Директор Клиничког центра Србије: Без везе нема доброг лечења

Миљко Ристић, кардиохирург и директор Клиничког центра Србије: Имамо 101 кардиолога, а када „прођем” листу од првих десет, верујте ми да до сто првог немам поверење ни у једног

Фото Р. Крстинић

Фото Р. Крстинић

Кардиохирург, професор др Миљко Ристић поново је стао на чело тима који је за српско здравство извео нови, историјски подухват: у петак је први пут у Србији, на Клиници за кардиохирургију Клиничког центра Србије (КЦС), у груди четрдесетседмогодишњег инжењера уграђено вештачко срце. Пацијент имао терминалну срчану слабост и дани су му били одбројани.

Захваљујући вештачком срцу добио је нову шансу: пацијенти који су добили овај уређај најдуже су живели пет година, а за то време постоји теоретска шанса да се нађе одговарајући орган, срце за трансплантацију. Сам уређај вредан је 150.000 евра и донација је произвођача. Уградњу овог уређаја ради свега двадесетак земаља у свету, јер ни богате земље немају довољно новца за овакве подухвате.

Др Ристић, који је и директор КЦС-а и координатор Министарства здравља за кардиохирургију, најзаслужнији и што је после 18 година паузе, у Србији обновљена трансплантација срца и у претходних 13 месеци, он и његов тим сарадника урадили су 10 трансплантација срца и уградили 16 пумпи за дуготрајну потпору срца.

Да ли је ово успех српске медицине, успех појединаца изграђен на великом ентузијазму или егзибиционизам, с обзиром на тешко материјално стање нашег здравства?

– Ово је стварно успех српске медицине и никакав егзибиционизам, мада ће увек бити и злонамерних коментара. Ово није успех појединца, јер кардиохирургија захтева тим. У операцији у петак учествовало је 12 људи, а њих не можете наћи тек тако: као и у фудбалу где постоји милион регистрованих играча, само 11 игра у Реал Мадриду, тако и ја имам срећу да имам тим младих људи који имају радне навике. То је важно, јер данас је проблем наћи особу спремну да ради и да не пита да ли јој је радно време истекло. Моји учитељи су мени оставили ту навику: да радим и да не питам колико ће посао да траје, а то сам пренео на свој тим.

Да ли је ово хватање корака после много година кашњења у кардиохирургији?

– Буквално је тако: хватање корака после дугог кашњења за светом и сам се дивим како смо успели да празан ход који је трајао сигурно 20, 30 година, успели да надокнадимо преко ноћи. Јер, годину дана је кратко време за које смо направили стварно џиновски корак у кардиохирургији и повратили углед српске медицине у свету. Колеге из Загреба које су уградњу пумпи почели да раде пре 30 година и од којих смо учили, престигли смо за годину дана.

Шта је вас, као кардиохирурга, спречавало да раније направите овакав искорак?

Спречавали су ме међуљудски односи који су владали у КЦС-у. Још 1992. године био сам потпуно овладао механизмом трансплантације срца. У Белгији, где је практично била моја друга стручна кућа, био сам на усавршавању. Када сам се вратио нисам нашао праве саговорнике. То је можда било право време, али није заживело. Говорили су ми „није Србија за то”. Мислим да један терет одговорности треба да поднесу претходни руководиоци.

Шта то говори о српском здравству и његовим дометима – и ви сте на операцију отишли у швајцарску клинику, бивши министар здравља у Немачку?

– Требало би пронаћи механизам да се после мандата од четири или пет година на руководећем положају анализира рад управника клинике: колико је допринео, да ли је за време његовог мандата дошло до стагнирања те гране, а то није тешко утврдити. Имамо директоре клиника који су вечни – на челу су по 12 или 15 година. То је у реду, ако имају добре резултате и развој клинике иде узлазном линијом, нека остану и 22 године.

Да ли сте ви – вечни Миљко Ристић?

– Не, ја нисам вечан. Био сам укупно директор Клинике за кардиохирургију КЦС-а седам година. Тешко је говорити о себи, али имам адуте који говоре да сам радио успешно: док сам био директор увео сам сигурно седам, осам нових оперативних техника, број операција смо са 300 повећали на 1.300.

Може ли се у сиромашној држави, са мало пара у државном здравственом осигурању и са слабо плаћеним лекарима, постићи више? Да ли сте задовољни стањем у српској медицини?

