Ознаке

Москва, Београд – Данас борба за утицај и ресурсе не само да не слаби него напротив појачава се у условима нарасле нестабилности и на глобалном и на регионалном нивоу. Русија, будући да је велика држава, као и њени балкански савезници, пре свих Србија, природно су укључени у ову конфронтацију.

jelena-ponomarjova-490

Треба овде напоменути да притисак ЕУ на Србију – довољно је поменути захтеве Брисела да се Србија придружи санкцијама против Русије – представља логични продужетак традиционално не само антируске него и антисрпске позиције Запада. У таквим условима балансирање између евроатлантизма и Русије јесте могуће, наводи у разговору за Данас Јелена Пономарјева, професорка на Институту за међународне односе при Министарству спољних послова Русије, одговарајући на питање да ли је одрживо балансирање Србије између ЕУ и Русије.

Пономарјева, са којом смо разговарали пре одлуке Москве о обустави изградње гасовода Јужни ток, сматра да неутрална позиција у савременом турбулентном свету представља спас за Србију. „Али да би се досегла, потребна је политичка воља и безусловна оданост Србији. Хоћу да верујем да политичари на власти у Србији поседују ту вољу и посвећеност“, указује она.

Како коментаришете актуелне српско-руске односе?

– С обзиром на социјално-политичку, економску, културно-историјску, али и што је најважније духовну повезаност два народа, односи између Русије и Србије увек су се развијали уз дубоко узајамно разумевање и посебну топлину. Међутим, истовремено, последњих четврт века, званични односи нису били равномерни јер су се периодично смењивали захлађења и отопљења. Сложеност руско-српског дијалога потиче пре свега од ситуације на Балкану, који је како деведесетих година прошлог, тако и на почетку 21. века, постао зона геополитичке борбе, зона суда интереса водећих светских играча. Морам да кажем да Србија у односу на Русију има свој интерес. И то је у реду. Јер, када је Србији, односно Србима, који су вољом политичког руководства социјалистичке Југославије били укључени у административне границе Хрватске, Босне и Херцеговине, и АП Војводине и Косова, била потребна руска подршка, или барем суздржаност коју је Русија могла да искаже, она је изостала. Услед многих нерешених сопствених проблема, насталих из етнорелигиозних, територијалних и економских и политичких разлога, Москва је у фебруару 1992. признала независност Хрватске, а у априлу исте године БиХ. А да не говорим о НАТО бомбардовању 1999. када је Москва, формално осудивши агресију, фактички кроз мировну мисију Черномирдина у тандему са Ахтисаријем, принудила Београд на капитулацију. Како се то завршило лично по Милошевића, по Југославију и по Србију, такође је познато – бивши председник убијен је у Хашком трибуналу, Југославија је престала да постоји, а Србија је изгубила своју историјску домовину – Косово и Метохију.

Спремност Јељциновог руководства да следи диктат америчке политике скупо је коштала и грађане Русије и народ Србије. У октобру 2000. са „обојеном револуцијом“ почео је спори процес интегрисања Србије у евроатлантске структуре. На сваким следећим парламентарним и председничким изборима на власт су долазили политичари све чвршће и чвршће оријентисани ка Бриселу и Вашингтону.

Са политичких трибина поручивано је не само да је Србија чврсто опредељена ка европском путу већ су се све чешће чули и гласови о тесној сарадњи са НАТО. Зато без обзира на то што је Споразум о енергетској сарадњи, на Декларацију о стратешком партнерству између Србије и Руске Федерације, потписану 24. маја 2013, као и на топле сусрете представника највишег руководства наших земаља, не треба имати никакве илузије да званични Београд има проруску оријентацију. Ипак, наши односи јесу се нашли у одређеном успону, о чему јасно сведочи Путинова посета на 70. годишњицу ослобођења Београда од немачко-фашистичких окупатора.

Како ће се санкције које је ЕУ увела Русији одразити на српско-руске односе?

– Санкције ЕУ против Русије постале су локомотива развоја наших односа са Србијом, али то је с једне стране. С друге, ЕУ покушава да скрене рат санкцијама против Русије ка Србији, схватајући да је то болно и осетљиво питање, пре свега због наше историјске и духовне повезаности. За Србију то је болно и економски. Изјава комесара Јоханеса Хана сведочи да ће баш односи са Русијом постати главна тачка уцењивања Србије. У таквој ситуацији речи премијера Александра Вучића изречене током сусрета са Владимиром Путином у Београду могу се оценити као одлучујући корак. Хоћу да верујем да Београд, без обзира на притиске, неће увести санкције Русији. Тим више што Русија има шта да понуди Србији у данашњим сложеним условима. Међу главним правцима у програму јесте повећање инвестиција у вези са компанијом НИС. Русија тежи ка појачавању тесне сарадње са Србијом, али како на то гледа званични Београд, сазнаћемо ускоро.

„Запад за нови Хладни рат“

Да ли су оправдана страховања да се свет налази у новом Хладном рату?

– Русија је иницирала нова правила игре, новог мултиполарног света у коме се суверенитет не гарантује нуклеарном бомбом и оружјем за масовно уништење, него снагом економије и социјалним развојем друштва. Такав руски став изазвао је бурно реаговање у Вашингтону и Бриселу, који настоје да оживе сву технологију Хладног рата. Само што ми овај рат нећемо изгубити.

Марија Стојановић

(Данас, 5. 12. 2014)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