Миодраг M. Петровић: Недостаје нам мудрост Светога Саве

Београд – Миодраг M. Петровић, историчар, о Светом Сави, Законоправилу, Србији на размеђи, СПЦ…

Не знам да ли би такав духовни, просветитељски и државнички горостас као што је Свети Сава, уколико би га неки други народ имао, био толико запостављен, потискиван и злоупотребљаван. Нарочито данас када се све посматра кроз призму да ли се неко или нешто уклапа у визије Европске уније, евроатлантске планове и глобализацију света. Свети Сава би, свакако, ради очувања православне вере и целовитости Србије осудио изјаве појединих политичара о томе да „ЕУ нема алтернативу“.

miodrag-m-petrovic

Ово на почетку разговора за „Новости“ каже др Миодраг М. Петровић, наш водећи стручњак за историју цркве и црквеноканонско право и најбољи познавалац живота и дела оснивача и првог архиепископа аутокефалне српске цркве, и истиче:

„Свети Сава је живео у времену када су међудржавни и међуцрквени односи били веома сложени и изразито супротстављени. Ако би се ти ондашњи односи упоређивали са данас владајућим односима у свету, не би могло да се каже да су били једноставнији, лакши. Мудрост и сналажљивост Савина, као родољуба и свештенослужитеља, у околностима када је Византијско царство раздробљено, хришћанско јединство разбијено, мир по Србију са свих страна угрожен – данас могу послужити као узор, како државницима тако и црквеним званичницима, за изналажење решења у сложеним и тешким црквенодржавним и политичким питањима.

Благодарећи управо његовој виспрености у преговорима на свим пољима, црквеним и државним – подвлачи наш саговорник, Српска црква није знала за унутрашње раздоре, нити је држава подсећала на разграђен виноград. Такав ум недостаје данас Србији“.

Имамо ли као народ свест о томе шта нам је све Свети Сава оставио у аманет?

Велика је листа о томе за шта све уз Савино име са разлогом треба да стоји одредница први. Српски народ му се недовољно одужује, сматрајући да је довољно то што подигне храм или школу посвећену његовом имену; или то што организује прославе на начин како их организује, па све до „Светосавског бала“ и злоупотреба зарад ускопартијских политичких циљева. Све су то, више или мање, спољашњи видови и привиди одуживања Светом Сави, који од Срба очекује нешто друго.

Шта је то нешто „друго“?

Очекује плодове од семена које им је посејао у душе. А посејао је семе праве вере, правог школства и љубави према знању, јасне црквенодржавне идеологије без које Србија подсећа на лађу са оштећеним кормилом; усадио је свест о здравој породици као предуслову за здраву државу, па свест о томе да су Срби своји на своме, иако су на истуреној ветрометини између Истока и Запада, где треба чврсто да остану с обзиром на то да географски припадају Западу, а по вери – Истоку. Много нам је, дакле, Сава оставио у аманет, од којег смо се неретко и олако удаљавали, што је за последицу увек имало десетковање Срба и сужавање њихових државних граница.

Аутор сте критичког издања Законоправила Светога Саве. У чему је његов јединствен значај у историји Срба?

Својом највећом законском књигом, коју је у првој реченици назвао Законоправило, Свети Сава је на јединствен начин засведочио неизмерну љубав према своме народу и Отачаству. Он као вожд попут Мојсија, Законоправилом настоји да Србију представи као земљу уређену на закону, чврсту, развијену, достојанствену и достојну поштовања чак и од непријатеља. Помоћу те књиге, у ствари, постигао је све што је по Србе било корисно: ојачао темеље државности, основао самосталну српску цркву (Жичку архиепископију), спровео у живот теорију о симфонији између Цркве и државе, до танчина уредио грађански и црквени живот, поставио узоре за будуће законе какви су били, на пример, Душанов законик и Закон проте Матеје Ненадовића као први писани закон устаничке Србије. Законоправило, дакле, представља својеврсни сноп у који је Свети Сава увезао обиље прописа за уређење васколиког живота Срба.

Симбол суверености некадашње Србије као да је скрајнут у нашој савременој култури?

То се најбоље види по томе што га нема у Правној енциклопедији из 1885. године нити у научним програмима правних факултета; по томе што је СПЦ апатична према њему иако га сматра, али само на папиру, својим званичним црквеноканонским зборником; што се на разне начине бојкотује појава његовог исправног превода на савремени српски језик, а јавности намеће пиратско издање првог дела које није за научну употребу, итд.

