Љиљана Смајловић: Ми смо Политика (и ми смо Шарли)

ljiljana-smajlovicКакве су новине потребне Србији у 21. веку?

Одговор је, за дивно чудо, исти као и када су Рибникари почетком 20. века стварали  „Политику”.

Србији су потребне снажне националне новине, које штите националне и државне интересе и представљају главног противника подела на „прву” и „другу” Србију. Новине засноване на уверењу да свако може да разговара са сваким, да политичке разлике не могу бити препрека дијалогу и да у стварима око којих се највише гложимо постоји могућност да је друга страна у нечему у праву – или да, у најгорем случају, на погрешан начин изражава неки озбиљан проблем.

Србији су потребне борбено-патриотске новине, које не избегавају оштрину према великим силама, али су отворене и за противнике сукобљавања са западним силама. Новине у којим има простора за ултрамодерну одбрану Српства, па и за такав сукоб са западним политичарима који би и многи западни интелектуалци подржали.

Србији је потребан високопрофесионалан лист, који зна да они који своје политичке противнике приказују као чудовишта, у ствари, настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе. Лист који подиже културу дијалога и цивилизује политички простор, лист отворен према свим политичким опцијама, лист у ком решења нуде људи и из власти и из опозиције.

Такве су новине потребне свим нацијама света, али малом народу попут српског можда и више. Наше су националне прилике данас сличне оним под којим је генерал Де Гол одлучио да политички, морални и културни препород француске нације захтева да државним парама оснује независни „Монд”. Из гомиле чињеница, гласина, пропаганде, сумњи и клевета, страхова и нада, задатак је уредника да одаберу, сложе и поређају новости за читаоце. То је света задаћа у демократском друштву јер су дневне новине „библија демократије”, једина књига коју већина грађана сваког дана прочита. Тако је барем веровао Волтер Липман.

У два светска рата Рибникари су показали како такве националне новине  постају неодвојиве од нације. Такав је лист национално добро, ма у чијем власништву формално био, и то је аксиом кога су се у случају „Политике” барем у некој мери држали чак и комунисти, који су владали без опозиције.

То је идеал ком „Политика” и данас под новим околностима тежи. Сваки читалац који купи овај лист зато има право да буде строг према новинарима и уредницима који данас праве „Политику”,  јер су Рибникари лествицу подигли високо. Веома високо.

Има и других начина да се у новинарству зараде паре, стекну пријатељи и оствари утицај. Говорим о таблоидима, иако је и почетком прошлог века било листова у којима је било допуштено све, ма како „непримерено, вулгарно, екстремно десно и у крајњој линији, нетачно било” (као у Цицварићевом „Балкану”, ког се више нико не сећа, иако је у оно време био „некрунисани краљ жуте штампе”). Многи ће се угледан човек и јавни радник данас препознати и у „безнадежним грађанима који су нападани од разбојника по перу и варошких хајдука”, како их је Јован Дучић описао на почетку прошлог века.

Али, нису таблоиди једини проблем наше медијске сцене. За главну слабост штампе и у оно је време сматрано пренаглашено мешање политичара у уређивачку политику. Рибникари су по вокацији били новинари, власници који су живели за своје новине и марљиво им чували професионализам.  „Политика” није излазила под окупацијом, а Рибникарима је помогло што су Србија и Југославија у оно време из ратова излазиле као победнице.

Та је победничка традиција прекинута деведесетих година прошлог века, да би транзиција „Политици” донела и страног, немачког сувласника (ВАЦ), а затим и прве експерименте с домаћим тајкунима и нејасном власничком структуром. Но, јавно је добро чувано тако што је држава у „Политици” задржала „златну акцију” која је уређивачку политику нашег најстаријег листа задржала у нашим рукама. То није био случај с конкуренцијом. Западне силе поразиле су Србију у ратовима деведесетих, а веома утицајни постали су медији западних компанија или под упливом страних дародаваца. Ти медији негодују кад их неко пита о националном пореклу капитала у чијем се власништву налазе, или о вези донација од којих живе и уређивачке политике коју воде. То им не смета да тврде да је српска „златна акција” у „Политици” крајње сумњива ствар, па испада да стране паре и страно власништво собом носе и неку тобожњу моралну и професионалну супериорност, да се поклоњеним еврима не сме гледати у зубе, да су сумњиви само они медији који не уживају експлицитну подршку страних амбасада. То сам осетила и ове седмице, када је уредница једног од пола Европе издржаваног и професионално дискутабилног сајта, који је себи дао китњасти назив „Балкански истраживачки центар”, покушала да на Би-Би-Сију дискредитује писање „Политике” само тиме што половина власништва над листом још није приватизована. Као да је она нас ухватила у аљкавом и селективном извештавању о „Колубари”, а не Светска банка њу! Да би одмах затим изрекла и лаж да се „Политика” финансира из буџета Републике Србије.

