Недавно је „Политика” (11.12.2014) објавила резултате истраживања о употреби писма у српском језику. По том истраживању 47 одсто анкетираних пише латиницом, а 36 процената ћирилицом. Некако је испало да је ово обична новинска вест и као таква пролазно актуелна. А није тако. Писмо једног језика није нешто што је споредно у односу на његове друге функције. Реч је о делу идентитета који сачињавају, поред писма, говор са дијалектима, речник, правопис, граматика.
Није довољно рећи да језик чува националну културу. Мора се додати да само оно што је записано представља инвентар свега што је створено и што траје у једној култури и образовању. Дакле, писмо језика чува оно што је у говору и духовном стваралаштву.
У Србији се повремено заталаса питање ћирилице и латинице, па наступи дужи период бонаце. Откуда тај нехај јавне свести за судбину једне културне и образовне вредности о којој све нације пажљиво, на институционалан начин брину. Шта може да се учини? И да ли уопште може? Може, само треба показати јавну одговорност за нормативну и практичну употребу ћирилице. Јер, као што закон ставља под заштиту покретна и непокретна културна добра, тако и писмо, као покретно културно добро вишевековне старости, мора бити правно заштићено. Ћирилица је уставна категорија. У члану 10. Устава Републике Србије употреба језика и писма се уређује на следећи начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.” Међутим, уставна заштита није довољна. Потребни су закони који ће обавезати установе и организације да у одређеном проценту користе ћирилично писмо. Колико и како, ствар је јавне дискусије. Али, тешко је разумети огромну латинизацију медијских установа или издавачких предузећа. Наводим их као пример. Ево, пет аргумената за правну одбрану ћирилице.
- Традицијски аргумент: ћирилица је као писани облик српског језика, поред православне религије, темељна културна идентитетска вредност. Подсећам да је Мирослављево јеванђеље, најстарији споменик српске писмености, први ћирилички текст штампан у 12. веку. Латиница се у српском језику појављује почетком 20. века, тачније 1915. године, када су окупационе аустријске власти забраниле употребу ћирилице.
- Културни аргумент: језик и писмо су стуб националног идентитета. Кроз језик и писмо проговара културно наслеђе, а истовремено је медиј савременог стваралаштва. Језиком и писмом чува се национална свест.
- Образовни аргумент: установe којe се бавe образовањем и васпитањем. Нема оправдања да такве установе промовишу писмо које тенденцијски поништава традицију дугу девет векова. А прави је апсурд да се тако нешто захтева.
- Финансијски аргумент: публикације штампане ћирилицом могу имати неке пореске олакшице, с тим што су публикације штампане средствима из буџета Републике Србије обавезне да користе ћирилично писмо. То значи да се не користи новац државе за подривање оних вредности које та држава штити у свом Уставу. О начинима пореских олакшица мора се јавно расправљати.
- Демократски аргумент: свака институција има своје норме и правила које „играчи улога” морају да поштују уколико желе да она успешно функционише. Појединци своје личне вредности могу да остваре на приватан начин и изван институције. Тако и свој однос према писму могу да изаберу. У том контексту, ниско вредновање сопствених колективних (националних) вредности, или осећај нелагоде због припадности малој култури је ирелевантно за институционални живот сваке заједнице. А то значи да се не могу наметати појединачне вредности институционалним.
Ако би се десило да ћирилица оде у музеј, неко ће бити одговоран. Ко? Да ли сви ми или онај део елите који форсира употребу латинице или они који одлучују о културној политици српске државе. Она има инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге, да у једном високом проценту у јавном простору користе ћирилицу.
Социолог, научни саветник
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-34j
Categories: Преносимо
Српска државна власт – још од времена комунизма је чинила све што може (без изричите писмене забране) да одстрани ћирилицу из јавног живота у Србији, и у томе је добро успевала. Ова садашња, која је – ма колико то може изгледати некима чудно – ипак природни наследник комунистичке (само мало зачепркајте по генеалогији њених најважнијих личности и биће јасно) само наставља започето дело својих очева и дедова (наравно, и мајки и баба). У Србији постоји маса закона које власт ни мало не зарезује (уосталом, ни Устав, па зашто би тамо неке законе?), па чак и ако би неким чудом био донет закон о ћирилици – то питање: питање заступљености српске ћирилице у свим аспектима јавног живота земље не може бити решено без одлучности државне власти да то постигне. Другим речима: питање ћирилице је искључиво политичко, а не културно, лингвистичко, или неко друго питање, и без јасне државне политике за општи и искључиви примат српског писма – ћирилице у јавном животу државе, то питање се не може и неће повољно решити.
