Небојша Малић: Путинов Турски гамбит

nebojsa-malic-2У понедељак, првог децембра, руски председник Владимир Путин обелоданио је да Русија напушта изградњу гасовода Јужни ток, због опструкције Бугарске (тј. ЕУ и САД). Али док су западне владе и преститутке на обе стране Атлантика ликовали над овим чином као „поразом Русије“, промакао им је најважнији део Путиновог саопштења, током службене посете Анкари: Русија намерава да несуђени трансбалкански гасовод замени гасоводом кроз Турску.

Ону исту Турску која је вековима ривал Русије на Црном мору, Кавказу и Балкану. Земљу која је од 1947. најважнији савезник Вашингтона у региону и кључни играч у свим плановима Запада за политичко и енергетско опкољавање Русије на Балкану, Блиском истоку и у централној Азији. Само замислите изразе лица империјалних бирократа у Вашингтону и Бриселу, када им сине шта би ово могло да значи.

Турска – тај драгуљ у круни Империје, кључна карика у вашингтонској стратегији „затварања“ Русије још од прапочетака Хладног рата – је де факто управо пребегла у руски табор. То свашта нешто може, али не мора, да значи: од краја турске агитације против власти у Дамаску (које Москва подржава), до промене тона турских амбиција на Балкану и у централној Азији, до јуче непријатељских према руским интересима а сутра можда у складу с њима. Чак и да се ништа од тога не деси, енергетски споразум са Москвом већ је одлучно пореметио све планове Запада да кроз Турску изгради нафтоводе и гасоводе којима би заобишао Русију.

Руско-турски детант могао би да промени и политичку динамику на Балкану. Турска је годинама била један од главних савезника Б-Х муслимана, а потом Албанаца. Ахмет Давутоглу, садашњи премијер а тада министар иностраних дела, изазвао је скандал 2009. када се са носталгијом присетио Османског царства – које Срби, Грци, Румуни и Бугари с правом виде као мрачно доба робовања и окупације. Турска је такође покушала да присвоји посебну улогу у Босни и Херцеговини: медији су 2012. цитирали изјаву председника Ердогана како му је Босну као „османско наслеђе“ на самртној постељи „оставио у аманет“ Алија Изетбеговић.

Многим посматрачима тада се чинило да Анкара има благослов Вашингтона да се тако понаша. Али пошто од свега тога на крају није произашло много, сасвим је могуће да су Турци радили по своме, а да је Вашингтон покушао да их обузда. Фрустрација „западним партнерима“ сигурно би могла да буде једно од објашњења зашто је Анкара похрлила у загрљај Русије. Остаје да се види хоће ли новостворени пословни однос са Москвом моћи да превазиђе векове верских и етничких сукоба и бар донекле ублажи агресивни турски наступ на Балкану.

Шта год биле последице отказивања Јужног тока по Србију, Босну, Бугарску или ЕУ, најзначајнији исход покушаја Вашингтона и Брисела да спрече изградњу овог гасовода ипак би могао да буде турски излазак из лагера Запада. Нема боље илустрације шта стварно значи „партнерство“ са Империјом од чињенице да је Анкара њиме била до те мере фрустрирана да се окренула свом историјском противнику.

Ма колико се трудила, Империја не може да сакрије ту чињеницу; њена контрола над медијима више није апсолутна. Народи широм света могли су да виде шта заиста доноси империјална „изградња демократије“, од Ирака и Авганистана до Либије, Сирије и Украјине. „Створе пустош, а зову је мир,“ како је својевремено писао Тацит. Сада је питање само хоће ли Империја да седи скрштених руку, или ће кренути да руши власт у Анкари.

Давне 1968, упозоравајући свог шефа – председника САД Ричарда Никсона – да не руши недовољно послушни квислиншки режим у Вијетнаму, Хенри Кисинџер је рекао: „Послаћемо поруку народима света да је бити амерички непријатељ опасно, али да је бити амерички пријатељ погубно“. Није ни слутио колико ће те речи постати пророчанске.

(Сиви соко, 12. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Qk



Categories: Сиви соко

5 replies

  1. Кључно питање: како руско-турски детант утиче на Балкан? Мислим да ту никакве промјене у турским ставовима и дјелању неће да буде: османо-турски идентитет у основи је идентитета наших Бошњака и Албанаца (о бугарских готово милион Турака да не говорим). Њихово национално „освјешћивање“, како с правом указује Милорад Екмечић, била је једна досјетка цариградске дипломатије од шездесетих година 19. вијека до Призренске лиге 1878. и окупације Босне од старне Аустро-Угарске. Зашто би се Турска одрекла тих повика који се чују и са наших стадиона: „Ово је Турска“? Посебно у условима када неоосманизам има бољу пролазност на Балкану него међу туранским средњеазијатским нацијама и у арапском свијету.

