Огњена Лазић: Читање наше насушно

Читање је посебан начин комуникације, а семиотичари и сви који се баве теоријом рецепције слажу се да читање подразумва продуктиван, стваралачки чин. А да ли је то данас тако, или смо ближе оној Соларевој истини да би читање требало да буде негде између рада и разоноде, али да је оно постало само рад или само разонода?

citanje-ognjena

Сасвим је извесно да се исувише тешко прилагођавамо експлозивним променама у најшире схваћеној комуникацији. Енормна количина информација и њихова доступност доводе до непрегледности и проблема у избору и важности. И оно најгоре – губи се осећај целине и смислености. Ми када приступамо читању очекујемо неки смисао целине. И не престајемо да читамо књигу, есеј или чланак зато што нема више информација – престајемо у оном тренутку када нам је изостао наговештај целине. А ваљда је свима јасно да идеал (само)образовања не би требало искључиво да се своди на прикупљање података из разних области, већ и на моралну оријентацију и естетичке вредности без којих не постоји ни једно уређено друштво.

На жалост, од тог уређеног друштва нема ништа, а више је него очигледно да живимо у доба такве релативизације укуса да се то може сматрати губитком сваког укуса. Како је то Честертон у свом есеју О читању оригинално приметио: “Посебно у немирним епохама као што је ова наша, на свету се појављују специфична струјања. У старим временима она су називана јересима, а сада их називамо модом.”

Тако нам читање дефинисаних и смислених целина, које нас могу или разочарати или надахнути, пружају могућност препознавања оног што нам се допада. Умемо да образложимо зашто нам се баш та књига или то штиво свиђају, и не подлежемо наметнутим “стандардима” само зато што то препоручују мода и медији. Из тога следи да се способност укуса на деликатан начин изграђује.

Колико је читање посебан, личан, па и ритуалан чин најбоље је дао до знања Калвино у почетним реченицама свог романа: “Почињеш да читаш нови роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник. Опусти се. Прибери се. Одбаци од себе сваку другу мисао. Пусти нека свет који те окружује ишчезне у неодређености.” И сад вас питам, како ми данас читамо? Посебно са екрана. Опуштено и прибрано?

Да ли увиђате парадокс: опуштено и прибрано? Овај парадокс је управо наговештај да уметност читања од нас захтева преображај непознатих делова нашег бића; да читање мора бити непрестано трагање и претапање могућег и немогућег. Оно чезне за давно изгубљеним благом у дубинама наших срца. Читање би требало да нас изграђује, обнавља наше духовне и душевне силе; да нас упознаје са нама самима; и да нас чини задовољнима.

Сад разумете да читање, на жалост, није доступно сваком писменом човеку, јер за читање није довољна употреба логике и необуздана моћ имагинације. Не, читање тражи сву нашу пажњу, душевне и менталне способности да доживимо, и да се препустимо штиву којем се посвећујемо богатећи се тако новим искуством.

(Духовна терапија, 20. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3b9



Categories: Преносимо

8 replies

  1. Одличан текст, који треба „читати“ онако како ауторка сугерише. Добро би дошло, да и ми, коментатори, покушамо и коментаре, да „читамо“ на тај начин.

  2. Потпуно сагласан са г. Млинаревићем.

  3. Личност је мера читања, као што је и мера за остало – што личност живи у животу. Читање је тишина до које допиремо у тренутку када прочитамо оно; што смо дубоко у себи и одувек знали, али тек сада себи казујемо – читајући другог. Има штива која се читају први пут. Свето Писмо; Јеванђеља бих посебно подвукао. Мислио сам да је то моје лично искуство и да уображавам. Једном, сасвим случајно видео сам нашег, сада блажено-почившег Патријарха Павла у тролејбусу бр.21 у некој од почетних станица. Седео је и нешто читао. Како је тролебус био полупразан заинтересовало ме је да видим шта би то могло бити. На основу боје корица, дебљине (библијске) хартије и црвене боје ивица закључио сам да је Свето Писмо а због разлике у дебљини пређеног и оног што се чита – проценио сам да су у питању или Јеванђеља или можда Дела… или Посланице. Патријарх је у једном тренутку извукао графитну оловчицу, коју је једва држао врховима прстију, и са великом радошћу почео да подвлачи део неког текста. По коментару самом себи, једва чујном ХММ озарености лица, имао сам утисак да је коначно угледао бисер многоцени. Био је благо насмејан, као дете које први пут види нешто потпуно ново. Једно је било сигурно да је то сигурно видео много пута и читао, али је тада, читао то први пут у свом животу. Било је јасно да и текст не подвлачи први пут. Али ту радост коју сам видео, то је радост првог сусрета. Ето ако некад не можемо речима да искажемо то што би хтели ми се служимо сликама, као сада. А, можда је Св. Писмо почело да чита њега – Патријарха, јер су се баш тада упознали?