Пред нама је текст Зорана Аврамовића “Потребан је закон о ћирилици” објављен у Политици 31.12.2014. Мотив за његово ангажовање је резултат анкете о коришћењу писма у српском језику објављен такође у Политици од 11.12.2104.
Ангажовање Политике у погледу веће заступљености ћирилице у српском језику имаће учинак као и на отопљавање леда на Арктику када она пише о глобалном загревању наше планете.
Наиме,беше у Политици и чланак Мише Ђурковића “За закон о ћирилици” , објављен дана 04.11.2011. Био је то далеко кориснији текст за ћирилицу, али је од тада до појаве теста Аврамовића њој много горе.
Суштинска разлика у гледању на питање писма поменутих аутора је у следећем :
Аврамовића забрињава то што 47% анкетираних пише латиницом, а 36 % ћирилицом, што се може односити само на приватну употребу.
Ђурковић указује на апсолутну доминацију латинице ( хрватске гајевице) у јавном животу. У томе се огледа неслобода српског народа у држави која је српска само по имену. Тако се препознаје недостатак српске националне свести , те недостатак националног самопоуздања и достојанства.Он то правилно цени по јавним натписима. Пита се зашто су име фирме и мени Мекдоналдса у Русији и Бугарској исписани ћирилицом, а у Србији латиницом? Исто и са Рајфајзен банком и свим осталим. И , што је најгори ђаво, зашто се руске фирме у Србији означавају латиницом?Одговор Ђурковићу био морао бити једноставан из чињенице да нас странци сматрају за латинску земљу. Могли су то и сами видети управо по јавним натписима, а и чути од академика Клајна да је латиница већ победила. Односно да се и Србима вратило општесветско правило једног писма у једном језику . Пре Новосадског договора из 1954.г. то једноазбучје је било у српској ћирилици. После тог догађаја било је двоазбучје у српскохрватском језику. Данас нам се једноазбучје вратило у хрватској латиници (гајевици).
Врло су слични наслови текстова Ђурковића и Аврамовића, а недостаци су им исти .
Прво , они излазе у јавност као да не знају да је ћирилица већ заштићена законом, што је неопростиво за људе са таквим угледом. То је само још једна потврда тога да се за ћирилицу мало чини, а и кад се чини то је обично узгред Још је горе ако то стварно не знају. А морали би да знају да су Законом о службеној употреби језика и писама предвиђене казне само за некоришћење латинице на путним ознакама у национално мешовитим срединама. То је ругање уставној заштити ћирилице.
Друго, они уопште нису дотакли разлог због којег је морала бити уведена уставна заштита ћирилице . Наиме , у српским земљама читав један век није било истинске српске државе , па је изгубљена свест о ћирилици као једином српском националном писму. Уместо да се говори о томе како да се примени уставна одредба о језику и писму , односно како да се ћирилици поврати карактер српског националног симбола, Аврамовић предлаже да се законом пропише проценат у коме ће установе и организације морати користити ћириличко писмо, иако је претходно навео уставну одредбу из које се види да је у службеној употреби за српски језик везана само ћирилица.
Треће, људи ранга Ђурковића и Аврамовића морали би знати да је уставној одредби о језику и писму супротстављена правописна одредба по којој је и ова хрватска латиница гајевица стандардно писмо српског језика. Министарство просвете је одобрило коришћење таквог правописа Матице српске ( главни редактор Мато Пижурица, главни рецензент Иван Клајн) , односно дало је предност правопису над Уставом Србије.Док се из правописа не избаци поменута неуставна и антисрпска одредба , нема учвршћивања ћирилице као јединог српског писма и националног симбола.
@Немања Видић
Потпуно се слажем са Вашим коментаром овога текста. Заиста је тужно, када “социолог, научни саветник” толико површно анализира Политикину анкету, а онда тражи посебан закон о заштити ћирилице. Има довољно закона који мање или више упућују, на коришћење ћирилице. Мука је што се ми тога не придржавамо, на надлежни органи не брину о поштовању постојећих закона. Иначе, моје искуство у преписци са државним органима, од ПИО, преко пореске управе, показује, да државни органи и јавне установе све више користе ћирилицу. Изгледа ми, да то зависи и од команде са надлежног места, а и од програмера, јер се дашава, да иста установа нешто пише ћирилицом, а нешто латиницом, а у потписима су исти људи. Био је овде и један коментар о томе да фирма Нектар продаје сок од парадајиза у тетрапаку, са јасно нацртаном мапом Косова и границом са околник државама, па и Србијом. И прошао је без коментара!!!??? Уместо, да смо сви скочили и покренули неку акцију, рецимо бојкота њихових производа, прећутали смо. Рекао бих, да и то спада у питање ЋИРИЛИЦЕ.