Милош Милојевић: Када Албион гласа о животу

Вести из политичког живота са Острва ретко привлаче знатнију пажњу српске јавности. Недавно одржани референдум о независности Шкотске пробудио је код једног дела српске публике и навијачке страсти. Ако се референдуму додају сукоби на линији Лондон-Брисел и јачање британског евроскептицизма тиме се, мање-више, исцрпљују теме са Острва које нас занимају.

eutanazija

Ипак, у уобичајеном британском политичком животу и дуготрајним парламентарним дискусијама има дешавања од ширег значаја, дешавања која нам указују на оно што је у западном свету најактуелније у политичком, економском па и етичком смислу.  Једна од таквих тема о којој се последњих месеци у британској јавности и парламенту води жива дискусија је предлог тзв. Фалконеровог закона, чијим усвајањем треба да се, у појединим категоријама случајева, легализује асистирано самоубиство.

Кратак историјат

Према важећим законима у Енглеској и Велсу самоубиство је декриминализовано још 60-их година али је, према Акту о суициду из 1961. године, забрањена помоћ у извршењу самоубиства. Амандман овог акта из 2009. године додао је прецизнију формулацију која забрањује како помоћ тако и охрабривање у извршењу суицида. У судској пракси јако су ретки случајеви процесирања због помоћи у извршењу самоубиства и установе јавног правобранилаштва ту поступају амбивалентно – настоји се да делује у складу са саосећањем и заштитнички према рањивим особама.

Овако осетљиво етичко питање дуго је тема расправа. У појединим европским државама еутаназија је већ легализована, као и у појединим савезним америчким државама – па су позитивна и негативна искуства из ових држава важан део аргументације у расправама које се воде у Британији.

picassistedsuicide17

Поред искустава других држава. где је слична пракса већ легализована, важну димензију у британској јавној расправи игра и специфичан значај палијативне неге која се интензивно развија, почев од 50-их и 60-их година, у оквиру британског здравственог система. У овој грани медицине, где се води брига о тешко болесним пацијентима, Британија је лидер у свету и многи учесници дебате указују да би додатно побољшавање палијативне неге умногоме отклонило и најмању потребу да се асистирано самоубиство легализује.

Успех палијативне неге умногоме је променио средиште дебате. Током 90-их главни аргумент заговорника асистираног самоубиства и еутаназије заснивао се на саосећању према људима који пате у поодмаклој фази неизлечивих болести. Ипак, промене у културном миљеу и успех метода старања о тешким пацијентима довели су до тога да заговорници легализовања еутаназије истичу аутономију пацијента као главни разлог због кога треба озаконити ову праксу.

Британски парламентарци већ су се изјашњавали о сличним законодавним предлозима. Шкотски парламент гласао је против закона о асистираном самоубиству 2010. године, док су сличан предлог парламентарци у Лондону одбили у два наврата – 2006. и 2009. године. Комисија коју је 1994. именовао Дом лордова донела је закључак према коме није потребна никаква промена у законодавству. Председник ове комисије, неуролог лорд Волтон, у свом обраћању парламенту указао је тада на многе недоумице које су данас присутне. Наиме, он је рекао да је немогуће обезбедити таква законска решења према којима би сваки акт еутаназије био добровољан и у складу са вољом психички стабилног пацијента. Такође је навео да либерализација законодавства у овој сфери може да доведе до додатног, друштвеног и психолошког, притиска према пацијентима који би се онда у складу са тим притисцима опредељивали да окончају свој живот.

Нацрт Фалконеровог закона

Нацрт Фалконеровог закона (Falconer Bill) израдила је посебна комисија установљена 2010. године. Њоме је председавао лорд Фалконер а финансијски су је подржали лорд Тери Прачет и Бернард Луис. Задатак ове комисије је био да испита услове по којима би требало дозволити асистирано самоубиство и евентуалне промене у законодавству које би тако нешто омогућиле.

Лорд Фалконер (Фото: Jeff Overs/BBC/Getty Images)

Лорд Фалконер (Фото: Jeff Overs/BBC/Getty Images)

Рад Комисије био је оштро критикован с једне и штедро подржаван од стране еутаназијског лобија са друге стране. Она је била формирана након рада два парламентарна комитета који су након испитивања закључили да није неопходна било каква промена у важећим законима. Око 40 водећих медицинских и организација које се боре за права хендикепираних особа бојкотовало је позив Комисије да доставе своје податке о овом проблему пошто су, како су истакли, сматрали да Комисија почива на пристрасним основама.

Комисија је нацрт закона израдила у складу са Актом о достојанственом умирању (Death with Dignity Act) усвојеном 27. октобра 1997. у америчкој савезној држави Орегон. Према овом законском решењу пацијент мора да буде грађанин Орегона, стар најмање 18 година, способан да доноси одлуке релевантне по његово здравствено стање и да о њима комуницира са медицинским особљем – као и да му је дијагностификована смртна болест са прогнозом да неће живети дуже од шест месеци. Надлежни лекар процењује да ли су ови услови испуњени или не. Сличан закон усвојен је у америчкој држави Вашингтон 2009. године.

