Дејан Бараћ: Економско огледало премијера српског у 14 слика

dejan-barac-2

Дејан Бараћ

Чланак који је пред читаоцем не бави се ни спољном политиком Србије, ни последицама Бриселског споразума (2013), ни борбом против корупције (којој се не назиру судске завршнице), ни стањем у домаћим медијима, ни политичким рејтинзима, ни борбом са замишљеним домаћим непријатељима коју истрајно води Александар Вучић, већ манифестује скромни покушај аутора да колико-толико баци светло на економску позицију председника Владе Србије. Чини се како је најсигурније уколико се пође трагом изјава овог политичара, чији су аутентични цитати „позјамљени“ са сајта Изјаве.срб (http://www.izjave.net/). Руку на срце, Вучић се већ „прославио“ са прегршт изјава и тешко је било издвојити све „хитове“.

Како се ова анализа наслања на чланак „Вучић на добром путу, Србија у клопци средње развијености“ (тачније на књигу „Дуго путовање у лошу бесконачност“), тамо читалац може потражити (евентуалне) недостајуће коцкице у мозаику излагања.

*

„Избори обједињавају све оно што сте замерали – од Косова, економије, бољег живота, ,Телекома’, (…) нормалног избора судија, тужилаштво на које неће моћи да утичу тајна полиција и политичари. Не кажем да избори решавају све и да ће тећи мед и млеко. Али, ако не буде боље за шест месеци, сами морамо да купимо прње – јер су очекивања народа велика. Ја сам сигуран за себе.“

(као заменик председника СНС-а, „Црно-бели свет“ РТВ-а од 23. априла 2011. године)

„Имам само једно обећање, да ћете већ крајем 2014. видети и осетити да можемо да живимо боље, да смо направили озбиљне реформе, издали лопове, криминалце и тајкуне, и да смо бранили и да ћемо бранити Србију увек и на сваком месту.“

(као председник СНС-а и први потпредседник Владе Србије, у Рипњу, на скандирање политичких противника „Издаја, издаја“, „Танјуг“ од 5. децембра 2013. године)

„Чекајте са оптимизмом 2015, а посебно 2016. годину. Бићемо веома успешна земља.“

(као премијер Србије, у Јамени код Шида, „Шта радите, бре?“ РТС-а од 30. октобра 2014. године)

„Следеће године ћемо бити ниже од 60. места, или више – зависно из ког смера гледате. Ниједног секунда се неће сетити да кажу да смо порасли за тридесет и неко место. Па коме одговара да Србија буде јача? Србији и ником више.“

(као премијер Србије, о ранг-листи Светске банке на којој је Србија на 91. месту пословно успешних земаља, „Ћирилица“ на ТВ „Хепи“ од 3. новембра 2014. године)

Коментар 1

Домаћи аналитичари поодавно су приметили како Александар Вучић неуморно сеје „вишак“ оптимизма поручујући „биће боље“ – само мења рокове; овај политикантски приступ могао би се подвести под категорију маратон са покретним циљем. Оно што треба „дебело“ подвући јесте да свој оптимизам не покушава бар да оснажи неким чврстим, емпиријски потврђеним показатељима, већ га „испаљује“ из сопствене памети. Да ли, уопште, можете да се присетите када је актуелни премијер последњи пут гостовао у некој емисији заједно са озбиљним економистом и „укрштао“ аргументе и „копља“?

*

„Желим да се захвалим људима у Србији. Они не могу да виде на мени колико ми све ово значи. Иако ретко говорим о личном моменту, једнога дана ће моја деца моћи с поносом да кажу да је њихов отац некада успео. Али, то ће бити ситница у односу на то ако буду могли да кажу да је њихов отац спровео успешне реформе, макар изгубио следеће изборе.“

(као председник СНС-а и први потпредседник Владе Србије, после објављивања резултата ванредних парламентарних избора, РТС од 16. марта 2014. године)

Коментар 2

Просто-напросто, Александар Вучић је дубоко опседнут (можда је исправније саопштити поседнут) уверењем како му је провиђење подарило мисију да доведе Србију на „зелену грану“ и да ће то бити потцртано у историјским читанкама. Чак и да је он одиста „генерал са пет звездица“ (иако одаје утисак да су његова знања о макроекономији и управљању државом изузетно скромна), тешко да би успешно могао да „бије битке“ са садашњом „војском“ која га у стопу прати.

