Џон Перацо: Обама у Фергусону наставља идеје Сола Алинског

(David Horowitz Freedom Center, 5. 12. 2014)

Да је позни Сол Алински – американомрзачки ментор друштвеног организовања – усинио црног дечака он би личио на Барака Обаму[1]. Обама је пригрлио, прихватио и применио филозофију Алинског и његову тактику социјалне револуције још пре више деценија. Заправо, он је чак и подучавао методе Алинског у радионицама за друштвено организовање и семинарима у Чикагу, када је био млађани марксиста. Када посматрамо континуиране расне немире који су букнули после смрти Мајкла Брауна и одлуке велике пороте у Фергусону да не осуди полицајца Дарена Вилсона, кључно је разумети да све што демонстранти/изгредници раде – у Фергусону и другде – проистиче директно из најпознатијих публикација Сола Алинског, Rules For Radicals и Reveille For Radicals. Штавише, председник Обама их је охрабривао, на сваком њиховом кораку.

Saul_Alinsky_271-450x341

Сол Алински

Обама и Алински се заправо никада нису лично срели, јер је Алински умро када је Обама имао свега 11 година. Срећом по будућег председника, у то време је он већ био представљен човеку који ће му бити ментор током адолесцентских година – американомрзачком, просовјетском, простаљинистичком и комунистичком писцу Френку Маршалу Дејвису. Када се буде упознао са идејама у позним списима Сола Алинског, млади организатор друштвених заједница већ је био добро идеолошки припремљен да усиса поруку коју је послао Алински.

У свом стрељмењу да култивише тим хаоса који ће изнедрити социјалну револуцију против америчког капиталистичког система, Алински је подстицао активисте да константно надражују сирове ресентимане људи и разбуктавају латентна непријатељства до тачке кључања – али да све ово чине на умерен начин, како не би препали припаднике америчке средње класе.

Тако је Барак Обама, благо и у складу са својим дужностима, позвао на јединство одмах по срцепарајућој и трагичној смрти Мајкла Брауна, али нас је истовремено подсећао да полиција не би требало да злоставља или хапси икога без разлога, да је у многим заједницама, превише младих обојених људи остављено на маргини и да су постали објекат туђих страховања, да нема оправдања за претерану употребу полицијске силе; провалија у правичности између белаца и небелаца је неприхватљива; систем кривичног правосуђа не третира људе свих раса једнако и да је превише младих обојених људи на мети кривичнох гоњења, док су као црнци шетали или возили, осуђени на основу стереопита који потпаљују страхове, ресентиман и безнађе. Када је велика порота у Фергусону одлучила да не осуди Дарена Вилсона зато што је полицајац – по свој прилици – устрелио Мајкла Брауна у самоодбрани, Обама је изјавио да је индигнација црне заједнице разумљива реакција.

Обама је пажљиво бирао речи – све су изговорене у непретећем умилном тону који је заступао Сол Алински – али су све јасно пренеле, једноставну основну тему Афроамериканцима: у расистичкој септичкој јами познатој под називом Сједињене Америчке Државе, црни људи се рутински третирају као грађани другог реда, ако не и као подљуди. Е да, узгред буди речено, будите мирни.

Алински је такође подучавао да активисти морају бити у потпуности вољни – у складу са моралним принципима у чије име кажу да делују – да подижу ниво гнева и гледају друштво које пада у хаос и анархију, да се упусте у стање комплетне конфузује и да увуку своје опоненте у ковитлац свеопште конфузије. Где год је могуће, Алински је саветовао, покушајте да иступите изван искуства која је противник већ имао. Овде желите да изазовете конфузију, страх и повлачење.

Руља бучних демонстраната може да постигне овај циљ прилично ефектно – чак када је, као у садашњем случају, маса несвесна ироније да је амблем њиховог крсташког похода вишеструки преступник који је неуспешно успео да усмрти полицијског службеника. Овакве демонстрације имају ту особину да код посматрача оставе утисак како масовни покрет не само да добро тече, већ да је способан да се пребаци у већу брзину у сваком тренутку. Утисак масовности, рекао је Алински, може бити постојан и паралишући. Ово је практично подржао председник Барак Обама када је недавно у Белој кући примио Ала Шарптона[2], његовог кључног саветника у вези са расним питањима, и друге лидере протеста у Фергусону, тражећи од њих да остану на линији са њиховим активизмом.

Још једна веома важна опсервација Алинског је следеће: Моћ није само оно што имаш већ што твој непријатељ мисли да има. Претња нечим, објаснио је, обично улива већи страх него сама та ствар. Тако, ако је чланство ваше организације малобројно… подигните буку и грају која ће учинити да слушаоци поверују како су припадници ваше групе далеко бројнији него што заправо јесу.

