Димитриј Орлов: Специфичности руског националног карактера

(Клуб Орлов блог, 13. 1. 2015)

Недавни догађаји, попут свргавања власти у Украјини, отцепљења и одлуке Крима да се придружи Руског Федерацији, потоње војне кампање против цивила на истоку Украјине, западних санкција против Русије и напослетку напада на рубљу, изазвали су у руском друштву једну врсту фазне промене коју – по мом мишљењу – Запад не разуме довољно, или чак никако. Овај мањак разумевања ставља Европу у веома лош положај када је реч о договорном излазу из ове кризе.

do-1612015

Пре ових догађаја, Руси су били склони да о себи мисле као о „само још једној европској држави”. Сада су, међутим, схватили да су одвојена цивилизација, са различитим коренима (тј. Византијом уместо Рима) – коју Запад константно покушава да организовано уништи једном или двапут сваког века: преко Шведске, Пољске, Француске, Немачке, или неке комбинације тих земаља. Ово је обликовало руски карактер на врло специфичан начин, и неразумевање те чињенице могло би да доведе до катастрофе за Европу и свет.

Византијски културни утицај на Русију није нимало безначајан, већ напротив, кључан. Византијски културни утицај је дошао са Православљем, преко Крима (родног места руског Хришћанства) а потом кроз престоницу Русије Кијев (исти онај који је сада главни град Украјине), и омогућио Русима да малтене преко ноћи усвоје хиљаду година културног развоја. Међу тим наслеђем је и тајновита, бирократска природа руске власти, која толико нервира Западњаке заљубљене у транспарентност (мада не сопствену), али и многе друге ствари. Руси често зову Москву „Трећим Римом” – после самог Рима и Цариграда – што није у потпуности флоскула. Али то не значи да је руска цивилизација у целости изведена; иако је преузела целокупно наслеђе класике, преломљено кроз врло источњачку призму, то наслеђе је у њеним огромним северним пространствима доживело радикалан преображај.

Пошто је ово изузетно сложена тема, усредсредићу се на само четири фактора, која сматрам суштинским за разумевање преображаја којем смо данас сведоци.

  1. Увреда и извињење

Западне државе створене су у околностима увек ограничених ресурса и немилосрдног притиска становништва, што је у великој мери одредило начин на који Западњаци реагују на увреду. Због слабости централне власти током дугих векова, сукоби су решавани крваво: чак је и најмања увреда од пријатеља очас могла да учини непријатеље који би потегли мачеве. У таквој средини, непопуштање је било кључ опстанка.

Насупрот томе, руска нација настала је у околностима готово неограничених – мада веома распрострањених – ресурса. Такође се ослањала на богати трговачки пут од Викинга до Грка, до те мере активан да су арапски географи сматрали да од Црног до Балтичког мора постоји морски пролаз (док се у стварности ишло рекама и то са доста обалске вуче). У оваквој средини било је важно да се избегне сукоб, и људи склони да на прву реч исучу мач не би дуго потрајали.

Тако је настала сасвим другачија стратегија решавања сукоба, која опстаје до данас. Ако увредите или повредите Руса, ствари се обично неће завршити тучом (осим ако је реч о показном премлаћивању у јавности или срачунатом свођењу рачуна насилним путем). У великој већини случајева, Рус ће вам једноставно рећи да се гоните до ђавола и одбити сваки даљи контакт с вама. Ако то не буде могуће због физичке блискости, Рус ће бити вољан да се пресели, било куда али што даље од вас. Овај чин је толико уобичајен да се у језику изражава једносложном речју „пшол” („Пшёл!”), изведеној од глагола „послати”(„послать”). Ова стратегија има савршеног смисла у условима готово неограничене расположиве територије. Руси се ту понашају као номади – који сукобе решавају својевољним пресељењем.

Ова трајна реакција на увреду је важна карактеристика руске културе, и Западњаци који то не разумеју тешко да ће постићи жељени (или чак њима разумљив) резултат. На Западу се увреда може решити речима „жао ми је”. То Русима ништа не значи, поготово када им то каже неко кога су већ „послали” дођавола. Вербално извињење које није попраћено нечим конкретним једно је од оних правила пристојности које Руси сматрају луксузом. До пре неколико деценија, стандардно руско извињење било је „извиняюсь”, буквално – „оправдавам се”. Русија је данас много пристојнија земља, али културни образац је остао.