Нема напретка ни Цркви ни држави у Србији све док се тако односимо према љубави Светога Саве, засведоченој највише његовим трудом исказаним баш у Законоправилу. Јер, оно представља историју сећања које траје, а од Срба се данас захтева да са заборавом уђу у Нови поредак ствари у свету, и то са заборавом до мере да чак и злогласни Јасеновачки логор у Хрватској не помињу. Пресецање памћења једног народа je неопростиви злочин. Какву будућност може да има народ који у њу улази са ниподаштавањем и отписивањем сопствене историјске прошлости која га је чинила особеним?

Савино Законоправило је неправично у сенци Мирослављевог јеванђеља. Коме оно смета и зашто?

Реч је о двема различитим врстама писаног средњовековног српског наслеђа, што не значи да због тога Законоправилу треба поклањати мању пажњу у односу на Мирослављево јеванђеље. Са разлогом сам давно написао, на пример, да је Законоправило својеврсна средњовековна српска легитимација. Оно и данас треба да има тај значај, јер у њему је сливена способност, узвишеност и истанчаност српске душе за поретком и правдом. Њиме се учвршћује и потврђује особеност Срба, исказана присвојном заменицом свој, коју је први употребио и у закон уткао Свети Сава. Зато оно чини битан део историје Срба.

Као такво, Законоправило одавно смета свима онима који са подозрењем гледају на Србе као државотворан народ раскошне традиције и културе. Данас се чак и у Србији напоредо са Мирослављевим јеванђељем као врхунска дела светског значаја истичу Magna carta (Велика повеља из 1215. године) у Енглеској и Амерички устав, али не и Законоправило Светога Саве, из друге деценије XIII века, према којем су та два законска споменика зрнца од правде. Оно је и једна врста прве српске енциклопедије у шта се свако може уверити увидом у свеукупну његову садржину.

Отворено критикујете новотарије у црквеној јерархији…

У исконском свом виду, из времена када ју је основао Свети Сава, Српска црква представља неизмериву духовну снагу, без које је незамислив преображај појединца и друштва до мере да и држава почива на здравим темељима, кадра да у сагласју са њом твори све што води благостању народа и очувању територијалне целовитости. Кад се каже симфонија или сагласје мисли се на оно сагласје које доноси општу корист, јер понекад има и сагласја на штету, као што има и несагласја на корист.

Та питања се сликовито преламају на питањима око насилничког отцепљења Косова и Метохије. Зло изазвано „очувањем“ те српске области на речима само, тек има, нажалост, да даје своје горке плодове. Никакве вајде нема од често понављаних изјава о томе како Србија никада неће признати независност Косова. Уместо тога, требало је прогласити окупацију на том делу Србије како се не би живело у самообмани и заблуди. У том смислу од велике користи би било да су архипастири Српске православне цркве другачије, у складу са свештеним канонима и виспреним духом Светог Саве, поступили наспрам свакојаких притисака Шиптара, Вашингтона и Брисела.

Брига о језику и писму

Какав је био Савин однос према језику?

Сава је први описао језик као „светлост разума“. Језик је за њега што и светлост. Ништа речитије и убедљивије не сведочи о човеку који је учен колико реч, изговорена реч, а посебно писана реч. Савин превод грчких текстова на српскословенски језик је савршен, узор како треба радити превод. Законоправило је неизмерни рудник лепог српског књижевног средњовековног језика. Језик Савин сведочи и да онај ко свој језик квари или га не зна добро, раслојава своју свест о припадности одређеном народу. Колико је Сава био посвећен језику, види се и по томе што када је пренео тело свога оца из Хиландара у Студеницу, у гробницу коју је њен ктитор, Немања, још за живота припремио, први пут у српским храмовима уводи ћирилске натписе на фрескама. 

Долазак папе и поука Херцога

Посета папе Србији такође би била део пакета „заборава“?

У том пакету смештена су сва насилна унијаћења и римокатоличења Срба, и сва, вековима спровођена, зверска мучења и убијања, с благословом римских епископа, а њихов број је од Латеранског концила (1215) тешко и замислити. Зачуђујуће је то што званичници, како у држави тако и у Цркви, долазак папе у Србију условљавају његовим доласком преко Јасеновца. То је више него смешно. Зашто? Зато што је надалеко поучно оно што је председник Израела Хаим Херцог приликом посете СР Немачкој 1987. године (био сам тада на студијском боравку у Франкфурту на Мајни), на питање може ли јеврејски народ данас да опрости Немцима за холокауст, лаконски одговорио: „За то морате да питате жртве“.

