Драгољуб Збиљић: Срби, ако нисмо хтели да чујемо Рајса, чујмо макар себе (на примеру „Ћирилице“)

Поводом Предлога за акцију: Ујединити напоре за одбрану ћирилице

dragoljub-zbiljic-200Још као дете, из „провинције“ смо долазили с великом радошћу у Београд да се дивимо главном граду своје отаџбине и јединој метрополи Србије и (тада) Југославије. Нашу личну радост, међутим, кварила су понекад „уска“ српска мисао која је празнила Србију, слабила Српство,и погодовала сецесионистичким намерама и појавама у самој Србији.

Ни данас није престало наше радовање увек кад се нађемо у Београду, службено или приватно. Неке наше најлепше љубави у „мужевству“ родиле су се у Београду. Нажалост, неке од тих љубави су се ту и завршиле. Но, оставимо „мужеске“ љубави овога пута по страни. Много нам је важније овога пута да говоримо о љубави према својој истинској метрополи у зидинама и људима Београда. Зашто смо увек волели (и данас још више волимо) Београд и његов „метрополитизам“ ми који волимо свој народ, језик, писмо и државу није много ни потребно објашњавати. Из те љубави према свом народу, језику, писму и Београду увек смо схватали зашто „аутономаштво“ у нашим условима делује неизбежно разбијајуће и по Србе, и по народ Србије, и по српски језик, и по српску ћирилицу и по српску државу. Говорићемо о томе посебно на примеру затирања српске ћирилице и разбијању и „преношењу“ дела „Ћирилице“ – првог специјалног свесрпског удружења за заштиту ћирилице – већ у 90 одсто протераног српског писма и у Србији, које је, и непотребно и још више вишеструко штетно, замењено нимало случајно и у самој српској метрополи Београду, и у Србији и изван данашње Србије. Како се исказала чињеница у разбијању „Ћирилице“ и (делом) њеном „преношењу“ у Београд као лош пример како се кроз негативну „београдизацију“ снажно подстичу аутономашке и сецесионистичке снаге у Србији, које су биле велике и јаке, посебно од времена владавине Јосипа Броза, а и данас нису ништа мање и слабије. Чак су на примеру Косова и Метохије ижџикљале данас у много веће и никад нису биле ближе сасецању Србије и стварању нове „независне државе“ од дела Србије (а од кога ће бити много зависније него у Србији, мало ко не види).

Један (релативно нови користан „сајт“ лепог и речитог назива – „Стање ствари“ – објавио је 5. јануара 2015. неку врсту корисног позива на обједињавање ћириличара (бораца за враћање пуног живота ћирилици међу Србима, што је директно у складу и са Чланом 10. Устава Србије, који је 2006. и српски језик поново привео општој пракси у свету и језик Срба довео на „природно стање ствари“ – вратио је и језик Срба у једноазбучке стандардне језике, јер је „двоазбучје“ било уведено као велика подвала само Србима у Југославији с јасно изреченим и записаним циљем – да се „српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“). Текст тог позива на „Стању ствари“ гласио је „Предлог за акцију: Ујединити напоре за одбрану ћирилице“.

Лично смо се томе врло обрадовали, јер смо ми из „Ћирилице“ још 2012. написали један практичан текст о томе и сачинили смо неку врсту „скице“ како би могла гласити та „сједињена удружења за ћирилицу“. Није нам нимало сметало што се неко сетио после две-три године да ту идеју треба спровести у пракси. И сматрали смо да је неважно што смо ми то покренули, чак смо истакли у свом позитивном реаговању тим поводом да је неупоредиво важније ко ће имати воље, снаге и жеље да то спроведе у дело. А увек смо мислили и знали да разбијени ћириличари по посебним удружењима („свака вашка потпуно обашка“) немамо готово никаквих шанси да ћемо нешто озбиљно успети разједињени.

Онда смо се „дрзнули“ да (лично) предложимо нешто ново и конкретно у том смислу „обједињавања акција“, али и својих постојања. Предложили смо дан, време и место првог окупљања свих ћириличара, односно бар окупљања оних који су прихватили задужења да воде ћириличка удружења. За дан првог окупљања предложили смо четвртак, 29. јануар 2015. тачно у подне. Изабрали смо и место (Нови Сад из сасвим практичних, идејних, демократичких, па, на крају, и политичких разлога, јер је све – и политика) и изабрали смо главни повод. Повод је био сто година од првог општег ћирилицоцида међу Србима и првог уношења хрватске латинице уместо забрањене ћирилице под окупацијом Србије после 1914. године. Навели смо и други повод за окупљање баш тога дана – приказивање прве објављене књиге међу Србима која говори о свему томе под тачним а речитим насловом „Ћирилицоцид“. У позиву бисмо ставили да је ћирилицоцид био најпре окупацијски а затим се он претворио у домаћи ћирилицоцид (спроведен после 1954. године на 90 одсто хрватске латинице у језику некада сто посто ћириличких православних Срба.

На такав конкретан предлог добили смо један карактеристичан саркастичан одговор који је у складу с нашим насловом овде „Срби, ако нисмо хтели да чујемо Рајса, чујмо макар себе (на примеру „Ћирилице“)“. Пошто је то реаговање било кратко и то само с гомилом постављених карактеристичних питања, мислим да је важно да га овде пренесемо. Оно у целини гласи:

„слободан млинаревић: 16. јануар 2015. у 23:39 @Д. ЗбиљиЋ: Зашто би се окупили у Новом Сау? Колико удружења има у Новом Саду и да ли је нормално да се окупимо у Београду, где има више одговарајућих удружења (готово сва су основали наши ранији чланови) – Д. З.? Какве име везе са удруживењем ово што нам саопштавате. И зашто стално понављате СЈЕДИЊАВАЊЕ? Зашто у наставку коментара причате нешто што нема везе са скупом? Почитај те то што сте написали! Какве то везе има са текућом акцијом? Зашто се враћате у нека претходна догађања?

Дали сте предлог. Коме сте предлог пренели? И предлажете презентацију књиге? Какве то везе има са удруживањем? Зашто би то било везано за “после приказивања „Ћирилицоцида“, у директном разговору и договору осмислити начин сједињења. „? Заборавите појам СЈЕДИЊАВАЊЕ! то нико неће прихватити.“

Овај човек (Млинаревић) одмах је у току ноћи „проценио“ да то „нико неће прихватити“. Како зна у једној ноћи да баш „нико неће прихватити“? Ми бисмо, на пример, из првог ћириличког удружења, готово смо сигурни, први то прихватили. Зашто не бисмо прихватили да се зовемо баш „Сједињена удружења ,Ћирилица српска‛“? (А ако се не би прихватило такво име, нама је сасвим свеједно какво би било име прихваћено!) Шта фали Америци због назива „Сједињене Државе“? (Да не ређамо ми више сада овде само питања као овај Млинаревић.)

„Постиђени“ (не знамо баш тачно зашто „постиђени“) због свог предлога после овакве гомиле питања од Млинаревића, одговорили смо:

„Млинаревић; ,Зашто би се окупили у Новом Саду?‘“

ИЗВИНИТЕ ШТО САМ ПРЕДЛОЖИО!

Прво каже се: Зашто БИСМО се окупили, а не зашто БИ СЕ окупили. Друго, ако не знате и сами зашто би се окупили ћириличари и ако није један од разлога стогодишњица општег заведеног ћирилицоцида у српском језику, онда Вам сигурно нећу даље објашњавати ЗАШТО.

А зашто у Новом Саду?

Из мноштва разлога, па и због тога што је Нови Сад основао прво Удружење за заштиту ћирилице „Ћирилица“ и што је, на пример, у Новом Саду објављено око 20 књига о затирању ћирилице, као и о томе како, зашто се затире и како се може зауставити нестајање српске азбуке.

У овом случају (тумачећи Ваша „инспиративна“ питања), осећам да је најпаметније да Вам се извиним што сам то предложио.“ (Крај нашег одговора.)

И сада спомињемо оно што је, на основу овога свега до сада реченог поразно по Србе, Србију, српски језик, српско писмо, српски народ и по државу Србију.

Увек смо имао негативан став према сваком територијалном „аутономашењу“ и сецесији у Србији. И увек смо мислили да је то врло опасан непријатељски став од „аутономаша“. Међутим, овакав одговор „човека из Београда“ нас је уверио у нешто што нам је до сада било тек на крају сваке мисли, а не на почетку. Сада видимо да нама увек драга „метрополизација“ нашег главног и вољеног града Београда има у неким мислима „Београђана“ (друго је питање јесу ли сви у Београду – „Београђани“, мислим да нису сви „Београђани“ као „Београђанин“ Млинаревић или ма како се неко од њих презивао).