Мада су чисто вербална извињења бесмислена, компензација није. Исправљање неправде може се постићи одрицањем од нечег драгоценог, значајним новим обећањем или променом понашања. Суштина је у томе да су то све одлучна дела, а не речи. После одређене тачке, речи само погоршавају ситуацију и „иди дођавола” прераста у „да ти покажем пут”…

  1. Однос према нападачима

Русија има дугу историју инвазија са сваке стране, али посебно са Запада. То је условило руску културу на начин који је странцима готово неразумљив. Пре свега, када Руси пружају отпор инвазији (а узурпација Украјине од стране ЦИА, Стејт департмента и украјинских нациста дефинитивно потпада под дефиницију инвазије) они се не боре за територију – бар не директно, већ за идеју Русије. А срж те идеје је да су Русију много пута напали, али никад успешно. У руском поимању, инвазија Русије успева тек када завојевачи убију скоро све Русе – а како често кажу „не могу нас побити све” („Нас всех не убьёшь”). Становништво може временом да се опорави – рецимо од губитка 22 милиона у Другом светском рату – али ако страда идеја, страдала је заувек. Западњацима можда звучи бесмислено када Руси своју земљу зову „земљом принчева, песника и светаца”, али Русија је баш то: стање духа. Русија нема историју, она јесте историја.

Пошто се Руси боре за идеју уместо за одређено парче руске територије, увек су вољни да се на почетку борбе повлаче. Када је Наполеон кренуо на Русију, с планом да пљачка села путем, затекао је спаљену земљу коју су у повлачењу уништили сами Руси. Када је коначно ушао у Москву, и она је планула. Наполеон је ту седео неко време, али је на крају схватио да ништа више не може да уради (шта је могао, да крене на Сибир?) и да ће му армија пострадати од глади и зиме ако ту остане, наредио је срамотно повлачење и на крају препустио војску судбини. Током тог повлачења, још један аспект руског карактера дошао је до изражаја: сваки сељак из сваког села спаљеног током повлачења био је сад у првим редовима, жељан да се освети француским војницима.

Слично томе, немачка инвазија током Другог светског рата на почетку је брзо напредовала и заузела огромну територију. Руси су се једнако брзо повлачили, евакуисали читаве индустријске погоне у Сибир а породице у унутрашњост. Немачко напредовање је заустављено, а онда се претворило прво у повлачење а онда у слом. Образац се поновио: руска војска је сломила вољу нападача, док је становништво које се нашло под окупацијом отказивало послушност, формирало партизанске одреде и непријатељу током повлачења нанело највећу могућу штету.

Како би изашли на крај са уљезима, Руси се такође ослањају на руску климу. Уобичајени начин да се руска сеоска кућа очисти од гамади је просто да се не пали грејање: после пар дана на минус 40, поцркају све бубашвабе, стенице, ваши, жишци, мишеви и пацови. Као и нападачи извана. Русија је најсевернија земља света. Канада је такође на северу, али већина тамошњег становништва је дуж јужне границе, и нема већих градова изнад арктичког круга; Русија има два. Живот у Русији је попут живота у космосу или на отвореном мору: немогућ без подршке. Једноставно није могуће преживети руску зиму без сарадње домаћег становништва. Све што треба да ураде како би истребили нападача је да ту сарадњу не пруже. А ако мислите да се сарадња може обезбедити стрељањем неколико житеља да би се остали застрашили, погледајте тачку један – „О увредама”.

  1. Однос према страним силама

Русија поседује скоро цели северни део Евроазијског континента, који је опет 1/6 копнене површине планете. По земаљским стандардима, то је огромна територија. Ово није случајност историје или сплет околности. Током своје историје, Руси су били приморани да зарад сопствене безбедности заузму што је више могуће територије. Чиме? Па погледајте тачку два – „Однос према нападачима”.

Ако мислите да су непрестани покушаји освајања Русије били мотивисани приступом њеним огромним природним богатствима, грешите. Та богатства су увек била на дохват руке: Руси су увек били склони да своја природна богатства слободно продају, чак и потенцијалним непријатељима. Оно што су несуђени освајачи хтели је да до тих богатстава дођу бесплатно. За њих је постојање Русије била препрека коју су покушавали да уклоне насиљем.

Оно што су постигли, међутим, јесте да би, после пораза инвазије, цена приступа тим богатствима за њих порасла. Рачуница је једноставна. Странци желе руска богатства. Да би их одбранила, Русији је потребна јака, централизована држава са моћном војском. Ко ће то да издржава – па сами странци, који су за ту потребу одговорни. Сходно томе, већина новчаних потреба руске државе издржава се кроз извозне дажбине – посебно на нафту и земни гас – уместо кроз опорезивање руског народа. Мислим, довољно је што тај народ мора свако мало да се брани од инвазије – зашто би плаћали више? Руска држава је зато царинска: користи царине и тарифе да би од странаца наплатила цену сопствене одбране од њихових непрестаних напада. Пошто не постоји алтернативни извор руских природних богатстава, странци све скупље плаћају цену свог непријатељства према Русији.