  2. A sta ako je Putin dogovorio da i uticaj na Balkanu podele? Nije Vladimir od juce, znas sta radi…nemoguce je da se odrekao uticaja na ovim prostorima….Mozda je dogovor da mi budemo „njegovi“, a ostali „njihovi“! Bar se ja iskreno adam da jeste…

  3. Господин Малић изражава узалудну наду: “…Остаје да се види хоће ли новостворени пословни однос са Москвом моћи да превазиђе векове верских и етничких сукоба и бар донекле ублажи агресивни турски наступ на Балкану…“, јер:
    1. “Новостворени пословни однос са Москвом“ је (за сада) само на папиру, јер:
    А: До изградње “Турског Тока“ треба доста времена (али ипак краће од оних који ће се градити према Кини), а треба и утрошити много милијарди евра којих у руском буџету, истина, има још увек много – али ипак све мање, јер цена нафте је већ пала испод 6о$ за барел, а има чак и очекивања да ће пасти можда и до 40$. Треба знати да је здравом руском буџету неопходно да та цена буде 100$. Руске девизне резерве се топе и због одбране од рапидног пада вредности рубље према долару (већ је опала за скоро 50% у односу на почетак ове године). Једина утеха за Русију је да је за исплативост фрекинга нафте Америци потребно да та цена буде 80$. Дакле: ко дуже издржи. Опкладе су у току…
    Б. Путинов “Турски гамбит“ – када, и АКО тај гасовод буде готов, са великим складиштима гаса на турско-грчкој граници (који Турској није потребан и може служити само за реекспорт) ће у суштини значити да је Русија ипак индиректно попустила захтевима “Трећег Пакета“ ЕУ – другим речима, Газпром неће моћи да управља дистрибуцијом и продајом гаса од његовог изласка из турских складишта на територију ЕУ која ће тај гас куповати. Тај гас ће морати, уколико ЕУ има интереса да га купује (а сигурно би требало да га има због својих јужних чланица и Балкана у целини) да иде преко гасовода који ће бити изграђен од средстава Запада, а транспорт, дистрибуција и цена гаса ће бити под контролом западног конзорцијума (у коме ће можда бити дозвољено и мањинско учешће Газпрома).
    2. “…моћи да превазиђе векове верских и етничких сукоба и бар донекле ублажи агресивни турски наступ на Балкану…“. Ово је, на жалост, само “wishful thinking“. Чак и садашња све мање секуларна – а у будућности све више исламска Турска се никада не може одрећи чежње за васпостављањем Османског царства у овом или оном облику, а несретни Балкан, који је (између осталог) због османилјске окупације вековима у сваком погледу – у културном и и политичко-економском погледу у заостатку за Западном Европом, је идеална платформа за неоосманску “ренесансу“. Помислимо само на политичку расцепканост, националне и верске супротности и полуоријентални менталитет (чак и код балканских хришћана) – све је то изузетно плодно тло за амбиције Турске. Наравно, само ако јој то Вашингтон дозволи…

  4. „Многим посматрачима тада се чинило да Анкара има благослов Вашингтона да се тако понаша. Али пошто од свега тога на крају није произашло много, сасвим је могуће да су Турци радили по своме, а да је Вашингтон покушао да их обузда. Фрустрација „западним партнерима“ сигурно би могла да буде једно од објашњења зашто је Анкара похрлила у загрљај Русије.“

    Е, ако су се браћа Руси и њихови нови најбољи пријатељи неоосманлије договорили одмах ми је лакше да преболим Јужни ток. Ко смо ми Србијанци (Срби и Бошњаци пре свих) да се мешамо у своја посла?! Наше је да аплаудирамо на сваки прдеж псеудоимперија, а ако ни за то нисмо способни – да ћутимо и будемо лепи. Као што и приличи проституткама.

  5. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    „Многим посматрачима тада се чинило да Анкара има благослов Вашингтона да се тако понаша. Али пошто од свега тога на крају није произашло много, сасвим је могуће да су Турци радили по своме, а да је Вашингтон покушао да их обузда. Фрустрација „западним партнерима“ сигурно би могла да буде једно од објашњења зашто је Анкара похрлила у загрљај Русије.“

    Е, ако су се браћа Руси и њихови нови најбољи пријатељи неоосманлије договорили одмах ми је лакше да преболим Јужни ток. Ко смо ми Србијанци (Срби и Бошњаци пре свих) да се мешамо у своја посла?! Наше је да аплаудирамо на сваки прдеж псеудоимперија, а ако ни за то нисмо способни – да ћутимо и будемо лепи. Као што и приличи проституткама.

Оставите коментар