*

„Ови који су 14 година урушавали ову земљу, довели нас до овог дуга, до ове патње и беде, и после пет месеци им смета (влада). Супер, хајде да их вратимо да владају још 14 година, па ћемо да видимо какав ће резултат да буде.“

(као премијер Србије, „Земља чуда“ Радио Београда 1 од 7. новембра 2014. године)

vucic-preti

Александар Вучић (Извор: Прелиставање.рс)

Коментар 3

Одговор можемо прихватити као делимично тачан, уважавајући чињеницу да је хроника економског пропадања Србије започела још раније. Како морал људи, тако и економија државе може да пропада готово неограничено. Сва је прилика да „потонуће“ неће тако брзо да се заустави – иако се људи на власти у Србији мењају, одржавају се „однеговане“ вредносне матрице. Да парафразирамо бугарског социолога Ивана Крастева – на Балкану лако могу да се мењају странке на власти, али ни у приближној мери економска политика.

*

„Какве год реформе биле, имајте у виду – пензионери ће бити последњи у чија ће права било ко смети да задире. Боље са наше грбаче да се узима него да се дира у права пензионера.“

(као председник СНС-а и први потпредседник Владе Србије, на предизборном скупу у хали „Пинки“, „Танјуг“ од 10. марта 2014. године)

„Знате, Маргарет Тачер је имала сјајну реченицу: ,Најбоље реформе донете су уз противљење народа’. (…) Пензионери, али и сви остали могу мирно да спавају, јер Србија има план за будућност.“

(као председник СНС-а и најављени мандатар Владе Србије, о свеобухватним реформама Србије, „Упитник“ РТС-а од 8. априла 2014. године)

Коментар 4

Ове две изјаве треба дописати на листу неиспуњених обећања. Истина, почивша Маргарет Тачер би поручила да најбоље тек долази.

*

„Нисам изненађен, али немојте да сада све иде ка томе да се испитују све дипломе с Мегатренда. Не видим какве то везе може да има с докторатом Небојше Стефановића. Мислим да није реално да Мића Јовановић остане ректор Мегатренда.“

(као премијер Србије, о спорним докторатима ментора Небојше Стефановића, „Блиц“ од 13. јуна 2014. године)

Коментар 5

Пре око четири деценије сатиричар Владимир Булатовић Виб пророчки је приметио како ће „ускоро у овој земљи бити више доктора наука него писмених људи“. Што је најгоре, амброзију (лажне дипломе) неће бити лако „посећи“, поготово што ће носиоци тих хартија без вредности бити у прилици да „кадрирају“ диљем Србије.

*

„Направио сам велику грешку. Неколико дана се ,једем’, не могу себи да опростим. Хрвати су дали своје моторне цесте, аутопутеве, у концесију… Ем ће да им дају 2,5 милијарде (евра), ем ће боље да одржавају путеве, ем ће да наплаћују порезе и таксе. Ја сам направио страшну грешку што се тога нисмо сетили пре Хрвата, зато ми сада не можемо да добијемо ту цену.“

(као премијер Србије, „Ћирилица“ на ТВ „Хепи“ од 3. новембра 2014. године)

Коментар 6

Изјаву треба сврстати под категорију неупућеност. Наиме, Хрватска се „дебело“ задужила како би се премрежила аутопутевима. Читав процес је праћен великом афером у коју су биле укључене и иностране компаније, а увелико траје и судски епилог. Под притиском сервисирања јавног дуга, Хрватска је сада приморана да аутопутеве даје под концесију; руку на срце, тамошња јавност се са тиме не мири и тражи оцену уставности такве одлуке.

*

„Као што видите, ММФ је веома задовољан, остале су ситнице. Знате ли колико су ти људи строги? Они сад кажу – нећете 2016, већ 2017. ћете имати раст преко два одсто. Знате ли шта то значи за Србију са уништеном привредом, са уништеним банкарским системом, са оволиким нивоом корупције? И 2017. ми јавни дуг, који ће да буде 77-78 одсто БДП-а, почињемо да спуштамо – како нам расте БДП. Мислим да је то за један мандат више него што је ико могао икада да очекује. То данас више не причам ја, то у званичним подацима говори ММФ.“

(као премијер Србије, о започетим економским реформама, „Између два петка“ Радио Београда 1 од 15. новембра 2014. године)

„Рак се не личи андолом и аспирином. Ово су минималне мере фискалне консолидације. Грчка је смањила пензије за 45 одсто, а плате за 35 одсто. Отпустили су целу државну телевизију и све што су стигли, али полако се извлаче из кризе… Требало је да кренемо са мерама 4-5 година раније. Жао ми је што неки други нису имали ту храброст, ја је имам.“

(као премијер Србије, „Упитник“ РТС-а од 18. новембра 2014. године)

Коментар 7

Када су у питању представе о ММФ-у и стању у грчкој економији, и ове изјаве треба подвести под категорију неупућеност.

Међународни монетарни фонд (ММФ) није развојна установа, већ финансијска институција која заступа повериоце; што ће рећи да са (несрећном) државом склапа аранжман како би она могла редовно да отплаћује иностране кредите. Како се ради се о својеврсном стечајном управнику, државе посежу за оваквим „појасом за спасавање“ само као крајњим кораком, било да се ради о пуном аранжману или аранжману из предострожности.

