Борис Над

Редакција СРБИН.ИНФО разговарала је са Борисом Надом, геополитичарем и писцем, о паду цене нафте, нападу на редакцију “Шарли ебдо”, отказивању Јужног тока и другим темама.

Цена нафте у последњих шест месеци пала је на најнижи ниво још од економске кризе 2008. Ко има корист од глобалног пада цене нафте? Ко стоји иза њега?

У питању је заправо рат кога САД свим средствима – заједно са својим савезницима – веома дуго воде против Русије. (Пре је то исто, столећима, чинила Британија.) Удар на рубљу и вештачко снижење цене нафте, а у оба случаја реч је последицама шпекулација на светском тржишту, само су његове последње епизоде. Сличан смисао у плановима америчких стратега има и рат који засада тиња у рушевинама Украјине.

Саветник председника Путина Сергеј Глазијев говори о Четвртом светском рату, који је уследио одмах по завршетку Трећег – Хладног рата, вођеног против Совјетског Савеза и окончаног његовим падом; можда би било боље говорити само о Светском рату који је почео 1914, или нешто пре тога, и без прекида траје све до данас.

У операцији обарања цена нафте на светском тржишту главну улогу је одиграла Саудијска Арабија, која, слично Британији, сада и сама трпи огромне штете. Али, руска привреда је издржала тај двоструки удар. Ако је ова претпоставка тачна, снижење цене нафте неће бити дугог века и већ током 2015. цена нафте ће опет почети да расте. Исто тако, требало би очекивати и јачање руске рубље. Тим пре што удар на рубљу успешно амортизује Кина.

У ствари, реч је о дубоким променама у планетарној равнотежи моћи, о сукобу који данас поприма титанске размере. Треба имати у виду да се паралелно с тим води прави финансијски рат великих сила, Русије и Кине, против долара, другим речима, против контроле Запада/САД над финансијским токовима, чији је долар најважнији инструмент и симбол.

Заправо, САД очајнички покушавају да очувају једнополарни свет и задрже свој положај неприкосновеног светског хегемона, и у томе више не бирају средства, схватајући да је улог у тој игри будућност онога што се донедавно називало „последњом светском суперсилом“.

То им, изгледа, више не полази за руком. Америчка моћ, упркос свему, наставља да рапидно слаби. Америка више није једина а ни последња суперсила. Данас, на концу њене владавине, показују се обриси будућег мултиполарног света.

Да ли је заиста отказан „Јужни ток“? Какве ће последице то имати за Србију и регион?

Лично мислим да је пројекат „Јужни ток“ коначно отказан, или је барем одложен на неко веома дуго време, и то очигледно због опструкције Брисела. Пошто Европска унија нема своју политичку вољу и није никакав засебан политички фактор, већ само субимперијални пројекат Вашингтона, она је поново урадила нешто што дубоко противуречи интересима читавог континента – Европе, Евроазије. У таквој ситуацији, разумљиво је да се Русија одлучила за алтернативни пројекат, за споразум са Турском, који је несумњиво дуго припреман и развијан.

Тешко је проценити штету која је тиме нанета Србији. Овде није реч само о непосредним инвестицијама у „Јужни ток“, већ и о енергетској сигурности земље. Геополитичка слика Балкана, Европе уопште, тиме се мења. Ипак, обнављање руског утицаја на Балкану, поготову у тренутку кад америчка моћ нагло опада, представља неминовност, и не треба сумњати да ће Кремљ наћи начин да надокнади овај губитак.

Скоро сте у Новом Саду имали промоцију своје нове књиге „Ка постисторији“. Ту износите тезу да је корен америчког тоталитаризма у црквеном расколу и реформацији. Можете ли нам рећи нешто о томе?

Најпре, желео бих да се захвалим свима који су присуствовали или учествовали у промоцији у Новом Саду, у клубу и галерији „Зрно“, а посебно онима који су је организовали: Дејану Перишићу и Саши Адамовићу, и одржали веома надахнуто слово. Такође и Николи Велимировићу, који је тим поводом написао сјајан уводни текст.

Теза коју сте поменули је развијана у књизи „Повратак мита“, потом у неколико поглавља „Постисторије“. Она почива на веома једноставној констатацији: тоталитаризам није побеђен 1945. а ни 1989, дакле победом либерализма над фашизмом или комунизмом, већ се тоталитаризам од тог тренутка појављује у свом довршеном виду – као либерални тоталитаризам. Уосталом, и толико озлоглашени „источни тоталитаризам“ настао је као реакција на западни, који има своје дубоке корене, а не обрнуто.