ЗАКЉУЧАК

Шта је закључак нашега оваквог текста који је настао поводом једног обичног предлога за састајање и договоре „ћириличара“. Убеђени смо да поједине „београдске главе и њихове мисли“ наврћу велику воду на „млин“ аутономаша и сепаратиста СВИХ ВРСТА на тај начин што мисле да Београд мора у свему да буде „центар“ – центар државе, центар, састанака, центар језика, центар писма, центар „Ћирилице“… „Центар“ свега. Мислим да у главама сепаратиста и аутономаша то представља велику додатну снагу тих аутономаша и сепаратиста у целој Србији. У неким главама се, изгледа, задржао ранији давни „каурски“ начин размишљања да и у Србији (као давно у Турској Царевини) треба да постоји један „шалтер“ за баш све, једна „Порта“ где ће се појединцима долазити на „диван“ и на „рајинско понизно клањање“. Убеђен сам да је такав вид „метрополизације“ Београда у неким главама и њиховим мислима погубан за свако даље јачање Србије и њену снагу за сједињавање обласних сепаратизама и сецесија.

Срби, ако нисмо хтели да чујемо Рајса, чујмо макар – себе!

Аутор је председник Удружења „Ћирилица“ из Новог Сада


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-39r



Categories: Разномислије

38 replies

  1. Господине Збиљићу, пре свега, да захвалим што сте ми посветили оволико времена и пажње. Морам одмах да Вам замерим. Био је РЕД, да пренесете и мој први коментар. Хвала на исправци, јер ја нисам баш неки језички стручњак. Срећан сам, што грешке нисте нашли у мојим претходним коментарима, те могу да закључим, да пишем, мање-више исправно. Слажем се, са Вама, да стогодишњицу некаквог геноцида треба обележити, али оснивање савеза је радно питање и подразумева учешће ЗАСТУПНИКА појединих удружења. То пректично занчи, да је питање, да ли три или више особа треба да путује до Новог Сада, или заступник из Новог Сада до Бееограда. Мени се, чини, да је практичније да један човек губи четири сата у превозу, него да исто време губе тројица или више. Само је то био разлог, кога се можда нисте сетили, а ја проведох већи део радног стажа у банкарству, па ми ти проблеми прво падају на памет. Наравно, да нисте пренели још један коментар, којим сам предложио, да Ви и Ваш пријатељ из сродног удружења решите удруживање први.Нажалост Ви претвористе мене у некаквог „беооограђанина“, који има нешто против Новог Сада. Ја сам рођен у Ваљеву, мејка ми је одатле, а отац из Градачца. Од треће године сам у Бгд и лично су ме увек нервирали „беооограђани“, а сви приближно знамо, колико је на крају рата Београд има становника. Мислим, да и Ваше удружење добија обавештења од Информационог центра Панчево, а из избора се види нешто мало и мојих опредељења. У сваком случају, знам добро, колико истина боли, па ме не изненађује ни Ваша реакција. Спомену сте и Рајса. Много је лепо писао о Србима, али се заобилази његова коначна порука, бар сам ја то тако протумачио и овим се уписујем, код оца Зорана, у „јеретике“. Да ли је могуће, да нико не види, да је порука: „Срби мењајте се!“. А то нам је и текућа порука са Запада.

  2. Господине Збиљићу,
    упозорили су ме, да сте овај текст поставили и на СРБИНИНФО. Ово сам им послао, тек да будете у току:
    Господин Збиљић, као и сваки од нас, маторих дртина, има своје фикс идеје. Посветио је много времена, да напише и прошири своја „размишљања“, а мене искористио, да би нешто „паметно“ могао да саопшти јавности. Нажалост, показао је и свој карактер у огољеној форми, причајући о мојим коментарима упућеним њему лично, а поводом његових коментара који су „звечали“ у стилу Ја и само Ја, Први и једини, како сам се „борио“. Дошло ми је да му доделим и неку споменицу. Када је реч о акцији, која је била покренута на сајту СТАЊЕ СТВАРИ, моји коментари посвећени акцији су били, а било их је три:
    слободан млинаревић said:
    5. јануар 2015. у 18:55
    Потпуно јасно и за подршку сваке врсте. Нема никаквих формално правних препрека, да се направи САВЕЗ УДРУЖЕЊА, рецимо, Савез удружења чувари ћирилице. Мислим, да има још удружења, која се баве заштитом и борбом за ћирилицу. Свакако би био први корак, да се удруже наведена удружења. За претпоставити, да би то олакшало и приступање других удружења, која у свом програму рада имају и питање статуса ћирилице.

    слободан млинаревић said:
    10. јануар 2015. у 07:32
    @Д. Збиљић
    Нисам знао за Ваш покушај. Ваш коментар потпуно потврђује моје досадашње коментаре по овом питању. Надам се, да ће и господин који прича МИ па МИ, сада знати кога да подржи. У сваком случају вреди обновити покушај. Нову иницијативу је покренуло СТАЊЕ СТВАРИ, Ви је можете преузети, а ја ћу покушати да истражим која су се све удружења појавила, а боре се за ЋИРИЛИЦУ.

    слободан млинаревић said:
    16. јануар 2015. у 08:23
    @Д. ЗбиљиЋ
    @Немања Видић
    Као што рече, господин Лазић отишли смо од теме, а то је акција. Кажете, да сте и до сада сарађивали. Из коментара видим да инсистирате на пријему код неког „буџе“, на имену удружења и спомињете паре.
    Када је реч о пријему код „буџе“, није јасно зашто је то неопходно, када је реч о удруживању? Изгледа, као да чекате „везе“ која ће да испод жита обезбеди лову?
    Када је реч о имену удружења, зашто се инсистира на „сједињеним“, „концорзијуму“ и сличном, када закон јасно каже Савез удружења? Већ сам предложио „Савез удружења чувари ћирилице.“.
    Када је реч о парама, мислим, да је и ту важно направити савез удружења из једноставног разлога, да ће иза сваког захтева за паре „ћириличара“ стајати неупоредиво више чланова него иза једног удружења. Сви знамо колико је особа потребно за оснивање удружења(само три). Ту се поставља и питање колико пара треба за рад удружења или савеза? Имате ли неки финансијски план и слично? Није исто када се негде појави и тражи паре Савез и када паре тражи појединачно удружење и то свако за себе.
    Мислим да је јасно, да у овом моменту имате знатно већу и ширу подршку, него раније. Вреди уложити још мало вашег искуства и енергије, па се може очекивати и неки резултат. Претпостављам, да се познајете међу собом, те овај покушај СТАЊА СТВАРИ морате ви покушати да реализујете. Можда је потребан и неко са стране ко би могао да усклађује замисли вас ћириличара, разлике које нису суштинске, већ су по мом мишљењу формалне, језичке или неке друге небитне. Административне и сличне послове радо ћу преузети на себе.

    Као што се види, ту нема никаквог оспоравања акције, или заслуга господина Збиљића. Напротив! Нажалост, господин Збиљић се претворио у једну ОГРОМНУ сујету и оно што сам му лично упутио, као поглед из другог угла на његове „идеје“ искористио на најподмуклији начин. Имао је моју мејл адресу. Иначе господин Збиљић наступа у име „сопственог“ удружења, јер је званични заступник истог сасвим други човек, бар према Агенцији за привредне регистре.

    Надам се, објављивању написаног било као текст, било као коментар.
    Слободан Млинаревић

  3. „Господин Збиљић, као и сваки од нас, маторих дртина, има своје фикс идеје“ (Слободан Млинаревић).

    НАЈКРАЋЕ

    1. Чему неспорни коментари (моје ипак нисте навели)? Овај текст (који, без икакве хвале, има поучност) цитирао је цео Ваш коментар састављен од тачно наведених Ваших питања лпка су се мени учинила не само непотребним него још више чудних и, по мом убеђењу, штетних и ничим изазваних.
    2. Хвала Вам што не вређате само мене, него и себе. Али зашто то чините? Не вређајте, човече, да смо Ви и ја „дртине“. Не знам колико је Вама година. Мени је тек непуних седамдесет. И, најискреније, чини ми се да сам у виталности и жељи за лепим животом као да ми је тек двадесетак.

  4. „Иначе господин Збиљић наступа у име „сопственог“ удружења, јер је званични заступник истог сасвим други човек, бар према Агенцији за привредне регистре“ (С. Млинаревић)?