Не треба потиснути чињеницу да ова институција у преговорима са државама инсистира и на приватизацији компанија у секторима са великим приносима (енергетика, телекомуникације итд.) под фирмом „повећања ефикасности пословања“. Другим речима, ММФ је десна рука инвеститора из земаља које су његови највећи акционари.

Ако су „лекови“ које је ММФ преписао Грчкој делотворни (смањење јавне потрошње, смањење дефицита буџета итд), удео јавног дуга у БДП-у Грчке би требало да се смањује – а заправо је нарастао са око 130 % (јануар 2010. године) на око 175 % (јануар 2014. године). Истовремено, драматично је порасла стопа незапослености са 9,6 % (просек за 2009. годину) на 27,5 % (просек за 2013. годину).

Дакле, ММФ није здраворазумски посаветовао Грчку да реструктурира јавну потрошњу – на пример, да не исплаћује годишње више од 12 зарада (у јавном сектору) и 12 пензија, а да више новца из буџета усмери на капиталне инвестиције. Најпростије саопштено, када јавну потрошњу „посечете секиром“, смањујете тражњу и БДП пада. С друге стране, уколико је нека земља нпр. у току 10 узастопних тромесечја забележила пад БДП-а од 3 %, то значи да се њена економија налазила у дубокој рецесији (готово у депресији); ако потом у два узастопна тромесечја забележи раст БДП-а од 0,5 %, закључујемо да је изашла из рецесије – пропадање се зауставило, али економија се није вратила у тачку пре почетка „тонућа“.

Можда је на месту очекивање српског премијера и ММФ-а да ће Србија забележити економски раст у 2017. години, али право је питање колики ће бити пад БДП-а у 2014. и 2015, па и у 2016. години. Другим речима, када је база на ниском нивоу, није тешко остварити симболичан економски раст.

db-e-1

Кликните на слику за увећање

Напослетку, бруто домаћи производ (БДП) не треба мешати са националним богатством. Зато и земље које претрпе елементарне непогоде успевају да забележе већи економски раст у периоду док траје обнова, када се повећава привредна активност (нарочито у грађевинском сектору). У том случају, раст БДП-а је плаћен преко домаће штедње, донација, узетих кредита итд.

*

„Шеика Мухамеда (УАЕ) сам упознао случајно у ресторану, на ручку на који сам позван. Он је био изненађен да му тада нисам тражио ништа. Разговарали смо о историји, географији, филозофији. Он је веома образован и озбиљан човек. Тада ми је указао посебну част – лично ме је отпратио до хотелске собе. То је било удаљено један километар, кроз хотел вредности 4,5 милијарди долара који је био сав у злату.“

(као први потпредседник Владе Србије, емисија „Србија, чекајући будућност“ РТС-а од 21. октобра 2013. године)

„Ја сам иначе човек који се не смеје често, и то је једна од мојих бројних мана. Али ја не мислим да је мој посао да се смејем, чак ни осмехујем, ни да будем шармантан, већ да урадим нешто добро за Србију. Реткост је да ми, као представници мале земље и малобројног народа, не наилазимо на притиске и можемо да очекујемо нешто, и отуда тај мој осмех када се сретнем са шеиком Мухамедом бин-Заидом.“

(као први потпредседник Владе Србије, интервју за РТС од 12. децембра 2013. године)

„Радим увек од седам ујутру. Синоћ сам последњи састанак завршио у пола један с немачким пријатељима, пре тога с руским пријатељима. Вечерас ћу вероватно да завршим у пола један, пошто поново морам да се видим са шеиком Мухамедом да разговарамо.“

(као премијер Србије, према емисији „24 минута са Зораном Кесићем“ на ТВ Б92 од 28. септембра 2014. године)

„За ,Београд на води’ сам га молио, пошто ми новца немамо, и имамо обећање његове висости шеика Мухамеда да ће да нам помогне у износу од више десетина милиона евра, да не кажем 130 милиона евра.“

(као премијер Србије, о уређењу приобаља у Београду, „Око“ РТС-а од 24. октобра 2014. године)

Фото: Д. Јевремовић, „Политика“

Фото: Д. Јевремовић, „Политика“

Коментар 8

Тешко се може сакрити намера Александра Вучића да направи споменик за живота – „Београд на води“, (будући) заштитни знак српске престонице. Јасан је и интерес Емирата, који инвестирају своје петро-доларе широм земаљске кугле (и упошљавају свој грађевински сектор), али о овако грандиозном пројекту за српске услове није поведена стручна дебата нити су приложени обриси cost-benefit анализе, како се то лепо каже на новосрпском језику.