Имајте на уму да се ово односи на стране државе, не на људе рођене ван Русије. Током векова, Русија је апсорбовала огроман број имиграната: из Немачке током Тридесетогодишњег рата; из Француске после француске револуције, итд. Најновији приливи били су из Вијетнама, Кореје, Кине и централне Азије. Прошле године, Русија је примила више имиграната од било које земље на свету осим САД – али Американци имају посла са приливом из држава са јужне стране границе, чије је становништво осиромашила управо америчка политика. Притом Русија апсорбује овај огромни прилив (у који спада и скоро милион избеглих из ратом захваћене Украјине) без много проблема. Русија је земља имиграната далеко више него многе земље које то тврде за себе, а сигурно је већа „топионица” од САД.

  1. Хвала, али имамо своје

Још једна занимљива страна руског карактера је што су Руси осећали потребу да се истичу у свему, од балета, уметничког клизања, хокеја и фудбала, до истраживања космоса и производње микрочипова. Шампањац се на Западу сматра француским производом, али се пред Нову годину и даље одлично продаје „совјетски шампањац” – и то не само у Русији већ и у руским продавницама у САД. Разлог? Па видите, француски шампањац је можда добар, али нема довољно руски укус.

Постоји руска верзија скоро свега, за коју Руси често сматрају да је боља, а понекад веле да су је управо они измислили: на пример, радио није измислио Маркони, већ Попов (или Тесла! – прим. прев.). Постоје изузеци, дабоме, попут тропског воћа – али оно није проблем пошто долази из „братских земаља” попут Кубе. Тако је било у совјетско време, и овај став се сад донекле враћа у моду.

Током „стагнације” у касно доба Брежњева, Андропова и Горбачова, руске иновације су заиста стагнирале – попут свега осталог – и Русија је губила технолошку (мада не и културну) трку са Западом. После колапса СССР, Руси су постали похлепни за увозном робом са Запада – што је имало смисла, с обзиром да у то време Русија није производила много. Онда је деведесетих дошло време западних компрадора, који су Русију преплавили јефтином увозном робом рачунајући да ће тако да униште домаћу производњу и од Русије направе искључивог извозника сировина. Таква Русија не би могла да се одбрани од ембарга и могла би лако да буде приморана на одрицање од суверенитета. Ово је била чиста инвазија без употребе војне силе, од које Русија не би могла да се одбрани.

Овај процес је далеко узнапредовао пре него што је налетео на неколико непремостивих препрека. Прво, руска производња и извоз не само енергената зауставили су пад и током једне деценије се више пута удвостручили. Међу извозним артиклима били су жито, оружје и висока технологија. Друго, Русија је нашла много више бољих, јефтинијих и пријатељскијих трговачких партнера широм света. Притом је руска трговина са Западом, посебно са ЕУ, далеко од безначајне. Треће, руска војна индустрија успела је да одржи висок стандард и независност од увоза извана – што се не може рећи за војну индустрију на Западу, која зависи од увоза титанијума из Русије…

Сада су се компрадори нашли у „савршеној бури”: рубља је делимично девалвирала као последица пада цена нафте, чиме је увоз постао скуп а домаћа производња конкурентна; санкције су оштетиле поверење Русије у трговинске односе са Западом; а сукоб око Крима охрабрио је Русе да више верују сопственим снагама. Руска власт користи ову прилику да помогне предузећима која брзо могу да обезбеде замену за увоз са Запада. Руска централна банка добила је задатак да их кредитира под условима који су веома повољни за пројект замене увоза.

Неки аналитичари повлаче паралелу између садашњег тренутка и времена када су цене нафте падале (све до $10 по барелу) који је донекле довео до колапса СССР. Али ово поређење је лажно. У то време је Совјетски Савез економски стагнирао и зависио од западних кредита којима је плаћао увоз жита – без којег не би имао довољно стоке да нахрани своје становнике. Тада је на власти био млитави и поводљиви Горбачов – послушник, капитулант, ветропир тешке категорије чија је супруга уживала у шопингу по Лондону. Руси су га презирали и звали „Мишка Обележени” (тј. луди – прим. прев.). Данашња Русија је у успону, један је од највећих светских извозника жута, а предводи је пркосни и непоколебљиви Путин који има подршку више од 80% народа. Коментатори и аналитичари који пореде данашњу Русију са ондашњим СССР-ом тиме најбоље показују сопствено незнање.

Закључак

Овај део се практично исписује сам. Пошто је реч о рецепту за пропаст, написаћу га у духу рецепта.