У српском медијском окружењу понекад испада да је „Политика” та која би морала да се извињава што излази ћирилицом, што се бори за српски национални интерес и што НАТО бомбардовање из 1999. назива агресијом, а шеснаест медијских радника погинулих у нападу на РТС сматра невиним жртвама ратног злочина. Као што их, уосталом, сматрају и Ноам Чомски у Бостону и Амнести интернешенел у Лондону.

Ми смо „Политика” и зато што смо 1999. били РТС и зато што 2015. године нисмо оклевали да будемо „Шарли”. Па макар себе овде Шарлијем називала и  гомила лицемера који свој тобожњи дух толеранције и дијалога веома ретко демонстрира објављивањем текстова с којим се не слажу. Док „Политика” то редовно чини, па су наши критичари принуђени да престижне награде за људска права уручују нашим сарадницима због текстова које су објавили у „Политици” (као што је Даница Поповић текстовима из „Политике” освојила  „Освајање слободе”).

„Политика” је јавно добро, и јавност има свако право да лист чита са скепсом, да ништа не узима здраво за готово, да зна да је удео државног власништва у „Политици” 50 посто и да дневно проверава да ли је уређивачка политика независна и од државног и од приватног капитала. Зато је, примера ради, „Политика” прошлог месеца читаоце обавестила о свим аспектима нејасног власништва над листом који су редакцији били познати, у истраживачком тексту који је донео више информација него таблоиди и конкуренција који су се истом темом данима бавили на десет пута већем простору. Нисмо изостављали релевантне чињенице, нити смо их тенденциозно селектовали.

Тако се ради у свету, то је савремени стандард у новинарству. Ни „Њујорк тајмс”, уосталом, није сакрио од читалаца када се Кондолиза Рајс ту скоро похвалила у Конгресу да је с лакоћом заустављала текстове у „Тајмсу” тако што би се позивала на „национални безбедносни интерес”. Многи од нас знају како се насамарено, искоришћено и понижено осећају америчке колеге јер се не тако давно Милошевићева власт с „Политиком” много грубље поигравала.

Ми смо „Политика”. Не финансирамо се из буџета Републике Србије, али јесмо српски лист који у Београду излази ћирилицом. Који се солидарише с колегама из париског „Шарлија” и прештампава им карикатуре. Чак и онда када нам се не свиђају.

Наслов и опрема: Стање ствари


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3dd



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Опет се показује лицемерје у пуном обиму. Спомиње Чомског и подршку Шарлију!! И солидарише се са Шарлијем, који је објавио онакве карикатуре о Србима. Што нам не објави те карикатуре и што не објави карикатуре Мухамеда, када се СОЛИДАРИШЕ. И заборавља да се са радницима РТС НИКО није солидарисао.

  2. Браво Љиљана. У свему си у праву.

  3. у потпуности се слажем са Млинаревићем, само бих још додао

    ”.. [безнадежним] грађанима који су нападани од разбојника по перу и варошких хајдука”

    ех, да су само разбојници и варошански хајдуци, Љиљо, ја би их назвао мало погрдније, изопачени сатанисти, педофили, канибали и антихристи, једном речју – убице људког рода !
    Уколико ти Љиљо моји надеви за неке новинаре изгледају сувише увредљиви и нереални, а ти лепо ПОНОВО прочитај последњи број политикиног малог забавника ..

    Као сасвим обичан припадник људске врсте и неко ко уопште не чита писану штампу, могу мојим разумом закључити да сво твоје ”велико” писаније о новинарству и новинама је речебна фекалија.
    И веома сам изненађен да има нормалног (здраворазумног) који ће поверовати у
    у твој витешко-патриотско, новинарски дух правичности и истине ..

    нађок и један цитат прикладан теми
    ”Постоји милион начина да новинар од себе направи умоболника и злотвора, али само један добар да је исправи – да призна грешку чим је увиди, и да се извини ако је некога оштетио. У супротном, остаје сумња да је грешку учинио намерно или да му је наложено да то учини”

  4. Za takozvane i samo zvane novinare nemam vremena,vec ste se SVI Srpski,a mozda i svetski,dokazali,kao ljudski sljam u rangu ******** i ******.nesto ogavnije,licemernije,nistavnije,ne postoji na ovoj planeti,kriminalci,mafijasi,seci kese i lopovi i prevaranti su,gospoda sa manirima.VI novinari ste doveli kao profesiju novinarstvo ,na ljudsku deponiju,odmah iza vas,slede politicari.VI ste ljudski otpad.nema sanse,da izdvojim jednog,i da kazem,to je novinar,iz prostog razloga,sto cete vi naruceni tekst uraditi za sitnis ili kakvu sitnu privilegiju,a za fotelju,dacete i gu*icu.ja vas i ne svrstavam u ljude,sa moralom i integritetom,ne vi ste novinari.Nista.

Оставите коментар