Треба бити искрен и саопштити да су чланови Одбора за архитектуру и урбанизам САНУ почетком новембра 2014. године срочили извештај са примедбама на нацрт просторног плана „Београда на води“ и доставили их Републичкој агенцији за просторно планирање. Упозорили су да ако се нацрт (актуелног) плана не измени, подухват ће представљати изоловано и једва проходно острво у срцу града, уско грло за саобраћај читаве престонице, док ће стамбени и пословни простор високе класе биће пренасељен, и то по принципу „пуни колико год може да стане“ итд.[1]

Јавна стручна расправа је изостала, а чини се да су гласови против најављеног пројекта готово утихнули.

*

Цензурисани уговор са „Фијатом“ о заједничком улагању у Крагујевцу који је држава послала Савету за борбу против корупције 2. новембра 2011. године; фото: „Блиц“

Цензурисани уговор са „Фијатом“ о заједничком улагању у Крагујевцу који је држава послала Савету за борбу против корупције 2. новембра 2011. године; фото: „Блиц“

„Тумачењем закона, могли бисте целу прошлу владу да ставите иза решетака због ,Фијата’, али ја сада мислим да су они урадили добру ствар за Србију. Није ме срамота да признам грешку. Иако је држава уложила много, добили смо извозни бренд и поправили слику Србије.“

(као први потпредседник Владе Србије, емисија „Србија, чекајући будућност“ РТС-а од 21. октобра 2013. године)

„Да сам на месту оних који, тобоже, инсистирају на објављивању уговора, не бих се радовао, јер ће јавност бити веома изненађена када види (…) уговор о продаји компаније ,Беопетрол’ руској фирми ,Лукоил’. Прича о тајним уговорима ме подсећа на причу о лопову који мисли да су сви други лопови. Уговор са ,Етихадом’ је чист као сунце, јер нико ту није стрпао паре у свој џеп нити је опљачкао земљу.“

(као премијер Србије, о објављивању уговора проглашених тајним, „Фонет“ од 8. августа 2014. године)

„У новинама Мирослава Мишковића пише – ,овај је текст настао у оквиру ЕУ пројекта који спроводе БИРН и ЦИНС’. Е стварно не желим да верујем да су у томе учествовали људи из ЕУ. (…) Ми нисмо ништа уплатили и нисмо имали обавезу, а они (,Етихад’) јесу платили 40 милиона долара. За дугове, држава не плаћа та дуговања већ ће преузети у јавни дуг, а највећа дуговања су према држави – око 80 одсто. Пословни губитак компаније и дуг нису исто.“

(као премијер Србије, делимично објављујући уговор са ,Етихадом’ о приватизацији ЈАТ-а, „Блиц“ од 14. августа 2014. године)

Коментар 9

У Србији се, изгледа, најкрупнији послови склапају или у мраку или у густој магли, далеко од очију „усамљене гомиле“. Ако су уговори које је Србија склапала са појединим страним инвеститорима „чисти као суза“, како тврде њихови потписници, зашто се онда држе „под кључем“?

Да се вратимо накратко у 2003. годину, када „Ју-ес Стил“ (енг. US Steel) купио фирму-кћерку тадашњег „Сартида“ (имовина „Сартида“ је пренета на фирму-кћерку, а дугове железаре преузела је држава Србија). Сликовито саопштено, није испрошена презадужена мајка, већ кћи у пуној снази. Почетком 2012. године америчка компанија се повукла из смедеревске железаре „великодушно“ је продајући Србији за један долар; разуме се, држава је истовремено добила „гратис“ и све дугове.

Када је 2008. године у оптицај пласирана прича о „стратешком партнерству“ Србије са италијанским „Фијатом“, нико од политичара из власти није излазио у јавност са проценом колико ће та погодба да кошта државу. Код доброг дела грађана готово је избледело у сећању да је, као својеврна увертира у оснивање ФАС-а („Фијат аутомобили Србија“) у Крагујевцу, нешто више од 25 хиљада „Фијатових“ аутомобила („крштених“ као „застава 10“) увезено без царине и уједно субвенционисано из буџета Србије. Бивши министар одбране Драган Шутановац је у емисији „Ћирилица“ на ТВ Хепи од 23. септембра 2013. године више пута поменуо обавезу Србије да инвестира у ФАС у износу од око милијарду евра. Није појаснио на који период се то односи и да ли су ту урачунате и индиректне инвестиције (уступање ФАС-у магацина Војске Србије у Крагујевцу, повлашћене цене електричне енергије и комуналних услуга итд). Према Министарству привреде, ФАС је од Србије само у 2013. години добио директне субвенције вредности 5,88 милијарди динара (тадашњих око 51 милион евра), док је компанија остварила годишњу добит од 1,13 милијарди динара (око 10 милиона евра). Сваки допунски коментар је излишан.