  1. Узмите нацију која на увреде одговара тако што се неће борити против вас силом, већ ће вас отерати до ђавола и одбити да има било шта с вама убудуће. Нека то буде земља чија су природна богатства неопходна да бисте у кућама имали светло и грејање, како би и путнички и ратни авиони имали горива, и за многе друге ствари. (Четвртина америчких домаћинстава снабдева се електричном енергијом из руског нуклеарног горива, док би обустава испоруке руског гаса у Европу била катаклизмична.)
  2. Створите код њих утисак да су нападнути тако што ћете поставити непријатељски режим на територији коју сматрају делом своје историјске постојбине (Једини истински не-руски део Украјине је Галиција, која се одвојила пре много векова и за коју ће вам већина Руса рећи „понесете са собом у пакао”. Хтели сте неонацисте? Ето вам их. Имајте на уму како се Руси односе са уљезима: оставе их напољу да се смрзну.)
  3. Наметните финансијске и економске санкције тој земљи. Посматрајте у неверици како ваши извозници броје огромне губитке када Русија одговори блокадом ваших пољопривредних производа. Имајте на уму да је реч о земљи која, поучена искуством редовних страних инвазија, традиционално финансира сопствену одбрану царинским приходима од трговине са потенцијалним непријатељима. Ако то не уроди плодом, прибегава се другим мерама – попут горе наведеног смрзавања. Молите се и надајте да у Москви неће постати помодан слоган попут „Нема гаса за НАТО”.
  4. Нападните валуту те земље, како би изгубила на вредности због ниже цене нафте. Гледајте с неверицом како се руски званичници смеју целим путем до централне банке, пошто пад рубље није угрозио државне приходе већ је избрисао потенцијални дефицит буџета. Гледајте пренеражено како ваши извозници банкротирају јер њихови производи постају прескупи за руско тржиште. Имајте на уму да Русија нема готово никакав национални дуг, а има занемарив дефицит буџета и велике резерве стране валуте и злата. Ваше банке су руским предузећима позајмиле стотине милијарди долара – а сада та предузећа немају приступ вашем банкарском систему због санкција, па не могу да их отплате. Молите се и надајте да Русија не уведе мораторијум на отплату дугова западним банкама док се не укину санкције, јер би то уништило ваше банкаре.
  5. Посматрајте с неверицом како Русија са свима осим вас потписује гасне споразуме. Када сви откупе свој део, шта ће остати за вас? Русе се то изгледа више не тиче, пошто сте их увредили – а такви какви су, они су вам лепо рекли да идете дођавола (са све Галицијом), док ће они да сарађују са другим, пријатељскијим земљама.
  6. Наставите да посматрате у неверици док Русија активно налази начина да прекине све трговинске односе с вама, налазећи снабдеваче у другим крајевима света или организујући производњу замене за увоз.

И ту сад долази једно изненађење, на које се најблаже речено обраћа недовољно пажње. Русија је управо понудила споразум ЕУ: ако ЕУ одбије да се придружи Трансатлантском партнерству за трговину и инвестиције (TTIP) са САД – које би, успут речено, било штетно за ЕУ – може да се придружи руској Царинској унији. Зашто да се смрзавате ви, кад може Вашингтон?

Ово је управо она компензација коју би Русија прихватила због увредљивог понашања ЕУ по питању Украјине и санкција. Реч је о изузетно великодушној понуди, пошто долази од царинске државе. Много је у њу урачунато: да ЕУ не представља војну претњу Русији а ни економску; да су европске земље мале и симпатичне, и производе укусне сиреве и кобасице; да их тренутно предводе бескичмењаци и послушници Вашингтона; и да због тога неко мора да их „погура” како би спознали истинске интересе сопствених земаља.

Хоће ли ЕУ прихватити пружену руку, или ће изабрати Галицију и „смрзавање”?

С енглеског посрбио: Небојша Малић

Напомена Небојше Малића: Пошто је ово објашњење писано за публику на Западу, Орлов можда намерно не спомиње утицај православља на карактер Руса. И не само Руса – како ми је у преписци напоменуо Александар Павић, Срби немају толику територију, а опет су еластични и попустљиви до одређене границе. Нити је то једина сличност по питању карактера, мада разлике очигледно постоје. То се не може, вели Павић, објаснити само материјално-географским разлозима. Мислим да је у праву.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-39e



Categories: Посрбљено

Tags:

1 reply

  1. Одличан чланак који много тога открива о Русима и њиховом менталитету. Оваквих чланака фали да би ми одавде више разумели нашу православну браћу.
    Када сам споменуо Православље, треба писати о њима као о правим православцима, то објаснити.
    Ако је Ватикану дозвољено да у Србији отвара своје школе то би био доказ да је СПЦ кренула путем покатоличавања овог народа. И о томе треба писати. Бојим се да нас РПЦ не откачи а онда остајемо сами јер ће нас Руси тотално откачити.

Оставите коментар