Ово може бити постигнуто оркестрирањем групе симултаних демонстрација у већем броју градова и позорница, као што овај добро организовани поход нежних дивова иначе чини. Статус ових протестних окупљања је повећан чињеницом да они добијају огромну медијску пажњу, док је маса од милион обичних Американаца – који на њих гледају са осудом или бојазни – заузета вођењем свакодневних живота, бригом о својим породицама, пословима и остваривањем личних аспирација, онако како они сматрају да је то за сходно. Ови људи су хиљаде пута бројнији од стално ожалошћених букаџија на левици, али Алински је некада разумео – а Обама то разуме данас – да пругасти твор задобија сву пажњу када се неочекивано појави на пикнику.

Американомрзац Алински такође је подучавао да активисти, како би се приказали као бранитељи велеумних принципа, треба да прикажу шок, ужас и морално згражавање кад год неки од њихових захтева – колико год бесмислен – није испуњен. И нико не испољава ове емоције убедљивије од горе поменутог Обаминог саветника за расна питања Ала Шарптона, који је спреман да настави Мајкл Браун/против полицијске бруталности поход до краја времена ако је то неопходно. Алински је разумео да чак и патетични морални дегенерик попут Шарптона може да буде ефектан револуционар ако је вичан у, иначе безвредним, вештинама као што су дизање буке и праведничка индигнација.

Како неко не би помислио да може да се премости провалија између грађанског друштва и револуционарне извиднице у виду тренутних бригада нежних дивова, треба да се суочи са реалношћу: Алински је наглашавао да далекосежни циљ било ког похода никада није да се успоставе мир или усаглашавање, већ је то пре непоколебљива посвећеност бесконачном рату у коме не постоје правила поштене борбе и нема компромиса; треба немилосрдно дробити људе страхом и на крају их принудити на капитулацију.

Могли смо да се на брзину упознамо са оваквим менталном склопом када смо сазнали да су два члана Нове партије црних пантера (New Black Panther Party[3]) ковали заверу не само да разнесу чувену Лучну капију[4] у Сент Луису, већ и да изврше атентат на заповедника полиције у Фергусону Тома Џексона и градског јавног тужиоца Боба Мек Кулока. С друге стране је Луис Фаракан[5] био заузет позивањем црних Американаца да бацају „молотовљеве коктеле“ на белце како би испунили закон талиона; осуђујући белце што нас, тобоже, убијају у великом броју; и указивао је да треба да разбуцамо ову земљу у парампарчад!

Попут свих марксиста, Обама, Шарптон, Фаракан и њихови револуционарни саборци, настоје да разбију друштво хушкајући расе, класе и родове једне против других – надражују озлојеђеност код сваке од ових група све док не набуја мржња у свакој особи и док немири не испуне улице. Леш Мајкла Брауна је само једна цигла у зиду за ове подстрекаче сукоба. Они знају да ће једног дана бели полицајац да устрели Афроамериканца, који ће по свој прилици бити виђен за мученика њиховог покрета. Миц по миц, неугодна чињеница да је Браун био насилни, агресивни криминалац, чија је смрт последица његових сопствених потеза биће уклоњена из јавне меморије. А професионалне нарикаче за грађанска права ће га се жалосно сећати као још једне црне жртве чији је живот изгубљен због покварености белаца.

Сол Алински би био поносан.

Изворник: John Perazzo: Saul Alinsky Lives in Ferguson

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Марта 2012, недуго по смрти Трејвона Мартина на Флориди, председник Обама је изговорио познату реченицу: Када бих имао сина, он би био као Трејвон.

[2] Алфред Чарлс „Ал“ Шарптон (енглески Alfred Charles „Al“ Sharpton, Jr, рођен 1954) је амерички баптистички свештеник, активиста за људска права и телевизијски и радио водитељ. Према неким медијима, Шарптон има снажан утицај на америчког председника Барака Обаму у вези са расним питањима. (Прим М. М.)

[3] Нова партија црних партија је америчка црначка политичка организација основана у Даласу (Тексас) 1989. године. Без обзира на њено име, она није званичан настављач Црних пантера. Напротив, чланови изворне странке сматрају је за нелегитимну и не признају њено постојање. (Прим М.М)

[4] Лучна капија (Gateway Arch) је 189 метара високи споменик у Сент Луису, у америчкој држави Мисури. Градња је трајала између 1963. и 1965. године и коштала је ондашњих 13 милиона долара. Од 10. јуна 1067. споменик је отворен за јавност. (Прим М. М.)

[5] Луис Фаракан (енглески Louis Farrakhan Muhammad, Sr, рођен 1933) је верски лидер групе Нација ислама. СЛужио је као свештеник у главним џамијама у Бостону и Харлему а дугогодишњи лидер Нације ислама Алија Мухамед га је именовао за националног представника Нације ислама. (Прим М. М.)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2S9



Categories: Посрбљено

Оставите коментар