Када је у питању ЈАТ, не треба бити наиван и тврдити како је ова компанија била кадра да се самостално избори за своје место на међународном тржишту авио саобраћаја. Међутим, поставља се питање какав је уопште аранжман (2013-2014) склопљен када је основана компанија „Ер Србија“ (са уделом Србије од 51 % и уделом „Етихада“ од 49 %)? Можете се слагати или не са Сашом Радуловићем, али не можете му спочитавати да је неупућен. Како је као министар привреде имао прилике да прочита уговор и анексе уговора са „Етихадом“, изложио је контуре читаве конструкције: а) дугове ЈАТ-а (најмање 370 милиона долара, при чему део представљају обавезе према држави) преузела је Србија, б) имовину ЈАТ-а (грубо процењену на 200 милиона долара) наследила је заједничка компанија „Ер Србија“, в) „Етихад“ се обавезао да уложи у „Ер Србију“ 40 милиона долара, а држава Србија 82 милиона долара кроз субвенције, г) „Ер Србија“ се обавезала да од „Етихада“ узме десет авиона на лизинг и плаћа овој емиратској компанији услуге менаџмента.[2]

*

„Јавна предузећа има да дају паре држави. (…) Хоћемо своје паре, свој део, 29 одсто НИС-а су наше паре и припадају Србији, мој посао је да те паре узмем за народ и вратимо дугове или за нешто друго. Имали сте профит 350 милиона и хоћемо да га делимо.“

(као председник СНС-а и најављени мандатар Владе Србије, „Танјуг“ од 5. априла 2014. године)

„Да ли сам срећан због тога што је неко (НИС) направио профит од 500 милиона долара за шест месеци на нашој нафти и гасу? Нисам. Да нам је на крају укупан профит 400 милиона и да ми добијамо дивиденду од 29 милиона. Можете да ми кажете – гласали сте у Скупштини. За разлику од неких, немам проблем да кажем – не знам да ли јесам, можда и јесам. Ако буде било могуће да се направи ревизија, било би одлично.“

(као премијер Србије, о енергетском споразуму са Русијом, „Земља чуда“ Радио Београда 1 од 15. августа 2014. године)

Коментар 10

Изјаве недвосмислено указују на непознавање економије. Што ће рећи, уколико нека компанија исплаћује целокупну добит својим акционарима, тиха пропаст јој је загарантована – јер ништа неће преостати за инвестирање.

*

„Имамо респект у свету зато што се држимо до своје речи. Када се појавим на састанку са инвеститорима, кажем – све што вам понуде у окружењу имаћете динар више, само запослите људе и обезбедите пласман. Ми се такмичимо са Македонијом и Бугарском, које дају велики новац.“

(као премијер Србије, „Око“ РТС-а од 18. септембра 2014. године)

Коментар 11

Мерено критеријумима Светске банке и Међународног монетарног фонда, и Бугарска и Македонија имају далеко бољи амбијент за пословање од Србије. Отуда треба приупитати представнике ове две светске финансијске институције: зашто Бугарска и Македонија не бујају од развоја? С друге стране, сва је прилика да економски дух Млађана Динкића и даље „станује“ међу зидинама Владе Србије. Зато ће (субвенционисани) странци и даље моћи задовољно да трљају руке, а савесни домаћи привредници ће се само хватати за главу – јер ће их управо ти странци истискивати са домаћег тржишта. Остаје да се запитамо како до сада Републички завод за статистику (РЗС) није дао процену колики директни и индиректни допринос БДП-у Србије дају субвенционисане иностране компаније?

*

„Гузенбауер и Фратини обављају посао везан за евроинтеграције Србије. Мислим да и те како доприносе угледу Србије у свету. Наш буџет је веома транспарентан. Из буџета не добијају ниједан једини динар. (…) То је неслана шала да Фратини хоће да купи ,Телеком’, а Гузенбауер – ЕПС. Само се тиме баве у животу.“

(као премијер Србије, о саветницима Владе Србије, ТВ Б92 од 3. августа 2014. године)

Коментар 12

Аустријски политичар Алфред Гузенбауер је још 25. октобра 2013. године за ТВ Б92 саопштио једну цртицу о свом ангажовању у служби Владе Србије: „Биће трошкова, наравно. Договорићемо се о томе колика ће бити надокнада. Као што знате, нема бесплатног ручка“.[3] Према томе, ако су у праву и Вучић и Гузенбауер, једини расположиви начин је да се услуге саветовања плате суверенитетом Србије, политичким и/или економским.