    Који је тај „други човек“? Шта Вам ово значи? Да је неко „преотео“ нама „Ћирилицу“? .

  5. Господине, Аутору текста, потписали сте се, са: „председник Удружења „Ћирилица“ из Новог Сада“, па је такав назив довео до моје грешке. У коментарима које сте писали, такође нисте навели тачан назив. Тачан назив удружења, чији сте Ви заступник је: „Удружење за заштиту ћирилице српског језика Николајевска 2 Нови Сад“. Извињавам се, због моје грешке, како Вама аутору текста, тако и господину Збиљићу и свим читаоцима сајта.
    Господине Аутору текста, без обзира што се Ви тако „добро“ осећате, питање старости не зависи од Вашег осећаја, него од тога како Вас друштво доживљава. Тако је и са писанијама, Вашим и мојим. Ако нас нико не разуме и Ви то не схватате, а не схватам ни ја, када мене неко не разуме, ценим да смо маторе дртине. Посебно када исказујемо фикс идеје. Као например. Шта ће о Вашем исказу: „Мени је тек непуних седамдесет. И, најискреније, чини ми се да сам у виталности и жељи за лепим животом као да ми је тек двадесетак.“ помислити околина? Може само, да помисли: „Овај матори одлепио!“.Ако то доживљавате, као увреду, а не као опис Вашег и мог стања, молим Вас, да ме извините. Нисам имао намеру, да Вас увредим. Иначе сам годину дана млађи од Вас, ако су податци у АПР тачни.
    Потсећам Вас, да је и мене господин Збиљић можда увредио, сликовитим описима, уз моје име, које је послао на разне стране. Потсетићу Вас и на питање, права преноса и ширења мојих коментара, без моје сагласности. Али те баналности, Вас наравно не интересују?! Као што Вас не интересује законски термин удруживања разних удружења, а не интересује Вас ни значење речи „сјединити“. Поновимо и овај бисер:“Овај текст (који, без икакве хвале, има поучност)“. Докле иде Ваша заљубљеност у сопствени лик и дело!!! А тек „Мени је тек непуних седамдесет“. И Ви то озбиљно?

  6. Све док се ми будемо бавили сами собом и својим сујетама (као сада), не можемо очекивати напретка у борби за опште циљеве. Надајмо се да нова (млађа) поколења неће бити оптерећена споредним (формалним) проблемима и да ће бити успешнија у одбрани нашега писма- ћирилице. ако тада буду имали шта бранити.

  7. За г. Слободана Млинаревића:

    АЛАЛ ИМ КРАЂА СКРАЋЕНОГ НАЗИВА

    1. Ми Вам нисмо украли коментар, навели смо га с Вашим именом. И тиме смо Вам ојачали његову вредност и садржај, јер смо га још додатно рекламирали. Ставили смо и наводнике. Ништа нисмо сакрили и украли из њега.

    2. Наравно, врло озбиљно говорим. Ја се „старим“ не осећам. И „дртина“ је за мене озбиљна увреда.

    3. Не знам где сте нашли назив нашег удружења само овако, без скраћенице и како. Наш скраћени назив Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ постоји од првога дана, тј. званично од 15. фебруара 2001. године, од прве регистрације. И назив „Ћирилица“ био је у првом Статуту и у другом Статуту остао. И нама је такав Статут и први и други печатиран оба пута. Могуће је да је то нека „мућка“ у Агенцији кад су исту скраћеницу, противно Члану 16. Закона о удружењима, забележили и новом удружењу „Ћирилици“ из Београда. И то је једини наш неспоразум с тим новооснованим удружењем од 2009. године, које није умело да нађе своје скраћено име, него је преузело од нас. Али то преотимање њихово није наша, него њихова брука. Ни ја лично ми наше удружење не бисмо се понизили да преузимамо ма шта туђе. (Видите како је велики и искрени борац за ћирилицу дипл. инж. Немања Видић исправио поштено своју прву омашку и свом новом удружењу дао различито, оригинално скраћено име „Српска азбука“. И нас нико не замењује . А нама често стигну телефонски приговори што смо нешто лоше или добро урадили, а то су урадиле ове колеге из београдске „Ћирилице“. И посебно ми је непријатно кад нешто добро ураде, а то се припише од некога нама. То онда морам да демантујем само зато што су они преузели наш скраћени назив. Зато Члан 16. Закона о удружењима то не предвиђа, тј. не допушта. Али допуштају људи, па је тај човек у Агенцији зажмурио (да ли и уз неку парицу или не, то не знамо) и допустио је да се украде туђи већ постојећи скраћени назив. Ми то, наравно, можемо да тужимо, али треба да тужимо и новоосновано удружење „Ћирилица“ и Агенцију. Немамо новца за превелике тужбене таксе и рекли смо „алал им крађа и незаконитост, и једнима и другима“.
    4. Хвала и Вама г. Слободане што и Ви нама посвећујете пажњу. А, молим Вас, немојте ме више звати „дртином“. То ме највише вређа. За ово до сада опраштам пошто сте се коректно извинили.

  8. За Ђуру Пракљачу;

    ЋИРИЛИЦИ ВИШЕ НИКО НИШТА НЕ МОЖЕ!

    Знам човека Ђуру Пракљачу (врло сликовито презиме), члан је „Ћирилице“ и много јој је помагао десетак година. Последње две-три године нисмо се видели, па га макар овако срдачно поздрављам. И хвала овом корисном сајту ако ми допусти да га обавестим овде да у четвртак, 29. јануара дође у Еколошки покрет у Новом Саду, Војвођанске бригаде 17 тачно у подне на приказивање наше нове, 20. књиге Удружења „Ћирилица“ под називом „Ћирилицоцид, окупаторски и домаћи“.

    А ако се мало „споречкамо“ овде неће сигурно страдати ћирилица и то може да буде и корисно. Ћирилица је толико страдала да јој ништа више не може наудити. Нема је у животу, осим ових десетак процената у Србији. А кад је неко умро због немарности институција државе и лингвистике, њему више нико ништа не може.

  9. П. С.

    „Докле иде Ваша заљубљеност у сопствени лик и дело“ (Млуинаревић)!!!

    Сви који ме ближе знају, знају да никога не мрзим. па зашто бих онда мрзео само себе. И још нисам никога срео у животу да нема лепо мишљење и лепа осећања према себи. ја то претерано никада не покатујем. Знам да се лажима, преварама и сл. пословима никада нисам бавио. О то ми је најважније за миран људски сан.

  10. „Овај матори одлепио“ (Млинаревић)“

    Ја имам у виду шта ми говори девојка којој је 25 година и која је мене изабрала, а не само ја њу. Она ми то, као Ви, никада није рекла. Мени је важно како ме у виталности доживљавају жене, а не мушкарци.

  11. @Драгољуб Збиљић

    На овом сајту се олако деле етикете и омаловажава рад људи који се труде у одбрани ћирилице па више нећу писати коментаре, али сада морам да реагујем на твоје помињање мог имена.
    Пре три године нанео си велику штету одбрани ћирилице када си медије обавестио о крађи имена од стране удружења ЋИРИЛИЦА Београд , а ја се као председник ИО морао правдати. То су једва дочекали Срби који су отворено за латинизацију српских земаља, а богме и они који су пре нас морали дићи узбуну због ћирилице, а нису , па сада омаловажавају оне који су чинили како су знали и колико су могли.
    Нисам ја оснивач ЋИРИЛИЦЕ Београд, него Миодраг Којић. Он је мене само питао да ли бих хтео да будем председник новог удружења. Одбио сам уз образложење да ја индивидуално стално радим нешто за ћирилицу, а да је за успешан рад удружења потребан новац . Он је обећао да новац неће бити проблем јер ће помагати неки привредник који има фирму у Београду и у Москви. Тада сам прихватио понуду.
    У почетку је то било Повереништво удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад , на велику Збиљићеву радост. На моје инсистирање на чланским картама су била имена двојице најзаслужнијих људи у одбрани ћирилице : покојног академика Радомира Лукића и живог Драгољуба Збиљића!
    Како је Повереништво јачало , а некима је сметало то што сам био за координацију рада са Новим Садом, почели су захтеви да оно прерасте у самостално удружење. Ја сам био против, али сам попустио пред већином.Ја нисам ни спроводио регистрацију, нити дао име. Али нисам ни био против оваквог имена. Некако је победио став да у сваком граду буде удружење са истим именом ЋИРИЛИЦА, уз додатак имена града. Могао бих да се закунем да се није помишљало на отимање имена ЋИРИЛИЦИ из Новог Сада. Да нас је АПР упозорио на незаконитост сигурно бисмо дали друго име.
    Збиљић не може да пређе преко тога ни пет година касније. Борци за ћирилицу, било где да су, требају бити срећни што постоји ЋИРИЛИЦА Београд .Јер, где су Срби да оснују удружења у својим градовима !? Она сарађује са ДВЕРИМА и са ДСС, и мислим да је заслужна за враћање ћирилице на градске аутобусе Новог Сада. Верујем да је заслужна и за ћирилицу на ТВ Студио Б. Био сам на састанку дела руководства Београда и поставио то питање, али је уредник Тимофејев рекао да је он за оба писма. И победио је . Али је касније смењен уз помоћ ДСС и победила је ћирилица. Мања је штета да се Збиљић једи због имена, него да ЋИРИЛИЦА Београд мења име. Јер је ћирилица изнад Збиљића, Видића и било кога другог.
    А кад већ помињеш лепо име СРПСКА ЋИРИЛИЦА, нисам га ја смислио, него је кум био Василије Клефтакис. Било је и других предлога, али ово нам је као од Бога дато.

