Нова година и „Деда Мраз“ или Лажиславље као поруга светитеља

„Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?“
П. Петровић Његош: „Горски вијенац“

bskm-logo

Србска крстоносна историја познаје многе видове и размере искушења, којима је народ Светога Саве одговарао на Божији призив удеоничара Историје по Његовом Промислу. Страдалништво, које представља најпрепознатљивију одлику србског историјског хода, настајало је и по Божијем допуштењу ради свенародног утврђивања у вери, али и као плата за одступање од вере Истините. Када је 20. век у питању, посебно сам његов крај, ова друга духовна основа србског страдања сигурно претеже. Тајна коју ми грешни, али над судбинским темама нашег народа запитани и забринути, нисмо у стању да одгонетнемо гласи: да ли смо као народ огрезли у вероодступништву и безакоњу, и неповратно са пута којим нас је пре много векова повео Свети Сава забасали на разисторијску странпутицу?

Осврт на једну појаву која је у нашем јавном животу одавно стекла право привилегованог чиниоца можда нас ни мало неће приближити разрешењу те тајне, али верујемо да добро може да илуструје како олако и непромишљено прихватање туђих узора, мерила и обичаја дугорочно слаби духовни вид, прави пометњу у срцу и уму православних хришћана, и одводи их од у Христу „заједнице са свима светима“ (ср. Еф. 3,18; 4,11-16) . И ове, 2014. године Господње, запљускује нас метеж са местимичним пројавама лудила звани Нова Година. Иако значајан број ововремених Срба осећа одбојност према новогодишњем непрекидном и многоликом атаку на њихова чула, свест и унутрашњи мир, мало њих ће у њему препознати оно најпогубније. О чему се ради, схватићемо ако обратимо пажњу на средишњу (квази)личност читавог спектакла, или бар оног његовог дела намењеног деци: Деда Мраза.

Деда Мраз – антисветитељ

Деда Мраз – антисветитељ

Доброћудни, дебељушкасти дека, који деци дели поклон-пакетиће, због којих она журно хитају у позоришта, школе, домове културе и друге јавне установе и одушевљено се, све са својим родитељима и осталим сродницима, са њим фотографишу, ушао је у животе многих србских нараштаја. Када и како је он постао неизбежна фигура сваког сусрета двеју календарских година, епицентар новогодишњих надања и маштања сваког србског чеда, то се готово нико не пита. А нарочито се не поставља питање: зашто је то постао?

Од древних времена, међу народима хришћанске традиције даривање деце поклонима за највеће празнике, осим обичајног израза вере, представљало је и инструмент верске педагогике, методика увођења деце у радост празника. „Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије“, говори Господ у Светом Јеванђељу Свом. Деца су незлобива, иако веома осетљива на неправду лако праштају увреде, због чистоте своје душе пријемчива за Добро. Црква је увек поучавала верни народ да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Истоку и на Западу (и после 1054. године и пада Римског престола у јерес) поручивало је деци да ће за своју доброту бити награђена од Дародавца свих добара. На Западу је настао обичај да се деци, уочи Божића, под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси један од највећих светитеља Цркве – Свети Николај Мирликијски Чудотворац, омиљен како на Истоку, тако и на Западу.

Свети Николај Мирликијски Чудотворац

Свети Николај Мирликијски Чудотворац

Пошто је свети Николај био владика – носилац епископског достојанства – кроз многе векове од установљења тог обичаја на Западу на сликама је представљан је у црвеној кардиналској одећи. У Божићно јутро, деца би под дрветом налаза дарове. За разлику од Запада, у Срба су деца поклоне добијала на недељне празнике који су претходили Божићу – Материце и Оце. Мајке и очеви су се деци “одрешивали“ (као и деца њима на празник Детинци, који претходи Материцама и Оцима) неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Канапчић којим су деца везивала родитеље, и обрнуто, символизује нераскидиву повезаност деце и родитеља, и духовну центрираност хришћанске породице око Оца Небеског.

Историјска путања која од светог Николе/Николаја Мирликијског у западној оптици доводи до Деда Мраза заправо је путања духовног пада западног, римокатоличко-протестанског света. Одступивши од Светог Предања, у почетку само увођењем јеретичког filioque, а у каснијим вековима постепеним увођењем лаж-догмата и учења неприхватљивих за Хришћанску/Православну Пуноту, западно хришћанство (да га условно тако назовемо) је последњих деценија достигло до парализе сопственог религиозног чула. Иако се не може порећи да на Западу постоји значајан број богожедних душа, трагалаца за смислом свога живота у свету у којем живе, материјално хипертрофирани Запад постао је духовна пустиња. (У ту истину неки велики умови Запада одавно су проникнули, о православним духовницима и мислиоцима да и не говоримо.) Лик Деда Мраза, у планетарно препознатљивој варијанти овог времена, представља парадигму таквог стања. Иако изашао из кардиналске рубашке „западног“ Светог Николе, он са њим данас нема никакве везе. А поготову нема никаве везе са православним светитељем, Мирликијским Чудотворцем. Дебељушкаст, искежен, оликотворење хедонизма и приземности сваке врсте, он представља праву анти-икону. У најдобонамернијем настројењу при избору речи, с обзиром на предстојећи Најрадоснији хришћански празник, може се рећи да се Деда Мраз на Западу појавио као секуларна варијанта Светог Николе – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање.

Хулом на светитеља до боље продаје. Каква ли ће им плата бити?

Хулом на светитеља до боље продаје. Каква ли ће им плата бити?

