој скупштини. (Ако неко мисли да је учешће комуниста у влади земаља чланица НАТО пакта незамисливо, треба га подсетити да је дуги низ година Комунистичка партија учествовала у влади Исланда, стратешки важне чланице НАТО савеза, и то за време трајања хладног рата.) Ово је чудна политичка одлука некога ко је у свом погледу на свет до те мере принципијелан да је одбио да положи заклетву пред архиепископом. Која је политичка логика избора десничарске странке за коалиционог партнера, и то упркос противљењу фракције Комунистичка тенденција у оквиру саме Сиризе?

То може бити само једно: да се обезбеди да влада Сиризе под вођством Алексиса Ципраса може бити срушена у сваком тренутку повлачењем коалиционог партнера и изгласавањем неповерења у скупштини. Можда је ово тренутак за поновно читање теза изложених на почетку.

Ако су снаге којима је Сириза реторички тако оштро супротстављена успеле да издејствују од самог почетка да у нову владу буде уграђен механизам за њено потенцијално укидање, у случају да се у изигравању „антитезе“ занесе и оде исувише далеко, зар то не сугерише да је Сириза сложенија појава од онога што се тренутно претпоставља?

Могуће је да су све изнете хипотезе у вези са пројектом Сириза без икаквог озбиљног ослонца и да захваљујући „побуни маса“, коју је Сириза пустила у погон, предстоје корените измене европског поретка, које ће изазвати овај свенародни покрет надахнут динамичним новим идејама. Али је подједнако предвидив и сасвим различит исход: неславни крах уколико се покаже да се извори Сиризиног надахнућа ипак суштински не разликују од премиса система на који јуриша. У том случају замисливо је да ће Сиризин спектакуларан неуспех да усклади речи са делом и да посрнулу Грчку подигне на ноге, уместо да улије нову наду, осмехе и оптимизам, продуби безнађе које покрива Европу и слабима духом потврди „безалтернативност“ погубног правца којим се она креће.

Време ће показати.

(Нови стандард, 27. 1. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3ey

Categories: Преносимо