Ђакон Ненад Илић: О захвалности

djakon-nenad-ilicПретходне недеље у цркви је на Литургији читано јеванђеље о исцељењу згрчене жене – о зависти онога који себе ставља испред Бога и о томе да ако чувамо могућност да се постидимо – имамо изгледе да Бога искрено пригрлимо. И ове посне недеље Господ нас учи стиду. Васпитава нас не страхом, него изазивањем код нас стида. То уме да буде добро средство у васпитању деце али и одраслих.

Чита се јеванђеље о исцељењу десеторице губавих. О чему се ради у овом одломку (зачалу)? Кад угледају Христа како прилази граду, губавци који живе изоловани, ван града, а забрањено им је да прилазе људима, из даљине вичући моле Господа да их исцели. Господ их шаље код свештеника и они не питајући даље полазе у град. Забрана је срушена. Док корачају ка граду, један од њих, Самарјанин, схвативши да је излечен, враћа се Исусу да се захвали. Пада Му пред ноге. А Исус му говори: „Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди, вера твоја те је спасла.“ (Лука 17, 12-19)

Нема претње, нема згражања због незахвалности, само указивање на очигледно – што треба да пробуди стид. Да ученике и све оне који „имају уши да чују“, научи важности захвалности.

Исцељење десеторице губавих, фреска у српском манастиру Дечани, средина 14. века. Потпуна изолација а затим карантин у коме смо у најновијем периоду наше историје провели толико времена, чини нас посебно осетљивим за судбину изопштеника као што су десеторица губавих која се помињу у Јеванђељу по Луки

Исцељење десеторице губавих, фреска у српском манастиру Дечани, средина 14. века. Потпуна изолација а затим карантин у коме смо у најновијем периоду наше историје провели толико времена, чини нас посебно осетљивим за судбину изопштеника као што су десеторица губавих која се помињу у Јеванђељу по Луки

Христос исцељује, као што је исцелио овом приликом десеторицу губавих. Ради се о језивој болести која чини да живим људима месо трули, доживљавана је као најужаснија казна. Данас је губа или лепра, сузбијена, па не можемо довољно да разумемо очај тих паћеника. Можемо све да тумачимо и дословно али и символички. Губа – као пораженост греховношћу. Испрљаност која се не да опрати. Можемо и да цео српски народ препознамо као губавце, или бар као оне које је свет као губавце изоловао и гурнуо у изолацију. Као оне које је после скинуо са стуба срама, али им додељује бесконачне куре експерименталних лекова, још увек пажљиво надгледајући стабилност изолације, карантина.

Да, Христос исцељује, али Христос даје и оно што медицина без обзира на сав развој науке не може никад да дâ – коначну победу над смрћу.

У Литургији, на почетку светог Узношења, свештеник чита за све нас: „…Ти си нас из небића привео у биће, а кад смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на Небо, и даровао нам Царство Твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину Твом, и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена…“

Васкрсли Христос се јавља ученицима иза затворених врата, детаљ фреске у манастиру Дечани, средина 14. века

Васкрсли Христос се јавља ученицима иза затворених врата, детаљ фреске у манастиру Дечани, средина 14. века

Захвалност, благодарење (Евхаристија) је основа нашег односа са Богом. Јер чиме ми можемо Њему, који нам је све дао, да узвратимо? Осим захвалношћу?

И да ли без захвалности уопште може бити односа човека и Бога? Господ не грди деветорицу незахвалних. Они су исцељењем враћени у живот из суморне издвојености губаваца која личи на искључење из живота још за живота. Иако то није речено, ми ипак знамо да ће они без захвалности опет заборавити на Бога, да су у ствари већ заборавили на Њега и да због тога њихова слобода и пуноћа живота неће трајати задуго.

Богу захвалност није потребна, али је потребна нама.

Српски народ иначе са захвалношћу има великих проблема. Можда су и други слични, али повремено изгледа да смо ми способни искључиво да уочимо неправду, да до детаља сагледамо све оно што нас мучи, а да смо за захвалност некако затворени. Кад нам је лепо, не сетимо се да захвалимо Господу, али кад смо на некој муци љути смо на Господа што нам одмах не прискочи у помоћ. Иако нам историја није лака и у последње време живимо све горе (не само кривицом других), ипак повремено смо размажени – као што је био размажен Изабрани народ кад је Христос дошао на Земљу .

Ако не желимо да доспемо у ситуацију незахвалних Јевреја које ће заменити захвални Самарјани – морамо одмах да почнемо да радимо на враћању осећања захвалности међу нас. Уместо да децу учимо само њиховим правима, морамо да их учимо и обавезама, а пре свега да их учимо захвалности. Ако се озбиљно позабавимо тиме можда ћемо и код нас одраслих вратити загубљену захвалност. Захвалност за сам живот, за дивну земљу коју нам је Бог дао а коју сад бесрамно и незахвално распродајемо, за дарове које смо рођењем добили, за спасоносну веру коју су нам преци сачували и предали.

Исцељење десеторице губавих, фреска у српском манастиру Дечани, средина 14. века. Детаљ

Исцељење десеторице губавих, фреска у српском манастиру Дечани, средина 14. века. Детаљ

Један од десет губаваца се вратио да се захвали. Тиме он постаје део Цркве. Учесник у Евхаристији, благодарењу… Мањи је број оних који знају да изразе своју захвалност. Ако макар један од десет Срба буде редовно учествовао у захвалности коју у Евхаристији, Светој Литургији исказујемо Богу и нудимо му као уздарје за све што нам је дао, можда ће обновљена захвалност нашем народу вратити будућност. Ако се научимо да се Бога сетимо у тренуцима кад нам је добро и кад сигурно имамо за шта Богу да се захвалимо, умећемо да му се обратимо и кад нам не буде добро. Можда ћемо чак умети да се захвалимо и на неким проблемима, кад схватимо да нас они не воде у пропаст него нас муче да не пропаднемо…

Како је сад – не од десет губавих већ од сто губавих, или чак и више –  само један не заборави значај захвалности. Захвалност нас онда не повезује међусобно ни са Богом, а пут у будућност остаје затворен.

И ми се само усавршавамо у жалопојкама.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Захвалност и незахвалност

И кад улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека,

И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас!

И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише.

А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа.

И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин.

А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица?

Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?

И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је.

Јеванђеље по Луки 17, 12-19


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2VO



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Opet dolazimo do teodiceje, a ko to tako premudro uredi da se pojavi bolest guba od koje se meso na zivom coveku raspada?

  2. Није Господ створио зло и болести. Све што Бог створи добро је. А зло, болест и смрт долазе као последица греха. Грех је погрешно искориштена слобода.

  3. @krajisnik hoces da kazes da je bolesno dete od raka ili hemofilije pogresno iskoristilo datu joj slobodu i zbog tog greha mu se dade bolest i smrt?

  4. Sveti Teofan Zatvornik je pisao: „Bolest nije kazna i nije znak nemilosti Bozje. Naprotiv, i ona je milost Bozja. Sve od Boga je milost; bilo bolest, bilo siromastvo, bilo kakva druga nesreca.

    Tako da je i bolest i zdravlje Bog stvorio.

Оставите коментар