Врхунац унакажавања лика Светог Николе представља његово „брендирање“ од стране мултинационалне компаније „Кока-Кола“, ради бољег продаје њеног најрекламиранијег производа. И тако данас, међу Србима једном годишње на неколико седмица у континуитету, из сваког (медијског) ћошка попут чупавца из кутије искаче такав лик. Чиновништво Новог Светског Поретка на регионалном нивоу, препознавши његову већ добру укотвљеност на циљаном простору, наменило му је важну улогу у смућивању (не само) Срба. Наиме, још је у време Краљевине Југославије успостављен је примат србској празничној традицији туђег празника, Нове Године по Грегоријанском календару, у односу на Празник Христовог Рођења – у каснијој интерпретацији „најлуђе ноћи“.

Лудило у сред поста

Лудило у сред поста

Када се слави „најлуђа ноћ“, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Авај, подстакнута медијским чупавцем из кутије, поругом Светог Николаја Мирликијског, Србија крка печење и опија се. За то време, њени житељи који се труде да  православно живе, посте држећи се завета Светог Саве, како су радили и њихови стари. (Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику.)

Бадњи дан

Бадњи дан

Оно што сигурно можемо рећи је да, што се више предајемо лудости туђих празника и празновања, то смо мање своји. И, што је најпогубније, све више смо туђи Богу и нашим светим прецима. Непромишљеност, површност и немар у питањима вере, опчињеност „шареном одећом“ која прикрива „језиву таму туђинску“, по речима Светог Николаја Србског, корак по корак, довела нас је до саме ивице духовног, културног и државотворног понора. Ван сваке сумње, време нам је на измаку. И нема друге, него да одлучно одбацимо све заблуде у којима дуго пребивамо, укључујући и наметнуте нам празнике. И пригрлимо наше, чији начин празновања извире из најдубљих слојева народног бића. И прославимо их достојно припремљени, постом и молитвом, и напором ка световрлинском животу, како бисмо осетили и доживели истинску радост празника, Радост у Христу!

Рождество Христово – Божић

Рождество Христово – Божић

За сваког светосавског Србина, којег уз Божију помоћ приволимо да о овом проблему добро размисли, то може да буде први корак његовог укључења у подухват духовне, националне и државотворне обнове, без којег ћемо неповратно ишчезнути у бездану антиисторије.

С љубављу у Господа,

Братство Светог краља Милутина,

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу

Наслов и опрема: Стање ствари

(БСКМ, 30. 12. 2014)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-32n



Categories: Преносимо

5 replies

  1. ДЕДА МРАЗ НЕ ПОСТОЈИ или није постојао до појаве комунизма у православним земљама. На западу у католичким земљама се славе два добродушна дебељушка старчића то је Свети Николај и Божић. Деда мраз је комунистичка измишљотина и подвала да би нама православним наметнуо католичке обичаје – да би нас лакше католизирао.
    Ако је „Деда мраз“ симбол долазеће нове године, зашто га онда не прослављамо 31. децембра уочи нове године, него уочи (пар дана пре) католичког Божића?.
    Лако је наивне (као што смо ми) и неписмене завести.

  2. И данас „у псеудо посткомунистичкој“ Србији, Деда Мразеви и даље деле (ако уопште то и чине) деци пакетиће у исто време и на исти начин као и у комунизму. Сећам се оних „дивних и славних“ година петољетки – а и дуго после њих, када су се градови китили пред Нову Годину – али, све је било готово и сјајило се у пуној мери на први дан Божића по грегоријанском календару. На пијацама су се могле бирати јелке пред тај дан – за свачији укус и џеп по нешто То је за њих и за – у првим годинама после 1944 г. комунстичким терором престрашени, а касније заблесављени народ било сасвим у реду – а одмах после Грегоријанске Нове Године, на врат на нос су се склањали украси и празнична расвета са улица – тако да је пред православни Божић све било опет сиво и мрачно, а сељаке који би се усудили да продају пар гранчица бадњака, или гранчицу-две јелке после званичне Нове Године, „народна“ милиција је глобила и немислосрдо терала са пијаца. Да, било је то дивно и идилично време – трајало је деценијама, изумрле су старе традиционално васпитаване генерације, стасале су нове – социјалистичко самоуправни хибриди без коренова – па шта се од таквих данас може очекивати?

  3. @Јован Анастасијевић
    Надам се, да ми можете рећи, којих се то „петољетки“ Ви сећате? Од које до које године? Да нису овај данашњи, државни календар комунисти увели? Шта ли ће се све на терет комуниста ставити?

  4. @слободан млинаревић: Па, одлично се сећам Прве петоњетке (Петогодишњег Плана) негде од 1947 – на даље. У основној школи су нам пунили главе сјајним перспективама по њеном завршетку (морали смо напамет да учимо који ће се све објекти изградити), чак сам на крају године добио и за одлично учење и књигу о њој (написао ју је неки Словенац, не могу да му се сетим имена, а књигу нисам ни отворио), али убрзо су се бандити на власти поџапали са својим московским газдом, дошле су им кроз неколико година друге газде, бајке су се мало промениле – али живот је и даље тамо био с…е (из пристојности не смем сликовито да се изразим).

  5. @Jovan Anastasijević
    Čekam Vas na temi o Vuku da završimo započeto sučeljavanje argumenata!
    Kukavički je bežati sa megdana!
    Držite se one: „Il’ sa štitom, il’ na njemu“!

    Radio sam kao inženjer i samoupravljao u tom prokaženom samoupravnom sistemu, a još uvek radim i u ovom današnjem, neoliberalnom, robovlasničkom sistemu.
    Šta da Vam posle tog vlastitog iskustva kažem, sem da će svet, želi li da ne propadne, kad-tad morati da se vrati samoupravljanju!!!!
    Verujte mi, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog činjenice da nisam „čuvar krava pored manastira“, a nisam ni fizički radnik!!!

Оставите коментар