Термин „постисторија“ је скован како би означио ту нову реалност, у којој управо живимо. У историји, човек је владао собом, а историјски догађаји су били последица његових дела и мисли. У постисторији, човек престаје да буде суверен и постаје жртва и плен технократске утопије, или напросто продужетак великих технократских система. То је реалност постмодерне: стварност киборга, хуманоида, трансхуманизам…

Ту стварност данас најбоље оличавају Сједињене Државе или, у мањој мери, Европска унија. Историјски оптимизам и култ прогреса припадају прошлим временима; сада их смењује гримаса ужаса. Све то није последица снаге, већ кукавичлука и слабости модерног човека.

Те дубоке корене тоталитаризма свакако треба тражити у западној верзији хришћанства. У том смислу, црквени раскол је један од најважнијих догађаја историје. Тек од тог тренутка могуће је говорити о Западу (за почетак римокатоличком), насупрот православном Истоку. Управо у римокатолицизму, као „модернијем“ и „прогресивнијем“, зачињу се оне тенденције које ће се наставити са реформацијом и просветитељством, а то су индивидуализам, економизам и утилитарни рационализам. С америчким либерализмом, посебно у својим фундаменталистичким формама, попут диспензационализма, он добија неке нове и уистину девијантне црте.

Један од разлога је и тај што Америка није никаква засебна цивилизација, што она не поседује сопствену традицију а ни дубоку културну укорењеност, већ представља само аномалију, девијацију европског наслеђа. Томас Молнар је о Америци у том смислу говорио као „дубоком и истинском застрањивању“. Драгош Калајић је, много непосредније, говорио о „америчком злу“. То „зло“ се данас обрушава најпре на Европу.

Треба подвући и да се либерални тоталитаризам широм света данас најзад појављује као непријатељ свега традиционалног, да он настоји да сруши или суштински промени велике и старе цивилизације, изазивајући унутрашње конфликте у њима, између наводно „модерног“, „либералног“, „прогресивног“ и „новог“ и, с друге стране, свега „конзервативног“, „реакционарног“, „заосталог“.

Овај сукоб већ одавно има планетарне димензије. Истини за вољу, ми још не знамо како ће он завршити. Једна од могућности је свакако и држава милијарди људи-мрава у наступајућој технократској утопији. То би била либерална опција. Међутим, немачки писац Ернст Јингер је изнео следеће предвиђање: XX век ће бити столеће титана, XXI столеће богова.

Како коментаришете скорашње догађаје у Француској и све оно што је уследило после напада на редакцију листа „Шарли ебдо“?

Судећи по западним медијима, у случају „Шарли ебдоа“ реч је превасходно о борби за слободу медија. Али „Шарли ебдо“ је гласило владајуће идеологије, и то не само у Француској, већ, мање-више, у читавој Европској унији. Он не допушта различита мишљења, сем оних које дозвољавају либерални критеријуми. Александар Проханов све то назива прикладнијим термином: „Испоставља се да је то слобода скрнављења“. Скрнављења које је можда прихватљиво западном друштву, западној култури, али не и, рецимо, исламској, или некој другој цивилизацији. „Pusy Riot“ су у Русији одиграле сличну улогу.

Друга димензија проблема је мултикултурно друштво. Сада се испоставља да је оно, у најмању руку, нефункционално и да муслимани у Француској, Британији, Немачкој, Шведској, итд. не прихватају статус које им оно намеће: грађанина без идентитета, религијског или етничког, свиђало се то неком или не. Како видимо, Запад за сада не показује вољу за стварним дијалогом не само са растућом муслиманском популацијом, већ је овде у питању и негаторски, понижавајући однос према цивилизацијама које су суштински различите од западне.

Другим речима, ту је реч о западном одбацивању мултиполарног, истински плуралног света, односно инсистирање на униполарном свету и на западним вредностима – на западној хегемонији. Овоме треба додати и спољнополитичку димензију проблема: француски ангажман унутар НАТО, у Либији, на Блиском истоку, итд. И то је још један знак дубоке кризе модела које нам нуде ЕУ или САД.

Коначно, они који данас говоре „Je suis Charlie“ заиста изричу темељну формулу нашег доба. Либерали, заговорници униполарног света, света заснованог на западним вредностима и америчкој хегемонији, стварно су „Шарли“. Они чине јединствени фронт. Али сви остали одбијају да то буду.

(Србин.инфо, Теша Тешановић)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3aL

Categories: Преносимо