Милослав Рајковић / Новости

(Васељенска, 26. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3dR



Categories: Преносимо

7 replies

  1. Врло занимљив чланак г. Петровића. Колико сам до сада знао, “Законоправило“ св.Саве је наводно највећим делом компилација – превод туђих (византијских и латинских) текстова, уз коментаре самог св. Саве. Из текста г. Петровића се може наслутити да је и он сам већ радио (урадио?) превод на савремени језик “Законоправила“? Из његовог узгредног помињања да то дело св. Саве званична СПЦ занемарује и мање-више гура у запећак, стиче се крајње мучни и по јерархију СПЦ поразни утисак. Г-дин Петровић пише и ово: “ …То се најбоље види по томе што га нема у Правној енциклопедији из 1885. године нити у научним програмима правних факултета; по томе што је СПЦ апатична према њему иако га сматра, али само на папиру, својим званичним црквеноканонским зборником; што се на разне начине бојкотује појава његовог исправног превода на савремени српски језик, а јавности намеће пиратско издање првог дела које није за научну употребу, итд…“. То је заиста чудновата тврдња, јер према подацима из електронске верзије “Православная Энциклопедия“ (http://www.pravenc.ru/text/389439.html) наводе се следећа српска издања: “ Законоправило или Номоканон св. Саве (Крмчиjа): Иловички препис 1262 г. / Приред.: М. М. Петровић. Горњи Милановац, 1991; Законоправило св. Саве: Наjава превода / Приред.: М. М. Петровић, Љ. Штављанин-Ђорђевић. Београд, 1997; Законоправило св. Саве / Приред.: М. М. Петровић, Љ. Штављанин-Ђорђевић. Београд, 2005. Књ. 1.“. Да ли је аутор овог чланка овом на сајту неки други М.М.Петровић? Или – ако је он исти као и онај М.М.Петровић цитиран у литератури на енциклопедији, како онда стоји са веродостојношћу његове тврдње о бојкоту појаве исправног превода и наметању пиратског – сем, наравно, ако је оно што наводи цитирана енциклопедија (која је иначе “под редакцией Патриарха Московского и Всея Руси Кирилла“) не говори истину? Мислим да би било добро да г-дин Петровић појасни ово питање.

  2. @ Иоанн Дубињин
    Колико знам од пријатеља историчара ријеч је о спору г. Петровића са институцијама које су присвојиле, његов заиста велики труд.
    Вама је познато да је Законоправило и први акт грађанског законодавства, коришћен касније у Душанов законику, у Законику Ђурђа Црнојевића из 1495, у споровима које су аутономно разрешавале Пећка патријаршија и Карловачка митрополија (која га је користила на руском преводу Крмчија). Крмчију је прота Матеја са Карађорђем увео 1804 као први законик ослобођене Србије (до рада Божидара Грујовића). Као такав запостављен је и у историји грађанског права. Занимљива је судбина Иловачког најстарије сачуваног преписа (Михољска Превлака) које су усташе пренијеле у Загреб. Да ли је још тамо?
    Што се тиче некоришћења Законоправила од црквене јерархије иако је он и одлуком Светог Архијерејског Сабора од 193- не могу да се сјетим тачно које године- законодавни акт СПЦ, господин др Миодраг Петровић је потпуно у праву.

  3. @ Иоанн Дубињин. Живковић већ каза. МП је средио и направио критичко издање. Није помогнут био ни од државе ни од СПЦ. Да га из СПЦ бојкотују, иако је богослов и ктитор, то је опште познато, а ту су се помогли и државним структурама (удба/дб). Но, како ја видим, није да СПЦ неће да се објави НК због тога што би онда морали да се њега придржавамо, него због личних непријатељстава и непоштовања самог Саве. МП лепо каже о тим бесмисленим примедбама на којима се стичу лаки поени и пуне разноразни стомаци, а о самом Сави скоро да нема речи.
    Да је само анимузитет посреди види се из Устава СПЦ где се свечано декларише како се СПЦ руководи Светим писмом и канонима Отаца. То је лепо речено, али је бесмислено; СПЦ прописује постове, а апостол Павле каже да једе како ко хоће; Канонски зборник садржи мноштво контрадикторних канона као и застарелих, а још немамо на нивоу Цркве једну ревизију тог корпуса, тако да свако узима по жељи и потреби.
    Сава је то приредио. Он није био никакав оригинални мислилац, него сјајан организатор и државник из другог плана. Сава је приредио и превео каноне, а није сам био аутор истих. И тај посао је више него одговоран.
    На Сави су се обрукали како држава, тако и црква. Скупљање копија рукописа су финансирали углавном приватни предузетници, ентузијасти којима је МП објаснио вредност тог подухвата. Сам МП посао је био мамутски, јер то углавном ради тим људи под руководством једног професора (сл. Савином задатку).
    Брука и срамота је да ми дљан данас немамо људски издано цело Писмо као и критичко издање Савиних делља. А нећемо их имати докле год буду они који ће рећи: МП је кретен, патријарх је издајник исл. Не, ми немамо бољег човека за ово дело од МП, без обзира што сам ја написао једну критичку студијицу о бесмислености његовог поистовећивања богомила и Латина, и што по разним питањима другачије мислимо, али кад се ради о науци и општој ползи, онда треба да смо заједно. А како тога још нема, зато нема ни Писма ни Саве.