*

„Високообучени, јефтини радници“: порука на кајрону спота на Си-Ен-Ену који су платили Привредна комора Србије и „Invest in Serbia“; фото: „Блиц“, децембар 2014. године

„Високообучени, јефтини радници“: порука на кајрону спота на Си-Ен-Ену који су платили Привредна комора Србије и „Invest in Serbia“; фото: „Блиц“, децембар 2014. године

„Говорио сам о смањењу броја нестручних и нерадних људи из јавног сектора, и њихово пребацивање у приватни сектор. Знате, то је та врста приступа – аха, овај ће да отпушта некога. Ево, немојте да кукате већ направите фирму и запослите 100 беспослених људи. Ја нисам у стању да их издржавам.“

(као председник СНС-а и најављени мандатар Владе Србије, о реформи јавног сектора, „Блиц“ од 5. априла 2014. године)

„Сада вам кажем да имамо више запослених, односно мање незапослених. Донео сам вам прецизне податке. Видим да је медије у Србији срамота да то објаве. Све што је добра вест људе је срамота да објаве. У новинама нема добре вести, а лоших вести има свуда. Шта није истина (о запослености)? Ево вам подаци.“

(као премијер Србије, „Између два петка“ Радио Београда 1 од 18. октобра 2014. године)

„До краја мандата ове владе у јавном сектору ће бити 100.000 мање запослених. (…) Наш је циљ да пре краја мандата, уз тешке мере у јавном сектору где ће бити и отпуштања кадрова, верујем да ћемо за 100.000 људи успети да смањимо незапосленост, што је оптимистично, а ја нисам оптимиста.“

(као премијер Србије, у Скупштини Србије, „Танјуг“ од 24. октобра 2014. године)

Графика: „dvogled.rs“ (Напомена: РЗС статистички не обрађује запослене у органима безбедности)

Коментар 13

„Бисер“ како ће се „нестручни и нерадни људи“ селити из јавног сектора у приватни довољно говори сâм за себе. Можда је аутор изјаве, у подсвести, мислио да ће се „нестручни и нерадни (страначки) људи“ и даље пребацивати из својих пропалих предузећа у јавни сектор и јавна предузећа? Ипак, најпре ћемо претресати статистичке „егзибиције“ у вези раста запослености, односно пада незапослености.

Републички завод за статистику (РЗС) утврђује радни статус становништва путем анкета, а „лица сматрају запосленим уколико раде бар један сат у последњој недељи пред попис“. За разлику од приступа Eurostat-а (институција ЕУ), кроз извештаје водеће домаће установе за статистику и даље смо ускраћени за расподелу радних сати запослених грађана Србије.

До октобра 2013. године РЗС је дефинисао стопу запослености као однос запосленог становништва и укупног броја радно способног становништва између 15 и 64 године. Када су се од укупног броја радно способног становништва од 15 до 64 године изузели ученици, студенти, наши држављани са пријављеним пребивалиштем у иностранству, лица са посебним потребама итд, добијали су се потенцијални радни ресурси српског друштва. Стопа незапослености рачунала се као однос незапосленог становништва које активно тражи посао и уједно се на свака три месеца пријављује Националној служби за запошљавање (НСЗ), и становништва које (формално) чини потенцијалне радне ресурсе друштва.

Од октобра 2013. године РЗС је своју методологију усагласило са методологијом Eurostat-a, па оперише са категоријом радно спремно становништво које се дели на запослене (оне који раде) и незапослене (оне који не раде). Како је број радно спремног становништва мањи од броја радно способног становништва и већи од броја потенцијалних радних ресурса, остварен је „двоструки статистички добитак“ – порасла је (нова) стопа запослености и смањила се (нова) стопа незапослености.

Графика: „dvogled.rs“ (Напомена: РЗС статистички не обрађује запослене у органима безбедности)

Графика: „dvogled.rs“ (Напомена: РЗС статистички не обрађује запослене у органима безбедности)

Из наведених разлога насушно је важно поредити и релативне и апсолутне показатеље (не)запослености. Како би слика статистичких операција била још „бистрија“, погледајте следеће чланке [4].

Према РЗС, у марту 2012. године у Србији је било запослено 1.730.069 лица, затим је пред изборе 6. маја 2012. године забележен благи скок броја запослених; није спекулација ако кажемо да су тада јавни сектор и јавна предузећа „појачани“ страначком „војском и милицијом“. Већ августа 2014. године број запослених је пао на 1.687.000, према РЗС. Додуше, већи пад броја запослених „маскирало“ је офанзивно (страначко) запошљавање у јавном сектору и јавним предузећима новембра и децембра 2013. године, када је најављено усвајање закона о двогодишњем замрзавању (2014-2015) запошљавања „под капу“ државе. Али, овде није крај. Економски новинар и главни уредник НИН-а Милан Ћулибрк процењује, на основу раста масе зарада, да је у јавном сектору (без јавних предузећа) од јануара до августа 2014. године, упркос законској забрани, запослено око четири хиљаде људи („Један на један“, РТВ-а од 3. децембра 2014. године). Као додатак, приложићемо чињеницу да од 1. јула 2014. године важе пореске олакшице за послодавце које запосле нова лица, тако да су, у међувремену, неки непријављени радници „преведени“ у легалне токове.