  12. ЖЕЛИМО ИМ, ИСКРЕНО, УСПЕХ

    1. Поздрављамо Немању Видића и немамо више ништа спорно с њим. Напротив, велики смо сарадници и даље. Његово Удружење „Српска азбука“ не ствара никакве нејасноће у замењивања.
    2. А што се београдске „Ћирилице“ тиче (њен је председник наш ранији члан и њихово је чланство било делом и наше чланство, а то што је сада њихово, то нам нимало не смета ни у чему.
    3. Поновљено скраћено име је, према одредби Закона о удружењима, а и морално, недопустиво.
    4. А да је ћирилица, а не „Ћирилица“ изнад свих нас у потпуности се слажем. Поготово изнад мене. Ћирилицу не може нико да својата, јер је народно писмо, а назив Удружења „Ћирилица“ је, и по Закону о Удружењима., украдено, присвојено, позајмљено, искоришћено — како хоћемо — име.
    5. Земља у којој се не поштују Закон о удружењима (и други закони) у именовању удружења исте врсте, у којој се не поштује Устав у одредби о ћирилици српског језика — буквално је јадна земља. Нажалост, ту истину не вреди „шминкати“.
    6. Немању поштујем изузетно, много је помагао рад „Ћирилице“, много је улагао, купио је први телефакс „Ћирилице“ кад у свом стану, као избеглица у Београду, још није имао ни кревет да се одмори. То остаје трајно забележено.

    7. Наравно, желимо успех новом удружењу с нашим скраћеним именом „Ћирилица“ и онима који ј воде.
    Срећно им. Истински.

  13. @Немања Видић
    Имам велико задовољство, што успевам да проценим људе, које и не познајем, само на основу онога што пишу. Господин Збиљић је други такав случај на овом сајту. Свака Вама част на уздржаности и разумевању, које сте, до сада, показали! Хвала Вам што сте дали овај коментар.

  14. @сви коментатори: The proof of the pudding is in the eating! То ће се видети 19. јануара о.г. у Новом Саду….

  15. КО ЗАСЛУЖУЈЕ НАЈВЕЋУ МЕДАЉУ ЗА ГЛУПОСТ?

    Кад смо већ при речи о писму ћирилици, ево, ако допустите, да предочим каквих све будала и манијака има у овој нашој јадној Србији. То, ваљда, нема нигде више на свету.

    Читам малопре на једном другом сајту (тај сајт, наравно није крив, него тај који пише) тумачење некога „лудака“ о Уставу, по чијем убеђењу у Србији „службени језик и писмо по Уставу Члана 10. важи само за државне, а не и за приватне фирме и органе“.
    По његовом „виђењу“, Устав у тој обавези не важи за приватне фирме и сл. И сада замислите будалу који мисли да је могуће да има привилегованих у поштовању Устава, па он (Устав) за некога важи, а за некога не важи!
    Таквих „тумача“ Устава има чак (слушао сам и читао) код неких професора српског језика, па чак и високошколских професора и академика.
    Тај је “тумач” Устава (малопре на једном сајту) заслужио највећу медаљу за ГЛУПОСТ!

  16. Немања Видић написа, спомињући моје име, овде:

    „Пре три године нанео си велику штету одбрани ћирилице када си медије обавестио о крађи имена од стране удружења ЋИРИЛИЦА Београд , а ја се као председник ИО морао правдати.“

    УСТАВ И ЗАКОН СЕ, ВАЉДА, ПОШТУЈУ И КАДА МИ ЛИЧНО ОДГОВАРА, АЛИ И КАДА МИ НИЈЕ У ЛИЧНУ КОРИСТ или у било чију корист!

    1. По тој омашци у логици Твојој да је „погрешио и нанео некоме штету онај ко је обавестио о крађи, а не онај ко је украо“, на пример, онај ко Теби, не дај Боже, украде ауто, а ти обавестиш полицију, могао би да се оправда тиме што би рекао да си Ти „направио њему велику штету и срозао си углед лопову зато што си обавестио полицију и јавност да ти је украо ауто“.

    Тако и Ти, брате Немања, направи малопре омашку, па „оптужи“ мене да сам направио штету зато што сам обавестио јавност да је „позајмљивач“ скраћеног имена „Ћирилица“ (недопустиво по Закону о удружењима у Члану 16) „позајмио“ (без враћања) нечије већ регистровано скраћено име удружења!

    Нешто ту, брате Немања, није баш сасвим у реду у Твом оправдавању онога ко је нешто урадио супротно одредби из закона. Како онда, ми из „Ћирилице“ имамо моралног и уставног основа да тражимо да се поштује Члан 10. Устава Србије о ћириличком писму, а да сами кршимо закон и — ћутимо о томе!

    Увек сам био, не само зато што је то основно правило права него и из основе морала, за поштовање Устава и закона свакој одредби и за свакога у свакој прилици. Нећемо, ваљда, да мислимо да Устав треба да поштујемо кад нама лично одговара, а да га не поштујемо кад нам је лично то непоштовање корисно — да газимо Устав и закон.
    2. Ко Те је, зашто и како, по ком основу „приморао“ да се „правдаш“ и коме?

    Баш бих волео да чујем од других људи у чему моје тумачење Устава и закона није прихватљиво?

  17. П. С.

    Цитирам члан Закона о удружењима који је прекршен у случају „позајмљивања“ скраћеног имена „Ћирилица“:

    „Разликовање назива удружења
    Члан 16.
    Назив новооснованог удружења не може бити идентичан називу других удружења која су уписана или уредно пријављена за упис у регистар.
    Назив удружења не сме да буде заменљив са називом другог удружења нити да изазива забуну о удружењу, његовим циљевима или у погледу тога о каквој се врсти правног лица ради.

    А свакако се забуна изазива , а да забуне нема, не би нас звали телефоном да нас „хвале“ или „куде“ за неку акцију коју ми нисмо изводили.
    И, заиста искрено, чешће су нас хвалили, али је то мени и „Ћирилици“ било непријатно, јер „приписује “ нам се заслуга коју нисмо заслужили. И онда се осећамо да „узимамо“ нешто што није наше. Дакле, кршење реченог члана Закона наноси штету и непријатност.“

  18. @В. Јелић
    Пријављујем се за награду, јер и ја тумачим Устав Републике Србије другачије него Ви. Спремајте медаља за нас глупаке! Нема ту нкаквих привилегованих, већ Ви очигледно нисте упознати са значењем СЛУЖБЕНО и ЈАВНО. Наравно, да ја не мислим, да сте Ви и рецимо господин Збиљић, глупаци или будале. Ви сте само по схватањима „самоуправљачи“, који, као у стара добра времена, могу и треба, да се питају о свему и свачему, а сада је то стигло и до тумачења Устава.!!!
    @Аутор текста
    Ваше тумачење Закона је поново пример, мешања у туђи посао, а то је тумачење Закона о удружењима. Цитат који наводите се односи на НАЗИВ удружења, а не на скраћени назив. И ту је надлежност АПР за тумачење. Ви сте могли, да покренете одговарајући поступак око „проблема“ на коме инсистирате. Потсетићу Вас, да су спор око назива удружења водили Покрет 1389 и Српски народни покрет 1389 и то око пуног назива, јер је СНП користио 1389. Надлежни орган је утврдио да нема проблема око назива. Слично је и са „проблемом“ две ћирилице. Пуни називи потпуно јасно разликују удружења и ту нема никаквог спора. Нажалост и Ви вучете за собом искуства из самоуправљања, када су у Радничким саветима седели сви и сви имали право, да о свему нешто „кажу“ и имају „своје мишљење“. Уосталом, када сам Вам скренуо пажњу, да Закон о удруживању не познаје појмове које Ви предлажете, није Вам пало на памет, да од Ваше идеје одустанете.