  4. Хвала Вам господине Млинаревићу! Да, са коментарисањем би требало да буде исти принцип као и у изграђујућем разговору: да обуздавамо своје ЈА, како би се што више оплеменило ТИ нашег са-говорника/са-коментатора. То је, мислим, вештина тако важна, а толико занемарена да уместо врлина, наше слабости коло воде – тако је, на жалост, у реалној, а и у виртуелној комуникацији.

  5. Диван пример, Дарославе! Много Вам хвала што сте га овде поделили, јер заиста најискреније мислим да је горњи текст уцеловљен дарованом нам сликом!

  6. Сопствено упоређивање са изузетним личностима мислим, да није примерено. Патријарх Павле је петријах Павле и ми обични смртници се не можемо, а није ни потребно, да се упоређујемо са Њим. Није могуће таквим упоређивањем дигнути вредност себи. Лично не верујем, да је господин Гужвић доживео то о чему прича. Ту причу и тај доживљај многи су наводили, као сопствено искуство. Тешко ми је, да поверујем, да су се сви они возили у истом возилу са патријарком Павлом.

  7. Ваше је право да сумњате господине Млинаревићу, зато је згодно да нам као поуздан сведок: „Ту причу и тај доживљај многи су наводили, као сопствено искуство.“ документујете. Зар да сумњамо у Вас и вашу добру вољу? Натерали сте ме да поново прочитам то што сам написао. Вероватно, због мојих недостатака, видех само две слике које у центар стављају личност, као најважнију Божију творевину – а никако као моје поређење – можда сте хтели рећи стављање знака једнакости – са свјатејшим Патријархом. Већ сама идеја личности, као посебности коју нам је Господ дао, јасно одваја свакога од нас као непоновљивог; таленти које је добио наш свјатејши Патријарх нису исти као моји или ваши. Мени је жао што сам вас увео у ризик, да у причи о читању као стваралачком чину, читате оно што ни помислио нисам, искрено; ни написао. Са патријархом Павлом сам се возио неколико пута а не само тада, разлог је једноставан становао сам близу патријаршије.

  8. То што ја не сумњам у истинитост сусрета госн. Гужвића са Деда патријаром („деда“ је назив за владику који је коришћен међ Србима у јужним српским земљама: по блаженопочившем Данилу будимском), као ни у опис истог, је неважно. Важно је следеће: да нема Лазићевог Стања ствари, Лазићкиног „Читања“ и Гужвићевог насушног изчитавања ваљало би их измислити (основано сумњам да ни Волтер не уме боље од мене).

    Желео бих овде неко друго читање да поделим са цењеним читаоцима Стања ствари, а на шта ме госн. Млинаревић подстакао прочитавши га: то како је Лазићка написала, а Гужвић дописао, а ми освестили читајући (језик служи освешћивању постојећег искуства у човеку: по заточнику Косовског завета Жарку Видовићу):

    – догађаја личности нема без догађаја поистовећивања, читај читања!

    А догађаја поистовећивања нема између осталог без поређења у љубави, себе с знатнијим од себе: то кад је човеку до раста личности, до стимулисања раста. То је дакле успостављање позивног, стваралачког односа са узором: који у суштини долази не од комплекса ниже вредности, но од Бога задатости, заповести сваком обичном смртнику да расте у висину раста Христова, тј. да урасте у Бесмртног.

    Таланти су у овом догађају небитни, они су план манифестности личности, а не догађај љубави сам (а вазда су по себи откривење љубавне, нестворене енергије Творца). Упоређивање себе са другим обичним смртницима, а такви су међу нама сви ама баш сви сем Христа, јединог необичног „смртника“, међусобно упоређивање таланата и њихове остварености је природно, и то је ваљано радити спонтано не црпећи идентитет, тј. однос са собом и другима, из те радње.

    У том циљу овом приликом ћу изоставити навођење мојих радних сусрета по црквено-националном основу са блаженопочившим патријархом Павлом и владиком Данилом у износима бројнијем од 100 пута по њиховим главама 🙂

Оставите коментар