Осврнућемо се овом приликом и на „изум“ бившег министра финансија Лазара Крстића, који је увео одредницу „јавни сектор у ширем смислу“ и ту стрпао све: јавне службе (јавна управа, просвета, здравство, војска, полиција итд), јавна предузећа, јавне сервисе (РТС, РТВ), предузећа у реструктурирању, неуспешно приватизована предузећа итд. Јавност Србије остала је ускраћена за структуру агрегата, а који је требало да се разложи по секторима и делатностима.

Зашто је опасно упражњавати кованицу „јавни сектор у ширем смислу“? Дозволићете један спекулативан пример. Тренутно „Телеком“ има око девет хиљада запослених. Ако Влада Србије приватизује ову компанију и истовремено запосли две хиљаде (непотребних) страначких људи у јавним службама, после читаве „операције“ први човек владе ће поручити: смањили смо број запослених у „јавном сектору у ширем смислу“ за седам хиљада, док је број запослених у Србији порастао за две хиљаде.

У контексту пада српског БДП-а (2014-2016) и стављања тачке на предузећа под ингеренцијом Агенције за приватизацију (фирме у реструктурирању и неуспешно приватизоване фирме), број запослених у Србији ће се и надаље смањивати. Предлог буџета Србије за 2015. годину предвиђа око 22,3 милијарде динара на име отпремнина радницима.[5] Ако највећем делу фирми из „портфолија“ Агенције за приватизацију заиста нема спаса, било је прилике да држава, уочи читавог подухвата отпуштања, бар плански претресе јавни сектор (јавне услуге) и ствари постави нпр. овако: у граду Зрењанину треба толико лекара, медицинских сестара, полицајаца, учитељица, општинских службеника итд. Поучени досадашњим искуствима, постоји бојазан да ће се из корита избацивати деца, а биће сачувана готово сва прљава (страначка) вода.

*

„Ове четири банке коштају државу милијарду евра, не динара. Видећете, ту су четири до шест тајкуна који су имали политички рецепт да се умиле властима. Је л’ има нека банка у којој (Мирослав) Богићевић, (Горан) Перчевић и остали нису узели кредит а да банка после није пропала?“

(као први потпредседник Владе Србије, о стечају четири домаће банке, „Између два петка“ Радио Београда 1 од 15. фебруара 2014.године)

Коментар 14

Да је централна банка (НБС) квалитетно спроводила супервизију домаћих пословних (комерцијалних) банака, не би се десило да тако лако „скончају“ Агробанка, Развојна банка Војводине (бивша Металс банка), Привредна банка Београд и Универзал банка; „потпољеном“ низу треба дописати и Српску банку.

Највећа рак-рана домаће економије је кредитно-монетарна политика. Чак и када би Србија имала осмишљену развојну и фискалну политику, све би то пало у воду под налетом врло лоше, каткад и деструктивне политике централне банке (прецењена домаћа валута, „дубока“ евроизација, изостанак капиталне контроле, лоше вођена супервизија пословних банака, висока референтна каматна стопа, дозвољавање олигопола између пословних банака чије камате убијају сваку примисао о развоју итд). Док су се грађани и савесни део домаће привреде „гушили“ оптерећени високим каматама, својеврсна каста је добијала кредите на извол’те. Остаје само питање да ли су добијени новац „тунеловали“ ка оф-шор дестинацијама или су га инвестирали „у бунар“?

Ове (2014) године централна банка (НБС) је само до 12. децембра потрошила око 1,66 милијарди евра „спречавајући прекомерене дневне осцилације курса“. Током прошле (2013) године НБС јесте сачувала девизне резерве, али је зато забележила губитак од око 44 милијарде динара (претежно губећи на курсним разликама). Коментари гувернера Јоргованке Табаковић били су како то „није фактички, стваран губитак који ико треба да надокнађује“ и да су „курсне разлике имовине само обрачунске категорије“.[6] Руку на срце, губитак централне банке у 2013. години јесте био велики, али не толики да дубоко уздрма банкарски систем Србије. Међутим, ако следимо логику Јоргованке Табаковић, онда је потпуно свеједно да ли нека финансијска институција послује са добитком или губитком, да ли дугује или њој дугују и томе сл. Зашто се до сада инсистирало да део своје добити, ако је има, НБС уплаћује у буџет Србије?

Направићемо сада кратко удаљавање илити дигресију. Стање јавног дуга Републике Србије на дан 15. децембар 2014. године износило је око 22,2 милијарде евра (тачно: 2.711.181.534.240 динара, односно 22.195.546.241 евра). Поређења ради, последњег дана јула 2012. године јавни дуг је износио око 15,47 милијарди евра, док је последњег дана јуна 2008. године износио око 8,7 милијарди евра. Другим речима, владе Дачића и Вучића су се око 1,7 пута „брже“ задуживале него влада Мирка Цветковића. (Не било замерено аутору ових редова, али структура јавног дуга неће бити претресана – јер би се отишло веома широко у анализи).