  19. С. Млинаревић: „Нажалост и Ви вучете за собом искуства из самоуправљања, када су у Радничким саветима седели сви и сви имали право, да о свему нешто „кажу“ и имају „своје мишљење.“

    НАСТАВАК НЕУСТАВНЕ АНАРХИЈЕ У УПОТРЕБИ ПИСМА

    Поштовани г. Млинаревићу, не видим да сте убедљиви ПРАВНИК у тумачењу.

    1. Ја ове Ваше законе из „радничких самоуправљања“ не познајем. Никада нисам имао никаву функцију у „самоуправним органима“, па не знам, ни шта је то у пракси. Нисам мислио као већина тада и био сам „неподобан за функције“.

    2. Прочитајте поново Члан 16. који сам Вам малопре цитирао. А сада ћу Вам поновити само део: „Назив удружења не сме да буде заменљив са називом другог удружења НИТИ ДА ИЗАЗИВА ЗАБУНУ“. Најмање десетине пута су нас звали раније и говорили: „Свака Вам част за ову акцију“ (онај испис у Бгду, рецимо, „Српска је само ћирилица“, а у Бањалуци нама двојици учесника (Ђорђевићу, Збиљићу) три-четири професора на скупу нам је рекло: „Читаћу ову вашу књигу, а овај летак што сте делили данас — неписмен Вам је.“ (Они који су добили летке из представништва београдске „Ћирилице“ били су сто посто убеђени да су леци наши, јер су за нас знали тачно девет година пре београдске „Ћирилице“. Чак су мислили да се шалим кад сам им говорио да су то леци истоименог удружења. Нису ми веровали, јер није уобичајено, а , ето, није ни по закону, да буде исти скраћени назив“ или толико сличан да ствара забуну. То што Ви имате друкчији пуни назив, ништа у стварности не значи. У 99 одсто случајева и ми смо раније и Ви данас обележени само као „Ћирилица“ или Удружење „Ћирилица“. Ја девет година пре него што сте Ви основали себе с истом скраћеницом, нисам никада изговорио пуно име. Нећете ни Ви своје име никада изговорити пуно. Пуно име је само за Статут. Дакле и Ви и ми свуда смо практично само „Ћирилица“. То из Статута нико не чита. Дакле забуну ствара истоимени стални назив „Ћирилица“. Примере сам вам навео. А закон каже:“Назив удружења не сме да буде заменљив са називом другог удружења НИТИ ДА ИЗАЗИВА ЗАБУНУ“.

    Забуна ми је показана очи у очи и у брк. И то је велика непријатност. Чему то? Ево, опет Видић, за сваку похвалу. Дао је назив „Српска азбука“ и ко ту може да буде у називу „збуњен“, а ко „луд2 да та два назива помеша иако поптуно исто значе. Зо је пример како је и фрома битна. Нанета нам је и штета (материјална, која није уопште важна, али је много важна штета због непријатности свих врста. А само да сте рекли скраћено „Наша ћирилица“ или „Народна ћирилица“ (ја могу да нађем још стотину синонимских речи) — не би било забуне.
    Нећу да грешим душу, могуће је да Ви ту забуну нисте имали у виду и да нисте хтели да се ствара непријатност, али неко каже и да Вам је то, свакако, користило што сте у старту имали препознатљив назив удружења. (Мени је на Сајму књига један професор, ево и имена, Дешић казао „Значи, отерали су те из „Ћирилице“: Рекох му да ме нико није могао отерати, него су узели само исту скраћеницу. Он онда каже: „Па мени рече човек да су те отерали… Не би вило страшно ни да ме је неко стварно отерао, само је проблем што је неко то ружно рекао и створио нову забуну.)

    3. Зар је могуће, како рече овај наш члан, да и Ви мислите да назив „службени језик и писмо“ у Уставу може да за некога важи у јавној употреби, а за некога да не важи? Да ли стварно Ви сигурно мислите да је могућа привилегија, па да Устав важи само за део људи и институција, а да други део може по Уставу да пише српски језик било којим писмом. Чувени, сада поч, академик Радомира Лукић је рекао: „Јавна употреба исто је што и службена употреба писма“. Ја не бих се усудио да исправљам чувеног правног експерта академика Лукића. А из своје професије знам да речи имају више назива у различитим облицима, а са истим значењем. То су синоними. И ево шта каже Речник српског језика из 2007. године, последње издање. Тамо стоји на 1242. страни: службен : „који је у државној или некој другој јавној служби“. Дакле, све што је и „у некој другој јавној служби“. То је оно што је Лукић исто казао: „Службено је и јавно“.

    4. Нека кажу овде и други, поготово правници, да ли је могуће да за неке људе и службе важи Устав, а за неке да не важи? Устав се прави само један за све, то ће Вам рећи сваки бруцош на правном факултету. Бар то је минимално што треба да зна и обичан писмени човек. Јер, друкчије није могуће, јер би све друкчије била буквална анархија у држави. И увек је анархија када се Устав и закони не поштују (као што се, на пример, не поштује Члан 10. Устава Србије, зар не?). А где је анархија, нема ни права ни правде у пракси. Да ли ми, по Вама, личимо на озбиљну правну и праведну државу? Сви идимо приличну, нажалост, анархију. Ко зграби — носи! Ви направите забуну у називу и — ни лук јели, ни лук мирисали. Не признајете. И још тумачите закон и устав и појам „службености“ како Вам одговара „по Вашем мишљењу“. Устав и Закон нису уметничка дела за читање „између редова“ (то је тако било меродавно код Броза), И Уставу шта јасно пише, то пише и нема врдања. Ако пише „српски језик, и ћириличко писмо“ с тачком у вези са српским језиком, ту не може нигде да се нађе „латиничко писмо српског језика“. Нема га. То не може ни са сто очију неко да нађе, ако зна да чита..То што ми и данас користимо много више и чешће у пракси туђе (хрватско писмо) које нам је, после забрана ћирилице, увек наметано у окупацијама и по налогу после Новосадског договора, то не може да значи да је то могуће по Уставу. То може само у настављању неуставне анархије у нерешеном питању писма за језик Срба и у овом, 21. веку.
    Очигледно некоме јаком у држави је стало да Срби напусте заувек српску азбуку или га за писмо није брига колико за лањски снег.

  20. @Аутор текста
    Кажете: „Ја ове Ваше законе из „радничких самоуправљања“ не познајем. Никада нисам имао никаву функцију у „самоуправним органима“, па не знам, ни шта је то у пракси. Нисам мислио као већина тада и био сам „неподобан за функције“.“? И сада мислите, да сте „подобни“? Ауторе текста, господину Збиљићу, где сте то живели, а да нисте ништа „знали“ о самоуправљању. Накнадна памет НЕ ПОМАЖЕ. А покушај, да се Ви младић, који се такмичи са 25 гошњакињима, како рекосте, такмичи са правницима је очигледан доказ Вашег самоуправљачког наслеђа, које не можете, да заборавите.
    Са којим правом Ви прозивате правника? Знате ли више од њих? Велика је мука, када у Вашим годинама, неко нешто замисли или измисли. Ко Вама уопште ваља? Окрписте и надгорњавате се и са Вашим сарадником, који је пун разумевања за Ваше проблеме. Уосталом, Информациони центар Панчево је понудио, да се скуп о удруживању одржи у Панчеву. Нисте одговорили на позив, а губите време у „тумачењу“ Устава и закона. Као што рече, господин Лазић, пребацимо нашу дискусију и разговор на „приватну“ линију. Овде само замарамо остале. Ајмо на конкретно, драги наш самоуправљачу.

  21. @Драгољуб Збиљић

    2. Ко те је , зашто и како, по том основу „приморао“ да се „правдаш“ и коме?

