Поражавајуће је како се (о)лако препуштамо гневу и са инфамним задовољством га гостимо. Права несрећа настаје када се то гостовање гнева у нама и око нас отме свакој контроли и прерасте у крвави пир, који пуни новинску рубрику црна хроника, од које сви беже и лажу (себе и друге) да такве вести уопште не прате, а ипак кришом воле у њу да завире. Тако читам како хапсе и иживљавају се над грађанима који немају за аутобуску карту; како се брачни парови млате и убијају; како су деца постала све агресивнија и обеснија. И не морам да наводим те екстремне примере, погледајте само како се „дискутује” по друштвеним мрежама када се, можда и сасвим случајно, суочите са неистомишљеницима. Каква експлозија гнева и агресије?! Ипак, врхунац буке и беса у којем живимо је када се агресивни новински чланци и текстови по блоговима доживљавају као креативно и храбро саопштавање истине и отварање очију свим слепцима и неистомишљеницима, који нису тако „просвећени” и бесни као извесни аутори. Куда иде овај свет?

Анатомија агресије

Од многобројних непримерених реакција на фрустрацију, најчешће се помиње агресија. Агресија, међутим, не мора увек бити последица фрустрације, као што то не мора бити гнев који претходи агресији. Одрасли, социјализовани људи не обрачунавају се физички са људима које сматрају извором своје фрустрације, али то могу чинити вербалном агресијом.

Вербална агресија у облику исмевања, изругивања и вређања веома је честа у ситуацијама у којима људи нису непосредно фрустрирани због нечег што им је онемогућено, већ целокупном ситуацијом у којој живе (на пример у породици или на послу). У таквим ситуацијима које трају, а из којих бисмо најрадије да изађемо, али не знамо како веома су чести облици вербалне и невербалне агресије. Када су такви облици агресије учестали можемо чак говорити о психичком злостављању у којем актери таквог односа један другоме непрестано приговарају, умањују успехе оном другом, свему се изругују и томе слично. Агресивно понашање може бити и много израженије, као на пример, разбијање ствари по кући и директно физичко злостављање.

Звучи вам познато?

Иако многи људи физичко злостављање сматрају најгорим, психичко злостављање није ништа мање злоћудно. Увреде подривају човеково достојанство и самопоуздање, па злостављане особе веома често почињу о себи да мисле управо оно што они који их злостављају говоре о њима. Једнако тешки су ефекти невербалне агресије која се испољава у подругљивим погледима, коментарима, изразима лица, охолом осмехивању, игнорисању и томе слично.

Ћутање није увек злато

Кад говоримо о невербалној агресији важно је напоменути да је ћутање можда најгори облик. То је посебан облик агресије, јер у суштини значи потпуни прекид комуникације, па тиме и укидање било какве могућности мирења или решавања проблема. Она посебно погађа ону личност у односу која има жељу да побољша однос, која у њега улаже емоције и снагу, а нема могућности да то искаже и подели, јер увек наилази на хладан зид ћутања. Свако ко се нађе у таквој ситуацији, која траје месецима требало би да се суочи са чињеницом како га та особа која упорно ћути једноставно не жели чути и разумети, нема љубави и није јој стало до побољшања односа, што значи да би такву ситуацију требало на неки начин активно променити.

Активна промена ситуације не мора увек да значи њено напуштање. Пошто је циљ сваке агресије да погоди и повреди другог човека, а то се у овом случају постиже ћутањем, тада свака реакција која показује како циљ није постигнут –изражавањем доброг расположења, нормалног кретања и обављања редовних послова –као да ћутање уопште и не постоји, може довести до прекида агресије и успостављања комуникације, а тиме можда и побољшања односа.

Разлика или варијанта

Људи се разликују по својој склоности ка агресивном понашању које је чешће код мушкараца него код жена, јер се у извесном смислу сматра друштвено прихватљивим. Међутим, треба рећи како су жене такође често агресивне, али чешће вербално него физички, па се тако њихова агресија често и мање примећује, иако је и те како присутна. На пример, мајке које су прикривено агресивне према својој деци често их неосновано критикују и упорно их пореде са другом децом која су увек у свему боља, и тако им онемогућавају да развију самопоуздање. Такве жене се на сличан начин понашају и према другим блиским људима којима стално нешто приговарају или замерају.

Када је агресивно понашање неопходност

Иако нема сумње да је агресивно понашање у већини случајева неприлагођено понашање и друштвено непожељан облик опхођења са другима, има ситуација у којима је оно једино што нам преостаје како бисмо сачували своје достојанство и интегритет, па се тако, нажалост, дешава да жртве агресије и саме постају агресивне.

Постоји, наравно, и агресија као друштвено прихватљив облик понашања, када је, на пример, реч о заштити злостављаног детета, жене или старих и немоћних лица који се не могу сами одбранити од неког агресивног понашања, а особа која их злоставља разуме само језик силе. Ипак, не треба заборавити да је агресија, чак и када је друштвено оправдана, непожељан облик понашања, јер увек у агресивним разменама неко не само што страда, већ и учи агресију као облик (пожељног) понашања.

(Духовна терапија, 27. 1. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3eH

Categories: Преносимо