Огњена Лазић: Бука и бес

duh-buka-besПоражавајуће је како се (о)лако препуштамо гневу и са инфамним задовољством га гостимо. Права несрећа настаје када се то гостовање гнева у нама и око нас отме свакој контроли и прерасте у крвави пир, који пуни новинску рубрику црна хроника, од које сви беже и лажу (себе и друге) да такве вести уопште не прате, а ипак кришом воле у њу да завире. Тако читам како хапсе и иживљавају се над грађанима који немају за аутобуску карту; како се брачни парови млате и убијају; како су деца постала све агресивнија и обеснија. И не морам да наводим те екстремне примере, погледајте само како се „дискутује” по друштвеним мрежама када се, можда и сасвим случајно, суочите са неистомишљеницима. Каква експлозија гнева и агресије?! Ипак, врхунац буке и беса у којем живимо је када се агресивни новински чланци и текстови по блоговима доживљавају као креативно и храбро саопштавање истине и отварање очију свим слепцима и неистомишљеницима, који нису тако „просвећени” и бесни као извесни аутори. Куда иде овај свет?

Анатомија агресије

Од многобројних непримерених реакција на фрустрацију, најчешће се помиње агресија. Агресија, међутим, не мора увек бити последица фрустрације, као што то не мора бити гнев који претходи агресији. Одрасли, социјализовани људи не обрачунавају се физички са људима које сматрају извором своје фрустрације, али то могу чинити вербалном агресијом.

Вербална агресија у облику исмевања, изругивања и вређања веома је честа у ситуацијама у којима људи нису непосредно фрустрирани због нечег што им је онемогућено, већ целокупном ситуацијом у којој живе (на пример у породици или на послу). У таквим ситуацијима које трају, а из којих бисмо најрадије да изађемо, али не знамо како веома су чести облици вербалне и невербалне агресије. Када су такви облици агресије учестали можемо чак говорити о психичком злостављању у којем актери таквог односа један другоме непрестано приговарају, умањују успехе оном другом, свему се изругују и томе слично. Агресивно понашање може бити и много израженије, као на пример, разбијање ствари по кући и директно физичко злостављање.

Звучи вам познато?

Иако многи људи физичко злостављање сматрају најгорим, психичко злостављање није ништа мање злоћудно. Увреде подривају човеково достојанство и самопоуздање, па злостављане особе веома често почињу о себи да мисле управо оно што они који их злостављају говоре о њима. Једнако тешки су ефекти невербалне агресије која се испољава у подругљивим погледима, коментарима, изразима лица, охолом осмехивању, игнорисању и томе слично.

Ћутање није увек злато

Кад говоримо о невербалној агресији важно је напоменути да је ћутање можда најгори облик. То је посебан облик агресије, јер у суштини значи потпуни прекид комуникације, па тиме и укидање било какве могућности мирења или решавања проблема. Она посебно погађа ону личност у односу која има жељу да побољша однос, која у њега улаже емоције и снагу, а нема могућности да то искаже и подели, јер увек наилази на хладан зид ћутања. Свако ко се нађе у таквој ситуацији, која траје месецима требало би да се суочи са чињеницом како га та особа која упорно ћути једноставно не жели чути и разумети, нема љубави и није јој стало до побољшања односа, што значи да би такву ситуацију требало на неки начин активно променити.

Активна промена ситуације не мора увек да значи њено напуштање. Пошто је циљ сваке агресије да погоди и повреди другог човека, а то се у овом случају постиже ћутањем, тада свака реакција која показује како циљ није постигнут –изражавањем доброг расположења, нормалног кретања и обављања редовних послова –као да ћутање уопште и не постоји, може довести до прекида агресије и успостављања комуникације, а тиме можда и побољшања односа.

Разлика или варијанта

Људи се разликују по својој склоности ка агресивном понашању које је чешће код мушкараца него код жена, јер се у извесном смислу сматра друштвено прихватљивим. Међутим, треба рећи како су жене такође често агресивне, али чешће вербално него физички, па се тако њихова агресија често и мање примећује, иако је и те како присутна. На пример, мајке које су прикривено агресивне према својој деци често их неосновано критикују и упорно их пореде са другом децом која су увек у свему боља, и тако им онемогућавају да развију самопоуздање. Такве жене се на сличан начин понашају и према другим блиским људима којима стално нешто приговарају или замерају.