– Нисам, да будем искрен. Са мало пара и ентузијазмом је могуће постићи успех и то смо показали. Међутим, то није добар начин понашања. Да би се здравство поправило потребни су нам дугорочни планови, бар на пет година.

На челу сте КЦС-а. Да ли све клинике држе корак са светом и да ли и на њима има великог напретка и историјских подухвата?

– Кардиохирургија је можда ту била у предности, јер дуго година много тога није рађено, па је било лако избити у први план. То је и једна од ретких грана где сваки дан имате нешто ново. Нисам задовољан радом неких клиника у КЦС-у: на пример Клиником за грудну хирургију. Од 10. јануара двојица доктора одлазе на клинику у Брисел, на којој се раде по две трансплантације плућа недељно, тамо ће се усавршавати, а онда ћемо коначно и у Србији кренути са трансплантацијом плућа. То остаје као још једна област коју лично желим да покренем за свог радног века и да одем у заслужену пензију.

Често се у јавности извлачи аргумент да сте испунили услове за пензију, а и даље остајете?

– Мој тим је сада потпуно оспособљен да ради сам. Сутра могу да одем у пензију и знам да ће ови млади људи наставити истим темпом и ентузијазмом. Стварно се стално прича о мом одласку у пензију, али за свог радног века никада нисам био ниједан дан на боловању. Чак и када сам отишао на операцију у Швајцарску (троструки бај-пас) био сам на годишњем одмору. Тек кад сам напунио 65 година кренули смо са програмом трансплантације, а то захтева даноноћно присуство на клиници. Држи ме енергија: знам да сам то могао још 1992. године, а сада су се оствариле могућности да ми нико не брани и не смета… На моју радост и на задовољство пацијената који су оперисани, то је испало добро.

Стално се говори о великом јазу између старијих генерација лекара и младих и о претњи да ћемо се врло брзо суочити са недостатком специјалиста.

– Тај јаз се већ сада осећа.

Својевремено сте указали да са нашег Медицинског факултета велики број студената стиже са свим десеткама, али да је њихово стручно знање танко. Какво је знање и стручност наших лекара?

– Лоше и то видим када ме позове пријатељ и замоли ме да му обезбедим преглед код уролога или специјалисте са којима годинама сарађујем. Имамо 101 кардиолога, а догоди се да су мени познати лекари на годишњем одмору или на конгресу, па ја зовем редом… Када „прођем” листу од првих десет, дођем до једанаестог, верујте ми да до сто првог немам поверење ни у једног! То није уображење, то је истина. Јако брзо ћемо се срести са проблемом стручности у здравству. Добијам много примедаба родбине пацијената на лечење и умирање, па стално формирам комисије и те истраге трају месецима. Ту нешто мора да се промени.

Да ли је споран квалитет наставе?

– Не, него систем полагања испита. Испити треба да се полажу под шифром и преко тестова и тада нико не може да утиче на резултат. Сада се зна да одређени студент полаже код одређеног професора и то је провидно! Зову, интервенишу… Генерално гледано, млади лекари што ми сада долазе са просеком 10 све су професорска деца. То је епидемија у задњих неколико година.

Имате ли проблема због својих изјава и ставова?

– Имао сам више похвала него проблема.

Да ли „без везе” може да се добије добра лекарска помоћ?

– Искрено, не може! Изабрати правог лекара редовним путем је тешко. Пацијент који нема везу осуђен је да чека дуже на прегледе и медицинску помоћ него што је то предвиђено по процедури. Зато сам на Клиници за кардиохирургију увео правило да сваки пацијент који је дошао јер му није било добро, мора да се прими и да нема остављања од петка за понедељак. Такође примамо и пацијенте са Института „Дедиње”, којима се операције заказују за две године. На јавним скуповима сам већ казао да мислим да капацитети „Дедиња” нису довољно искоришћени.

Да ли српско здравство има будућност?

– Тешко је без новца. Здравство треба организовати тако да буде лекар што доступнији. Треба вратити и породичног лекара који живи и ради у непосредној близини својих пацијената, коме може да се обрате и у два сата изјутра. То нисам измислио, видео сам то у иностранству.

Да ли би нам било боље када бисмо приватну праксу интегрисали у здравствени систем осигурања у већој мери него што је то сада? У којим областима је то потребно урадити?