    Опрости, али питање је неозбиљно. Нема код мене мудровања и лукавости. Правдао сам пред патриотском српском јавношћу одбрану ћирилице , јер су антисрпски медији једва дочекали да кажу какви су они који је бране – циганска посла. Као Оља Бећковић која је дозволила да се у њеној емисији само једном појави неко питање исписано ћирилицом – кад су неки Крајишници негде роштиљали да дан „олује“ или „бљеска“, а други Крајишници , наравно „примитивни“, су их растерали.
    @ В.Јелић
    Браво за коментар!
    Док сам био председник ЋИРИЛИЦЕ Београд, припремили смо предлог новог закона о језику и писму. Није прошао мој предлог да и приватна предузећа морају користити ћирилицу. Требао сам одмах поднети оставку.
    А кад је „Правда“ објавила интервју са мном, у коме је први пут јавно указано на одговорност Матице српске и САНУ, назвала ме новинарка и рекла да се дигла узбуна, да ће бити смењена уредница и да су за сутрашњи број наручена мишљења професора. И појавише се Петар Милосављевић, Михајло Шћепановић и нека професорица из Београда којој сам заборавио име. Наравно да су се само осрамотили, а ништа од мога нису демантовали. Поменута двојица професора су рекли да је по Уставу у службеној употреби и латиница.У коментарима је неко написао :“Професори лажу“.
    Годину дана пре тога Шћепановић је дао интервју ПРАВДИ , а уоквирена му је била ова мисао : „Морамо се жртвовати за ћирилицу.“ Ја му одмах јавно отпишем ово :“ Ако се мисли на одбрану ћирилице у двоазбучју жртва је узалудна , а ако је бранимо у једноазбучју жртва је непотребна.“
    После тога одем на Филолошки факултет да Шћепановића одобровољим да буде представник за јавност ЋИРИЛИЦЕ Београд, што је радо прихватио. Али кад је на тај факултет дошао проф. Милош Ковачевић, Шћепановић је променио плочу.

  22. @Немања Видић
    Неумесно је, да кажете „Браво за коментар“, а реч је о коментару који директно вређа уз употребу „глупост“, „будала“. Да ли сам ја, по Вашем мишљењу, глупак и будала, зато што мислим другачије од коментатора, коме Ви кажете БРАВО? Када се већ враћате у прошлост у стилу ЈА па ЈА, можете ли ми рећи где то није „прошао“ предлог закона који спомињете? Ко то није прихватио Ваш предлог? Има ли неко други право, да има другачије мишљење или сте потпуно сигурни, да је Ваше и само Ваше исправно? Ко је писао, тај Ваш „предлог“ закона? Предлагање и доношење закона није самоуправљачки посао!

  23. За великог борца за ћирилицу Немању Видића:

    1. Одлично си, укратко, предочио какве ми проблеме имамо кад морамо да „прозивамо“ Матицу српску, САНУ, Институт за српски језик, Одбор за стандардизацију српског језика и сл (јер су, наравно, тамо кључни кривци што нам још ћирилице у Србији нема по светској пракси у вези с писмом и Уставу Србије). Неко ће рећи да ти износиш „личне ставове“ и „личне проблеме“, а нису лични. То су општи проблеми. Ти износиш озбиљне, велике проблеме које имамо у борби за ћирилицу. Ја нећу, из поштовања према овом сајту да ширим причу какве сам личне имао штете и материјалне и људске и стручне и сваке друге због тога што сам морао да кажем у лингвистици попу — поп, а бобу — боб. На пример, раније су ми објављивали у више часописа све што напишем, а сада је велики „филтер“. Наравно, мало ко хоће да се конфронтира с колегама. Ја сам то морао, па сам имао велике штете. Али, то је цена борбе за српско писмо и н могу да жалим што сам имао штете и на послу и у лингвистици. Ушли смо у велики „рат“ с многим величинама. А цена за то је велика и материјална, и душевна, и у области личног напретка и признања. Не би ми било укусно да говорим колико сам за 14 година ове борбе изгубио новца (који је много мањи проблем) и духовне оштећености јер су „гурани“ којекакви простаци да ме буквално „псују“ због тога што сам морао да износим фалсификате научника у вези с писмом и истине због чега и због којих нормативних решења које доносе стручњаци због чега нема у Србији данас српске ћирилице много више него у време окупације Србије у Првом светском рату када је ћирилица забрањена а уместо ње уведено хрватско писмо.

    2. Али, какве то везе има, брате Немања, с чињеницом да сам указао на незакониту „позајмицу“ назива Удружења „Ћирилица“? А јако је добро што си указао тек у скици какве све проблеме имамо због овог готово буквалног „рата за српску ћирилицу“.

  24. За С. Млинаревића:

    Рекосте свашта, па и ово: „Велика је мука, када у Вашим годинама, неко нешто замисли или измисли.“

    Питам Вас: Шта сам „измислио“ или „замислио“, па да видимо јавно шта то није тачно што сам „измислио“ или “ замислио“

    Остала прича Вам је непотребна, напорна и лично вређање мене. Нећу Вам на увреде узвраћати. Оне говоре о Вама, о мени не. Ја Вас поштујем и нећу да Вас ничим лично увредим, иако Вас не познајем.

  25. Пошто је прошло прилично времена откад је на овом сајту јавно упућен позив удружењима да се уједине, ја бих испред СРПСКЕ АЗБУКЕ рекао следеће :

    1. Показан је мали интерес посетилаца сајта за ово питање, што је део шире
    слике о равнодушности српског народа према свом трајању под тим именом.
    2. Посетиоци се нису бавили платформом на којој се може удружити деловање
    постојећих удружења.Предуслов за то је био познавање ставова које
    заступају поједина удружења, а за то је већ требало учинити неки напор.
    Зато овом приликом истичем да су ставови СРПСКЕ АЗБУКЕ , ЋИРИЛИЦЕ,
    ЋИРИЛИЦЕ Београд и ЧУВАРА ЋИРИЛИЦЕ идентични : опстанак ћирилице је
    могућ само онда ако јој се врати карактер српског националног симбола и
    јединог српског писма, који су јој одузели комунисти Новосадским књижевним
    договором из 1954. Они су одузели српском језику српско име, а уз ново
    српскохрватско име језика везали су и хрватску латиницу као писмо
    равноправно са ћирилицом, с намером и планом да временом латиница
    замени ћирилицу у српском језику. Могућност чувања ћирилице у двојству са
    латиницом је велика обмана српских лингвиста и националних институција
    САНУ и Матице српске, да би се сакрила њихова издаја ћирилице одредбом
    српског правописа да је и латиница стандардно писмо српског језика.
    Необорив доказ ове издаје је шестдеценијска „равноправност“ писама, која је
    заступљеност ћирилице у јавном животу свела испод 10%, а немогућност
    опстанка два писма у једном језику доказана је и општесветском праксом.
    Правна основа за побијање правописне одредбе о писму је везивање само
    ћирилице за српски језик чланом 10. Устава Републике Србије.

    3. Посетилац под шифром „посматрач“ је сигурно упућен у претходно показану
    платформу , али ју је мудро заобишао јер је нико не може аргументовано
    оспорити, па ни он. Његово „упутство“ за деловање је крајње уопштено , а
    платформу тек треба осмислити. Почети из почетка. Не занимати се да ли
    нешто већ урађено, што би се могло доградити, поправити. Као да
    удружења ни током 15 година рада нису изоштрила прихватљив став о
    томе како је ћирилица страдала , и шта треба чинити да би јој се вратила
    сувереност у српском језику.
    Посматрач налази да Збиљић није за лидера и наговештава да ће млади да
    реше ствар . Лидер није потребан, тражење њега је штетно по ћирилицу , а он
    не може постојати ако има више удружења , и зато није добро да се ионако
    оскудна енергија троши на стварање савеза удружења.
    Посматрач је побрао симпатије , па су неки написали да се стари требају
    склонити да би наступили млади. Још срећем старе који живе са идејом, а са
    младима немам среће.Тако , кад је оно СНС хтео да скине власт Пајтића у
    Војводини па организовао митинг у Новом Саду, одем и ја са 7 метара дугим
    транспарентом СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА. Нисам могао наћи још
    двојицу у Београду, па на пут кренем сам. Кад тамо , све млади. Тражим
    двојицу да са мном држе транспарент, али безуспешно. Прво размисле да ли
    је то нешто ван памети , па се само окрену. И тако неколико безуспешних
    покушаја. Онда се сетим да би се можда млади Срби примили на лову. И
    хтедоше први којима сам понудио.
    Можда је посматрач мислио на младе лингвисте. Они већ имају Друштво
    младих лингвиста, који на свом сајту користе искључиво хрватску
    латиницу.А са истим писмом ту гостују и њихови професори.
    Остају још релативно млади универзитетски наставници. Било их је на
    недавном научном скупу у Новом Саду. Проф.др Миланка Бабић је декан
    Филозофског факултета у Српском Сарајеву, који се на интернету представља
    и ћирилицом и латиницом. Доц. др Александар Шпајгељ је тада први од
    научника поставио питање шта се хтело увођењем латинице у српски језик
    Новосадским књижевним договором. Тако је он тек на трагу да открије топлу
    воду, јер су људи из ћириличких удружења разоткрили смисао тог „договора“
    још пре 15 година.
    Дакле, стари нису сметња младима, него раде оно што неће млади.
    И таман кад су посетиоци сајта видели лидера у посматрачу, који ће
    поступити по сопственом упутству, он је одступио. Али је урадио посао :
    отупио оштрицу борбе за ћирилицу , унео сумњу у вредност досадашње
    борбе и поручио Србима да чекају појаву ћириличког лидера.
    4. Покрет НЕЋУ ДА ПОТПИШЕМ УГОВОР ЛАТИНИЦОМ је прави драгуљ у
    деморалисаном србству. То је стална акција, а грам акције вреди више од
    тоне приче. Надам се да су његови активисти свесни чињенице да су то
    дејства на периферији попришта битке, док су султани у САНУ и
    Матици српској, а Велики везир је заузет мењањем свести Срба, неподобних
    у овом времену.
    5. СРПСКА АЗБУКА види главну корист од кампање на овом сајту у томе што су
    расположена за сарадњу нека нећириличка удружења.То је СА дало идеју да
    на сајту АПР нађе податке за контакт и са многим другим удружењима, те да
    их позива на протесте које ће организовати.Наравно, позиваће и сва
    ћириличка удружења . Најважније акције у одбрани ћирилице су управо
    протести на улици са што већим бројем људи.