Када је агресивно понашање неопходност

Иако нема сумње да је агресивно понашање у већини случајева неприлагођено понашање и друштвено непожељан облик опхођења са другима, има ситуација у којима је оно једино што нам преостаје како бисмо сачували своје достојанство и интегритет, па се тако, нажалост, дешава да жртве агресије и саме постају агресивне.

Постоји, наравно, и агресија као друштвено прихватљив облик понашања, када је, на пример, реч о заштити злостављаног детета, жене или старих и немоћних лица који се не могу сами одбранити од неког агресивног понашања, а особа која их злоставља разуме само језик силе. Ипак, не треба заборавити да је агресија, чак и када је друштвено оправдана, непожељан облик понашања, јер увек у агресивним разменама неко не само што страда, већ и учи агресију као облик (пожељног) понашања.

(Духовна терапија, 27. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3eH



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Велики недостатак текста је што није јасно, шта ауторка подразумева под агресијом. Без тога, тешко је успоставити везу између наслова и агресије, као и оног о чему текст говори. Недостаје први део ПОЈАМ АГРЕСИЈЕ.

  2. Господине Млинаревићу, жао ми је што текст није испунио Ваша очекивања. Наиме, агресија је по дефиницији манифестација гнева тј. емоционална реакција или понашање које узрокује гнев. Циљ агресије је да се неко физички или психички повреди или, пак, да се нешто уништи. Што се емоције гнева тиче о томе можете читати на линкованом тексту.

  3. @Огњена
    Сада је јасно, шта сте Ви подразумевали под агресијом и може се односити само на текст. Чини ми се, да сте дефиницију поприлично упростили, јер агресија не мора, да буде резултат гнева.

  4. Да се разликовати сила од насиља које је увек агресија, сила никад: Бог је Силан а никад агресиван. А које разликовање одговара разликовању гнева од праведног гнева (афекта: емоционални доживљај које се нагло јавља, има велики интензитет и буран ток и који садржи изразите телесне и психичке промене, али БЕЗ „СУЖЕЊА СВЕСТИ“ тј. очувана је самовласност и целомудреност човекова:

    то да се Бог гневи праведно иде по дефиницији Онога који влада ситуацијом од вечности у вечност тј. (онтолошки) извор је свог битија, постојања, себе као суштог, постојећег.

    ТРИ СТЕПЕНА ГНЕВА[1]