  4. @Александар Живковић: Ево шта се у руској енциклопедији (коју сам цитирао) налази о судбини рукописа. Усташе се не помињу, а каже се да је рукопис набављен од стране Југославенске академије у Загребу „не доцније од 1867 г.“ : “ ….Судьба рукописи до 1-й четв. XVIII в. неизвестна. Скорее всего в XV в. она нане доцније од 1867г. ходилась в Зетской епархии: на это косвенно указывает сохранившийся вторичный переплет кодекса этого периода, в к-ром был использован фрагмент пергаменного глаголического Апостола XII в., серб. или хорват. по орфографии (Михановича Апостол), а наиболее вероятно, что такие отрывки могли сохраниться в приморских областях Сербии. По крайней мере с 20-х гг. XVIII до 10-х гг. XIX в. И. К. находилась в Сев. Македонии, возможно в Скопье (где в 1727 и 1729 на ней оставил записи патриарх Печский Арсений IV) и в Марковом монастыре (о чем свидетельствует автограф 1807 г. игумена обители между 1799 и 1817 Кирилла (Пейчиновича)). По всей видимости, там И. К. была приобретена австр. консулом А. Михановичем. Впервые кодекс упоминает В. И. Григорович, видевший его у владельца зимой 1844/45 г. в Фессалонике (см.: Григорович В. И. Очерк путешествия по Европ. Турции. Каз., 18772. С. 154-155). После смерти Михановича рукопись в составе его собрания не позднее 1867 г. была приобретена Югославянской академией в Загребе…“ .

  5. Много хвала г. Дубињину. Мислим да је срамота што не раде енциклопедију заједно са руском, ово прочитах о усташама на нашим сајтовима недавно и то ме је изненадило, посебно што сам некад познавао г. Петровића и сигурно би он покренуо то питање. Хвала, још једанпут.
    Са З. Ђуровићем се не слажем у, можда у брзини, формулисаној оцени да данашњи Свети није оригиналан мислилац. Шта је Студеничко Распеће на неканонском мјесту него невјероватно оригинална мисао. Надам се да ће отац Зоран, као естета, прихватити ову моју примједбу.

  6. АЖ, ту сте у праву. Ја сам мислио на списе. Тамо заиста немамо нешто оригинално. Али и ово, измештање иконографско спада у оно што сам поменуо о послу приређивача. Тај посао раде и крајње генијални људи. Нпр. М. Симонети је оригинални мислилац, али и приређивач разноразних зборника и едиција, али се и у томе види интелигентни прст. Исто за Саву, само, понављам, од њега немамо оригинална теолошка дела. На крају, да боцнем мало у очи наше зилоте, Сава је био иноватор, новотарац: увео српске натписе на св. сликама! Чак ставља на Распеће: „Цар славе“ уместо традиционалног „ИС цар Јудејски“. Ето новотарије!

  7. Док је свјета срба и Србије,за србина зиме нема.Биће стално оних који хоће да избришу истину и дело срба који су били и остали срби уверени у пролазност живота на земљи а загледани у Небо које је свим људима обећано.Најбоље решење је увек било за нас србе да докле год постоје протуве које имају неку резервну истину дотле се рађа отпор који управо чува истину неокаљуну и увек спремну за одбрану.Од Стевана Немање па све до краја свјета и вјека постојаће људи који ће о једној ствари мислити другачије,чак и наопаке идеје ће заутети неко место у историји народа.Заправо Богумила је било и у време Жупана Стефана а и данас као што се види из приложеног.Нема зиме за гола србина,све ће то земља затрпати а ИСТИНА остаје увек истина јер она је непромењива,само се људи мењају,а ИСТИНА је небесна творевина која ће остати,чак и када људи не буде било.

Оставите коментар