Они који подржавају предлог Фалконеров закон указивали су на позитивна искуства Орегона, али према доступним подацима могуће је стећи сасвим супротан утисак. Наиме, број асистираних самоубистава нагло је скочио претходних година – у последњих 15 година 430%. У појединим случајевима здравствена служба Орегона је била спремна да финансира асистирано самоубиство али не и медицински третман тешко оболелих пацијената. Посебну медијску пажњу привукли су случајеви Барбаре Вагнер и Рендија Строупа, обоје оболелих од тешких облика карцинома, који су притом били корисници Медикејда, државног здравственог осигурања са сиромашне. Строуп је са чуђењем изјављивао како је Орегон спреман да плати асистирано самоубиство, али не и лекове неопходне за побољшање његовог стања. Према појединим истраживањима, већина оних који се у Орегону одлуче на асистирано самоубиство чине то због егзистенцијалних разлога а не због самих медицинских симптома, као и да не би били терет својој породици. Критичари предлога Фалконеровог закона указују на ове податке као на додатак разлог за опрез.

За британску дебату релевантно је и искуство Холандије која је прва, 2001. године, легализовала еутаназију. Према речима Теа Боера, од доношења закона до 2008. број еутаназија је био релативно мали и стабилан, али од те године бележи знатан раст и укључује и неке психички оболеле пацијенте који би могли да живе годинама или чак деценијама. Боер је указао да, иако је својевремено подржавао легализацију еутаназије, сада сматра да је холандско друштво начинило озбиљну грешку.

График који показује пораст број еутаназија у Холандији

График који показује пораст броја еутаназија у Холандији

Нацрт Фалконеровог закона први пут је представљен Дому лордова у мају 2013. године. Предлог има доста сличности са предлогом лорда Џоуфа који је одбијен 2006. године. Фалконеров закон би дозволио издавање латентне дозе медикамената урачунљивим одраслим особама које су оболеле од тешких болести са прогнозом да ће живети краће од шест месеци.

Током парламентарне 2012/2013. године није било времена да нацрт прође законодавну процедуру и он је поново представљен Дому лордова у јуну ове године. У јулу је одржано прво читање пред Домом лордова, док је друго читање – током кога се детаљно коментарише текст предлога и могу да се предложе амандмани – отпочело 7. новембра. Претпоставља се да процедура пред Домом лордова неће бити окончана до краја ове године а да предлог по свој прилици неће проћи процедуру пред Доњим домом до избора следеће године.

Пред Домом лордова и судом јавности: подршка и критика

Током првог читања пред Домом лордова, који је на изненађење био пун, говорило је више чланова овог тела, а став према предлогу поделио је чланове Горњег дома на готово два једнака дела. Многи међу говорницима указивали су на лично искуство. Од таквих иступа посебну пажњу је привукла баронеса Кембел. Говорећи из инвалидских колица, тешко хендикепирана баронеса је указала: Овај нацрт закона је о мени. Нисам га тражила и не желим га, али он се без обзира на то односи на мене. Она је истакла да закон представља притисак на тешко оболеле, нарочито у ситуацијама када се они уз крајње напоре носе са животним недаћама.

Баронеса Кембел (Извор: The Telegraph)

Баронеса Кембел (Извор: The Telegraph)

С друге стране, лорд Тебит, чија је супруга остала парализована након напада ИРА 1984, навео је да овај закон омогућава старима и немоћнима да престану да буду терет у туђим животима. Ерл од Глазгова је изнео умереније мишљење у коме је истакао да критичари често погрешно интерпретирају законски предлог: он се односи искључиво на већ терминално оболеле особе које су довољно разложне да се одлуче на асистирано самоубиство, без икаквог притиска, сугестије или охрабрења.

Ипак критичари истичу да је извесни притисак, често тешко приметан, иманентан оваквим законским предлозима. Поред уобичајених аргумената против асистираног самоубиства (али и еутаназије), критичари се концентришу и на конкретне одредбе законског предлога: указује се на непрецизност употребљених дефиниција (терминално обољење), начин одређивања психолошких способности пацијента и недовољно инсистирање на томе да лекар мора да буде упознат са пацијентом.

Против усвајања законског предлога су многе истакнуте хендикепиране личности, многи лекари и њихова удружења и већина верских организација. Ипак, и снаге које подржавају доношења закона имају снажно упориште, посебно с обзиром на то да је већина грађана за законске промене – али да подршка променама опада када се детаљније упознају са проблематичним местима у законском предлогу.

Рабин Ефраим Мирвис је у свом коментару у Телеграфу написао како цени настојања која су водила лорда Фалконера да предложи нацрт Закона о асистираном самоубиству, али да су Јевреји посебно осетљиви на моралне опасности који прете од коришћења еуфемизама када се говори о изузетно важним питањима. А питање да ли живот на крају вреди као на почетку је свакако једно од њих.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-30W



Categories: Светске ствари

1 reply

  1. Овако информативни чланци доприносе квалитету расправе о новом Грађанском законику у Србији. Да ли нам је као друштву стало до те расправе, друго је питање.

Оставите коментар