  26. СВЕ ЈЕ ОВО (НЕМАЊИНО) ДОБРО И У РЕДУ

    Поводом платформе за сједињење удружења за заштиту ћирилице коју је потписао дипл. инж. НЕМАЊА ВИДИЋ Удружење „Ћирилица“ има готово па идентичне ставове. Не знам да ли бисмо коју реч мењали. Можда нешто врло ситно. Али и ако се нишза не мења, „Ћирилица“ би се по овој платформи нашла присаједињена у оквиру Сједињених удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица српска“ (наравно за догов ор је да ли ће бити зако или како се договоримо).
    Ми смо из „Ћирилице“ послали „Стању ствари“ неку врсту практичне организације Сједињених удружења, па в идећемо хоће ли бити објављено..

  27. НЕМАЊА ВИДИЋ КАЖЕ: „ЛИДЕР НИЈЕ ПОТРЕБАН“ И ЈОШ:

    „Посматрач налази да Збиљић није за лидера и наговештава да ће млади да реше ствар . Лидер није потребан, тражење њега је штетно по ћирилицу , а он не може постојати ако има више удружења , и зато није добро да се ионако оскудна енергија троши на стварање савеза удружења.“

    Из „Ћирилице“ то потписујемо од речи до речи. Ни реч не треба да се мења.

    Сајт „Стање ствари“ игра већ дуже кључну улогу у процесу за сједињавање удружења за ћирилицу. И сви треба да им за то захвалимо.

  28. П. С.

    САМО ЈЕДНА РАЗЛИКА ЗА ДОГОВОР

    Само се у овом делу разликујемо када Н. Видић каже: „… и зато није добро да се ионако оскудна енергија троши на стварање савеза удружења.“

    Мислимо да је важно да се створи организација Сједињена удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица српска“ у којој ће бити равномерних представника из свих удружења а, при томе, ништа од самосталности удружења не би губила. За би веза била више духовна и сараданичка и пријатељска а одлуке би се доносиле углавном консензусом. Седнице највишег органа и других биле би једном годишње и ванредно ако буде нужно. То би било демократске окупљање од Европске уније јер пара више него сигурно нећемо имати да бисмо имали било какв спорове. Чим нема пара, нема ни спорова и велике расправе. Те годишње седнице биле би пријатељско окупљање и радост што се видимо.

    Та реч „сједињење“, дакле, значи само духовно сједињење, а не губљење било у чему идентитета посебних удружења. Удружења могу да уђу у Сједињена удружења кад хоће и да се самоискључе кад хоће. без икаквих последица и од укључења и нод искључења.

  29. ИСПРАВКА ЈЕДНЕ РЕЧИ У КОНТЕКСТУ:

    „… демократскије окупљање од Европске уније…“

  30. @Немања Видић
    Кажете, да су ставови четири удружења идентични? Из разговора Вашег и господина Збиљића то се не би рекло. Надам се, да ту платформу око које сте сагласни, можете и
    саопштити. Надам се, да ће се ова четири удружења око тога овде и изјаснити. Потом би могли и остали, удружења и појединци, да се изјасне. Тако би утврдили колико нас има заинтересованих за заједнички рад. Није Посматрач много погрешио када је рекао да Збиљић није за лидера, који показује изразито ЈА па ЈА. Чак и питање СЈЕДИЊЕНА или САВЕЗ он тера ли тера и на сваки начин покушава СОПСТВЕНУ замисао да прогура. Како се може СЈЕДИЊЕНА тумачити у духовном смислу, а ради се о правним и физичким лицима, која нешто и организационо да предузму? Сви смо ми у духу сједињени, али је то ЏАБЕ, ако нисмо и организовано повезани. А Закон каже САВЕЗ. Посматрач греши када мисли да све треба препустити младима. Наравно то баш тако не иде. Увек је било потребно удружити искуство и младост. Немогуће је једно без другог. Сва срећа је, да постоје људи, који се и даље боре као Ви и господин Збиљић, а знам и да нисте једини.

  31. За поштованог Млинаревића који каже:

    ЛИДЕРСТВО ЈЕ УНАПРЕД ОНЕМОГУЋЕНО, ЏАБЕ СЕ НЕКО НАДА — АКО ОЧЕКУЈЕ ДА БУДЕ МА КАКАВ ЛИДЕР У ОВОМЕ!

    „Није Посматрач много погрешио када је рекао да Збиљић није за лидера, који показује изразито ЈА па ЈА. Чак и питање СЈЕДИЊЕНА или САВЕЗ он тера ли тера и на сваки начин покушава СОПСТВЕНУ замисао да прогура.“

    1. Унапред сви знајте (Немања одлично зна) зашто нема никакве шансе да мене „извичете“ за лидера. Ја из породичних здравствених потреба могу сигурно сада најмање од свих вас да дам Сједињеним удружењима. Једноставно, нико не треба да се боји да ћу икакву помоћ моћи да пружим у функцији „лидера“. Не множе нико да буде лидер који, као ја, унапред се извињава што ће моћи најмање да помаже. Ја сам, практично, у „породичном кућном притвору. То (рекох у загради) одлично зна Немања и још многи. Према томе, ако вам треба лидер, унапред знајте да нећу ни у ком погледу да вас предводим.
    2. Да радим да „прогурам“ своје, не долази у обзир, јер би то било „безобразно“. Најмање пет пута сам написао и овде да се хоћу залагати за то „Сједињена“, јер ми се допада назив моћних Сједињених Америчких држава“ А и сама реч „сједињење“ значи да је то мноштво прутова здружених тако да их је тешко са стране поломити. А ако буде само један глас више за неки други назив, први ћу тај други назив подржати. То само значи да хоћу кад могу да дођем на скуп, ма то ће бити само изузетно ретко, објашњавати зашто је леп назив „Сједињена удружења“, али ћу први пристати на било који друкчији и било чији назив. Што се тога тиче, Млинаревић ће се уверити да ја, први, ни на чему нећи инсистирати и нећу ни на чији предлог „затезати“.

    3. Ако се ико од вас других нада да ће бити „лидер“ ОНДЕ ГДЕ НЕМА НИКАКВОГ НОВЦА, тај је превише наиван. Ја сада не могу да будем „лидер“ ни у свом удружењу. А сва удружења, по мом предлогу и замисли, не треба ништа да изгуби од идентитета и слободног деловања. Баш ништа. Сједињена удружења ће бити само наш СИМБОЛ. И то је довољно. Све друго удружења остају исто као до сада — како желе, тако ће и даље радити. Нико неће имати права ништа да им намеће Мислим да ни у „Ћирилици“ нико неће пристати никакво и ни у чему наметање. Можемо у Статут убацити да се све одлуке доносе консензусом. Ако једно удружење неће нешто, нико то не може да наметне. Иде, дакле, само оно на шта сви добровољно пристану.

  32. П. С.

    За МЛИНАРЕВИЋА

    МАКАР ДА БУДЕ

    ОД ПОНОСНОГ ДРАГАША ПА ДО ПРЕЛЕПЕ БАЊАЛКУКЕ
    СВЕ СУ СЛОВА ССВЕСРПСКЕ АЗБУКЕ!