    Гнев нас све савлађује! Тешко нашој глави! Али да говоримо, по Светом Јовану Лествичнику, који су степени гнева.
    Гнев се дели на три врсте.
    Постоји гнев који је на грчком назван holos, што значи брзо – када се човек брзо разгневи и такође брзо прође. То није опасан гнев. То је оно што Дух Свети каже у Псалтиру: Гневите се и не грешите.
    То је природни гнев. Погрешио је једном, заискао је опроштај, мири се. Човеково срце је подељено на три дела: гневни део, рационални део и желатељни део. То је божански гнев, јер је по природи усађен у човекову душу, да се гневи на грех. Св. Јован Златоуст вели: „Гнев твој нека не буде на брата, него на змију којом си пао“.
    Када видиш човека да те кори или ти чини зло, немој се љутити на њега, јер није он крив. Да је било тако, не би био постављен закон љубави према непријатељима. Мрзи његову болест, не човека, јер није крив човек, ђаво га подстиче. Мрзи болест, јер болест је од ђавола, тиме га натерају да те мрзи, да те кори, да ти штети, да те бије. Он није крив, јер човек је створен по лику и подобију Божијем, али онај кога ђаво подстиче чини тако.
    Праведни гнев не мрзи, него испуњава заповест Божију, која каже: Љубите непријатеље своје. Благосиљајте оне који вас куну (Упор. са Мт 5, 44).
    Овај гнев, холос, јесте први степен гнева.
    Други степен гнева јесте гнев који се назива katos, или злоба на румунском. То је зла змија. Када ова угризе наше срце, не само да се гневимо, него задржавамо гнев по недељу, две, на онога који нам је учинио зло. Ово је тежак (гнев).
    Када човек задржава гнев и размишља: „Нека, претурићу ја њему план; нека, рећи ћу му ја; нека, удесићу га ја“; и када будеш то видео у свом уму, знај да си прешао на други степен гнева. Угризла те је за срце већа аждаја. И иди да тражиш опроштај, да се помириш с братом, казујући: „Опрости ми, супруже; опрости ми, супруго!“, јер ако не прође тај гнев, не можемо читати „Оче наш“.
    Онда би требало да се молимо овако: „… и немој нам опростити, Господе, грехе наше, као што ни ми не опраштамо…“ Тако би требало да се молимо, јер ако не опростимо, не можемо иначе читати „Оче наш“. Ни у једној врсти гнева не можемо читати „Оче наш“. Услов је поставила мудрост Бога Логоса.
    Апостол вели: Сунце да не зађе у гневу вашему (Упор. са Еф 4, 26), а ко је прешао на други степен гнева, не затиче га само сунце у гневу, затичу га и два, три дана, и седмица, и месец дана.
    Затим постоји гнев најтежи од свих, zakos, који се на румунском зове срџба. Овај је гори од ђавола. То је ђаво гори од свих ђавола: срџба. Нека нас Бог сачува таквога гнева! Али због чега се назива закос? Због тога што дуго пребива у човековом срцу. Када је човек стигао на трећи степен гнева, не задржава гнев само два-три дана или седмицу, него годинама.
    Било је људи болесних овом болешћу, срџбом, који ни на својој самрти нису опростили брату. Тле, тај и тај је умро, и на самртном одру тражила му је опроштај ћерка или унука, и није хтео да јој опрости“. Да Бог сачува! То је аждаја закос или срџба, и божански Јован Златоуст, у Слову о Саулу и о Давиду, казује о њој да је гора од сатане.
    Саул беше Цар Израиљев и беше болестан од епилепсије, од нечистога духа, јер често падаше на земљу и ствараше му се пена на устима, јер га беше напустио Бог, од када беше убио цара Ахава. Давид долажаше и певаше му псалме уз харфу, и изгањаше злог духа од Саула, и исцељиваше га, и он се смириваше.
    Но да ли је Саул благодарио Давиду што је изагнао ђавола из њега? Не. Ђаво, чујући силу псалама, напуштао је Саула и бежао. А Саул се смиривао, али завист у њему – не.
    Јер девојке Јерусалимљанке, након што су чуле да је Давид, једно дете, поразио Филистејца Голијата и одрубио му главу и скинуо увреду са синова Израиљевих, ударале су у бубњеве и викале овако: Саул згуби хиљаде, и Давид десетине хиљада, То јест, више су прослављале Давида него Саула. И од тада Саула je обузела мржња, исто из славољубља, обузела га је велика срџба, и плашио се да ће од сада Давид бити цар.
    И толико је срџбе имао, иако га је Давид исцељивао и одгонио ђавола од њега, да је, када би устао, питао:“ Где је Давид, Да га убијем?“ И три пута се бацио копљем за Давидом. Кога је хтео да убије? Свога лекара, који га је исцељивао.
    Јеси ли видео да је ђаво одлазио од Саула, због псалама, али срџба из његовог срца није одлазила? Хтео је да убије Давида, да овај не би постао цар.
    Због тога кажу Свети оци, и особито Св. Василије Велики: ‘Завист је гора од ђавола“. То је гнев закос, и када човек буде помућен срџбом, жуч излива отров око срца, јер је словесни део душе у срцу. Тада се помрачи разум, и мозак, и сентиментални део човекове душе, и узалуд му кажеш да је овде бело, јер он види црно. Више не види добро, јер су му се од зависти помрачили ум и срце.
    Закос, пребива дуго у човековој души. Срџба је гора од свих. Само је ђаво срџбен и има срџбу од почетка света према људима и према Богу, а човекова (срџба), каже Св. Јован Златоуст, гора је од ђавола. Нека нас Бог сачува, јер срџба је ђаво који истрајава у човековом срцу, и ако се човек не исповеда и не моли се Богу да га изагна, има многих који ни на самртном одру неће да опросте ономе који им је згрешио.
    Ово је трећи степен гнева, који је најопаснији; а то је ђаво срџбе, који је гори од свих ђавола.
    Дакле, није довољно да кажеш само уснама: „Бог нека ти опрости“, а твоје срце да буде пуно зависти и гнева; то није опраштање. Бог гледа на срце. Узалуд се молимо, када је наше срце пуно злобе, срџбе, отимачине и свеколике зле ревности.
    Дакле, да се трудимо својим срцем, да га убедимо да треба да љубимо свога брата и тражимо помоћ Божију да то чинимо, и онда имајмо смелости у својим молитвама к Богу. Ако ли не, има да се збуде што вели Св. Исаак Сиријски: „Семе на камену јесте молитва онога који има гнев према своме брату“.
    Нека нас Бог сачува сваке врсте гнева, али особито гнева закос.
    Амин.

    Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa 8, Roman, 1999, стр. 45-49

Оставите коментар