Оно чега велика грађана није свесна, а сва је прилика да таква свест не постоји ни у централној банци (НБС) ни у Влади Србије, то је чињеница да се код земље која бележи хроничан дефицит текућег рачуна (као што је случај са Србијом) временом спољни дуг „пресликава“ у јавни. Током Велике рецесије (2008-2009) тај факат се изнова манифестовао на примерима Грчке, Ирске, Шпаније, Португалије итд. Упрошћено скицирано: домаћи приватник узима прекогранични кредит да би проширио посао и отворио тржни центар у којем продаје инострану робу, а потом од динара које зарађује на тржишту Србије купује девизе (преко комерцијалне банке) од НБС како би сервисирао кредит и плаћао будуће испоруке робе; што ће рећи да се приватне обавезе према иностранству „пресликавају“ у одлив девизних резерви НБС. Слично томе, домаће банке са иностраним капиталом извлаче капитал из Србије тако што вишак динара у сваком тренутку могу да конвертују у девизе код НБС и преселе их ка банци-матици.

Да је на време уведена капитална контрола и препознат проблем „дубоке“ евроизације, не би ни спољни ни јавни дуг Србије расли вртоглавом брзином, нити би постојала прилична „рањивост“ домаћег банкарског система. На несрећу, веома су ретки „владајући“ макроекономисти који су се упуштали у меритум (срж) ствари, да укажу како је опасно када новац у нашој кући контролише неко други. Остали су утихнули. Да ли због недовољног знања, да ли због опојног „мириса зелених новчаница“ и пратећих синекура?

Кисело-горки закључак

Једна од ретких светлих тачака представља чињеница да је буџет Србије почев од 2014. године транспарентнији у смислу да нема накнадног („испод црте“) дописивања трошкова за поједина јавна предузећа („Србијагас“ је најкрупнији пример). Истина, задржан је обичај да се буџет води по принципу простог књиговодства – књиже се само плаћени трошкови, али остаје непознаница колико је неплаћених обавеза државе. Отуда (пријављени) дефицит буџета може бити од 5 до 10 процената српског БДП-а, зависно од тога колики се трошкови преносе у наредну буџетску годину.

Уколико се нешто спектакуларно не деси, Александар Вучић ће уписати у своју биографију пун премијерски мандат – јер продајама „сребрнине“ може до 2018. године да одржава неравнотежу и изостанак проактивне економске политике. Нацрт буџета за 2015. годину изнова указује на „однеговану“ сурогат политику, а верификација од стране ММФ-а и Светске банке се подразумева.

Када се на крају мандата Вучићеве владе буде подвукла црта, готово сви макроекономски показатељи (БДП, спољни дуг, јавни дуг, запосленост, куповна моћ итд.) биће у погоршању у односу на крај јула 2012. године.

Пропасти (до краја) нећемо, али нам (у догледно време) спаса нема.

______________________________

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/SANU-iznela-22-stranice-primedaba-na-Beograd-na-vodi.sr.html

[2] http://blog.b92.rs/text/24586/Nesposoban-premijer-i-Arapi/

[3] http://www.izjave.net/quote/13425

[4] https://stanjestvari.com/2013/12/05/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9B-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%B5%D0%BF/

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/manipulacija_brojem_nezaposlenih_u_srbiji.46.html?news_id=287585

http://dvogled.rs/2014/11/stopa-nezaposlenosti-ne-haje-za-logiku-pala-na-17-6/

[5] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=226898,

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Budzet-nagovestava-otpustanja.sr.html

[6] http://www.izjave.net/quote/15048


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 24. 12. 2014. у 22:52 – исправљено је неколико словних грешака и једна формулација.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Ws

Advertisements


Категорије:Не само о економији

3 replies

  1. Rekli zasvetlece.
    Garantovano.
    I stvarno eto ti njega.
    Sisao, pozdravio, zauzeo pozu,
    epolete, medalje, rojte, tribina,
    iz petnih zila zapeo da svetli
    – sad ce, samo sto nije ! –
    a samo slepi misevi
    lete po mraku u njemu.

    (Ljubomir Simovic, Uzice 1935))

    Свиђа ми се

  2. Teška patologija vlada Srbijom i ne vidim kako možemo iz toga da se spasimo. Ne postoje snage koje bi pokrenule nezadovoljni narod. Vlada ne postoji, samo jedan lažljivi diktator. Nije mi jasno da li stvarno u Srbiji postoje ljudi koji mu veruju i koji ne vide šta nas svakodnevno snalazi.

    Свиђа ми се

  3. Још једном сам прочитао овај чланак као својеврстан подсетник Вучићеве економске политике. У предизборном жару и гунгули било би изванредно да се састави још један сличан преглед о Владиној економској политици претходне године.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s