– Апсолутно се залажем да се приватној пракси да пуна равноправност са државном. Ја немам амбиције, нити сам икада радио нешто у приватном сектору: био сам волонтерски директор првог приватног Београдског клиничког центра на Новом Београду, али сам видео да то не може да функционише на начин да власник који није доктор, а уложио је новац, има право да одлучује о свему. У свим гранама медицине, од гинекологије до ушног, не би био проблем организовати приватну праксу, али то мора да се реши тако да део трошкова сноси Републички фонд здравственог осигурања (РФЗО). Када имамо листе чекања, држава је у обавези да обезбеди лечење и то не у иностранству, већ и у земљи, у приватним установама. Али приватне установе су озлоглашене. Нека инспекција Министарства здравља би требало да обиђе хиљаду приватних амбуланти и да каже које критеријуме задовољавају и да им се плаћа цена услуге као у државном дому здравља или болници.

Како се слажете са министром здравља др Златибором Лончаром?

– Није лако бити министар здравља у овој ситуацији: ту је несташица новца, недостаје опрема, капацитети… Међутим, када реално сагледавамо стање: здравство у Србији ипак функционише.

Да ли је потез о враћању волонтерских специјализација после 13 година оправдан?

– То је једно прелазно решење: оне неће изнедрити квалитетне специјалисте, јер лекар на волонтерској специјализацији не може да ради у болници, да стави свој потпис. Инспекције прво гледају ко је шта потписао у историји болести, а ови лекари нису запослени у здравственој установи. Волонтерима треба што пре обезбедити стални радни однос и тек тада ће моћи максимално да се искористе на послу и да се обуче.

Каква је ваша сарадња са Медицинским факултетом у Београду?

– Са деканом имам јако лошу сарадњу. Медицински факултет при крају сваке године организује тродневни симпозијум „Новине и стремљења у медицини”, али нису ставили на програм ниједну тему из наше специјалности, а урадили смо 45 интервенција вредних пажње, а било је тема које немају везе са новинама. Добили смо признање у Европи, али не и код куће. Декан је такође лекару из Ужица, вредном и талентованом, ускратио ужу специјализацију из кардиохирургије, иако ју је министарство одобрило.

Чиме објашњавате ове потезе?

– Неозбиљношћу и сујетом. Лекари су најсујетнија професија. Кад имате пацијента то лако видите: код првог лекара је добио један лек за висок притисак, други му је казао ко ти је написао тај лек, ево ти овај, а у ствари је реч о истом леку. Онда га је трећи лекар питао шта је тражио код првог и другог лекара, а напише му опет исти лек.

Оливера Поповић

(Политика, 21. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Wk



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Можда мисли на везу/повезаност између лекара и пацијента односно успостављено поверење, поштовање и посвећеност 🙂

  2. Све што је (на крају своје каријере) изрекао проф. Ристић ми није никаква новост. Али, не треба испустити из вида да је и он сам до недавно у том систему деценијама успешно пливао као риба у води и солидно профитирао. Све јесте тако како он каже – међутим он не заслужује више од статуса неког “pentito“-а (члана “поштеног“ друштванцета који се покајао и сада износи истину). Дипломирао сам на том факултету давно (1962 г.). Он је тада давао солидно теоретско-занатско (али не више од тога) образовање. Када сам као апсолвент отишао на једномесечну размену-праксу у Финску, умало нисам пао у несвест када су ме првог дана поставили за другог асистента на операцији простате – а у Београду, као студент на “вежбама“ из хирургије, нисам пре тога ни имао прилике да се приближим операционом столу! Иако сам био најбољи студент генерације, нисам после дипломирања због недостатка везе и протекције могао никако добити место асистента ни на једној катедри, мада сам у ту сврху добијао универзитетску стипендију. Сви су ми се смејали када сам конкурисао. Сада сам им, наравно, захвалан јер сам убрзо отишао у иностранство и данас као пензионер тамо удобно живим, али онда сам био огорчен. У више прилика сам чуо да је данас тај факултет у још већој мери постао права породична фирма за професорску децу. Одговор факултета на Ристићев интервју је срочен тупавим бирократским језиком, и у суштини ништа од оног што је Ристић изнео не може да демантује. Али, знам – ништа се не може променити; крупније рибе од њега из тог њиховог “поштеног“ факултетског друштванцета ће га једноставно прождерати.

Оставите коментар