    „Савез“ ме подсећа на Савез комуниста, па се растури зачас из Словеније. Али ако је Вама и другим баш мио „Савез“, одмах кажем — нека буде и „Савез сједињених удружења ,Ћирилица српска, или како сви други хоћете. Име није важно, важнији је СИМБОЛ наше РОДОЉУБИВЕ ВЕЗАНОСТИ ЗА ЋИРИЛИЦУ. ТО ЈЕ, МИСЛИМ, НАШ НАЈАЧИ СИМБОЛ. ТО ЈЕ НАША СИГУРНА ГРАНИЦА ЋИРИЛИЧКЕ СРПСКОСТИ МАКАР ОД ПОНОСНОГ ДРАГАША ПА ДО ПРЕЛЕПЕ БАЊАЛУКЕ, СВЕ СУ СЛОВА СВЕСРПСКЕ АЗБУКЕ!

  33. За Немању Видића, Слободана Млинаревића и остале ћириличаре

    ЗАШТО ЋУТЊА? У ЧЕМУ ЈЕ ЗАПЕЛО?

    1. Где је сад, у чему и зашто запело? Нема никаквих изјашњавања? Хоћемо ли стварати савез, сједињавање и сл. Из удружења „Ћирилица“ смо се изјаснили. Хоћемо да се ствара било каква асоцијација и сједињавање, ма како се та асоцијација заједнице звала. Хоћемо ли се окупљати, када и где. Ја сам схватио да постоји и платформа за сједињавање. То је оно што је Немања Видић овде предочио. Рекао сам да би се „Ћирилица“ сјединила на тој платформи коју је Видић предочио. Ми смо у „Ћирилици“ увек били за неку врсту сједињавања. Ми смо и објавили како би то у пракси могло изгледати. Ни у чему нећемо ни отезати ни затезати. Ни на чему нећемо инсистирати. Добро је ма како д се објединимо и под било каквим називом.

    2. Ми из „Ћирилице“ сматрамо да је тачно оно што је рекао Немања Видић. Лидерство је искључено. Оно није могуће. А ако се и догоди да неко некога буде схватао за „лидера“, чак нам ни то неће сметати.

    3. Неко је спомињао да „лидер не може да буде Збиљић“. И „Ћирилица“ и Збиљић потврђују да је то потпуно тачно. Збиљић нити хоће нити може да буде лидер. Нити жели. „Ћирилица“ у Збиљић хоће да буде обједињавања удружења ма каквог па чај и под условом да неко постане лидер. Једино да се одмах зна да Збиљић то нити хоће нити може да буде. А, рекох, и „Ћирилици“ и Збиљићу чак и то не смета ако се неко осети као лидер и оправда то осећање. Можда је неко стварно и спреман да буде лидер? Па нека онда каже шта б и он и како радио у вези с обједињавањем? Збиљић само изјављује да лидер не може бити и због својих обавеза у породици. Збиљић само жели да се на вило који начин објединимо и под било којим договореним називом. Чак и под условом да неко други може и хоће да буде лидер. Збиљићу и „Ћирилици“ не смета ни то ако има неког ко жели и може да буде и ЛИДЕР. Једино, понављамо да Збиљић нити жели нити може да буде ЛИДЕР. Дакле, ако неко други има и те амбиције, Збиљићу лично не би сметало да тај други и постане лидер. Једино не бисмо прихватили да он све сам одлучује без икаквих консултација с другима. Једино таквог „лидера“ не висмо ни хтели ни подржали.

    4. Сматрамо да је „лидерство“ споменуо неко ко не жели да удружења у борби за ћирилицу ма у чему успеју, па је зато споменуо „лидерсство“ и Збиљића у вези с тим да „уплаши“ људе да не прихвате борбу за ћирилицу. Тај је имао гадну намеру. Да умртви борбу за ћирилицу. И мислим да је Немања одлично одговорио на то да лидерство није могуће зато што постоји више удружења. И потпуно је тачно да је самим тим лидерство ИСКЉУЧЕБО. И тај ко је то споменуо само је хтео да „уплаши мечку са решетом“. Тај није имао нимало добру намеру, а споменувши Збиљића у том контексту само је једно показао да — лично не подноси Збиљића и зато би да га „опањка“. А то је већ друга прича. И глупа прича.

    4. Збиљић не може да се начуди зашто је неко уопште и морао да каже да „Збиљић бије за лидера“, кад и сам Збиљић признаје да није за лидера, нити може то да буде, нити је тражио да то буде. Нити му је на крају памнети било какво „лидерство“. И шта је сад запело и у чему кад Збиљић није никаква сметња у вези с „лидерством“ у сам тврди да он то нити жели нити уопште може да буде из здравствених породичних обавеза. И није се ваљда сад стварно неко уплашио зато што је неко споменуо ту намерну глупост да би се људи уплашили., Не знам чега имају да се плаше. Ако имају, нека кажу у чему и зашто се боје да се изјашњавају..

    5. Од чега се онда и од кога људи „плаше“?

    6. Збиљић је само предложио први дан окупљања заинтересованих ћириличара у четвртак, 29. јануара 2015. у Новом Саду у Еколошком покрету, Војвођанских бригада 17. тално у подне. Повод је подсећање на ћирилицоцид и повод нека буде наш први договор о обједињавању.
    И једино се изјаснио г. Млинаревић да не би прихватио. Не знам зашто не би прихватио, Чак је рекао да тај повод цирилицоцид није разлог првог окупљања. Зашто му тај повод није разлог? Па ми желимо да се објединимо баш зато да се тај цирилицоцид и коначно не заврши с ћирилицоцидом и у ових десетак процената данашње ћирилице у српском. јејезику.преосталих десетак процената ћирилице у српском језикуз данбас.Друго се нико ничим није изјаснио.

  34. Предлажем, да даљи разговор пренесемо на право место, а то је на тему ПРЕДЛОГ ЗА АКЦИЈУ. Тамо је место за престављање платформе и сви остали коментари по питању сарадње удружења.

  35. За Млинаревића:

    ЧИНИ СЕ ДА ПРЕДСЕДНИЦИ УДРУЖЕЊА ЗА ЋИРИЛИЦУ БАШ ЗАТО И БЕЖЕ ОД САВЕЗА ЈЕР НЕ МОГУ У САВЕЗУ ДА БУДУ ЛИСДЕРИ!

    А зар није најважнија ова акција која ће произвести много појединачних акција? Без обједињавања, мислим да ће тешко ићи појединачне заједничке акције. Баш зато што се многи осећају лидерима затио и неће у савез, обједињавање. Јер у савбезу лидерстви се брише, јер смо тада сви ити, сви равниоперавни. А овако сви су литери без завеза. Мислим да баш зато људи и беже од савеза јер тамо н може бити лидера. Председници удружења, чини ми се да од савеза беже као ћаво од крста.

  36. Слободан Млинаревић said:

    Предлажем, да даљи разговор пренесемо на право место, а то је на тему ПРЕДЛОГ ЗА АКЦИЈУ.

    Слажем се. Мислим да сам и тамо та питања поставио. Ако нисам, сад ћу.

  37. Нема праве ћирилице све док нема реформе српске ћирилице, српска ћирилица је хибридна и нелогична, а то значи избацити из употребе латиничко слово „Ј“ и вратити старо а то је „Й“, чак би требало ићи даље, али слабо ко би на то пристао, а то је избацити слово „Љ“ и „Њ“, на пример одвојити их као што су то радили словенци, код њих нема слово „Љ“ и „Њ“, знаћи, испоштовати принцип једно слово један звук, и на пример уместо Љ и Њ, писати следеце а то је „НЙ“ и „ЛЙ“. Следи следеће :

    А/Б/B/б/Г/Д/Ђ/Е/Ж/З/И/Й (J)/K/Л/M/H/O/П/P/C/T/Ћ/У/Ф/X/Ц/Ч/Џ/Ш

    Ма да признаjем, што се тиче дизаjна српске ћирилиcе, слово „Љ“ и „Њ“ су сјајне

  38. СРЕЋНИ И ПИСМЕНИ НАРОДИ НЕ МЕЊАЈУ ПИСМА КАО КОШУЉЕ

    Марко може бити у праву. Проблем је и у томе што је незгодно и непрактично за описмењеност народа стално му мењати писмо или стварати друкчији састав. Јер, тада је, мање-више, неупотребљиво оно што је до тада објављено на претходном писму.
    Срећни и писмени народи не мењају писма као кошуље.

Оставите коментар