Срђа Трифковић: Записи из Доњецка

„Ако чујете да ракете, мине или пројектили гађају хотел, или ако чујете експлозију, лезите на под што даље од прозора”, каже поздравно писмо на руском и енглеском које ме је сачекало на радном столу собе у Рамади у Доњецку. „Поступите на исти начин ако чујете паљбу аутоматског оружја у близини хотела.“

Nov-3-srdja

Током тродневног боравка у главном граду самопроглашене Доњецке народне републике (1-3 новембра) није било потребно да применим наведена упутства. Гранатирања су део свакодневног живота углавном дуж линија нестабилног примирја у западним предграђима овог милионског града. Само дан по мом одласку два младића су погинула од кијевских граната а двоје њих је тешко рањено док су играли фудбал надомак аеродрома који је одавно претворен у ратну зону.

Као део међународног тима посматрача на изборима за доњецког председника и скупштину, кренух из прохладне, кишовите Москве редовном линијом Аерофлота за Ростов на Дону у суботу ујутру првог дана новембра. Два сата касније капут и шубара нису били потребни. Метропола југозападне Русије била је окупана јесењим сунцем, 17 степени и кристално плаво небо. Овај је град био одскочни пункт и база офанзиве Вермахта ка Стаљинграду и Кавказу у лето 1942. Имајући у виду разарања која је претрпео тада и у контранападу Црвене армије у лето 1943, још има изненађујуће бројне зграде из царског периода са богато обновљеним фасадама.

Вожња до украјинске границе код Кујбишева трајала је два сата. Прво се иде право на запад недавно завршеним ауто-путем ка Таганрогу, а онда се скреће на север локалним путем, правим као стрела и оивиченим храстовима. Пејзаж подсећа на амерички Средњи запад, са том разликом да су у овом делу Русије сељаци склони животу у насељима; нема индивидуалних фармерских домова у средини великог поседа, као у Индијани или Илиноју. Ово је житница Русије, део појаса прворазредно плодног чернозема који се протеже три хиљаде километара од западне Украјине до југозападног Сибира. Премда пољопривредни потенцијал Русије још није оптимално искоришћен, првенствено због неадекватног система кредитирања аграра, просперитет овог подручја је видан у новим, богато зиданим кућама и у трговинским центрима који су никли у насељима не тако давно крајње сиромашних колхозника.

Дуж пута налази се низ споменика црвеноармејцима који су уз огромне губитке августа 1943. пробили немачку Мијуску линију утврђене одбране, чиме је био отворен продор ка Криму на југу и Дњепропетровску ка северу. Посебно је импресиван масивни споменик Азербејџанској дивизији, која је изгубила четири петине људства у смо три дана борби. Сећање на Отаџбински рат овде је више од пуке орнаментике. Возач, Јерменин чија се породица доселила у ове крајеве пре два и по века у време Катарине Велике, одражава ставове достојне геополитичких аналитичара: Украјину не смемо изгубити, јер онда не би имали стратешку дубину одбране отаџбине са запада. Солидарност са Русима на другој страни бољшевичке границе се подразумева као нешто природно и неминовно. На питање о санкцијама он презриво одмахује руком: имамо да једемо, имамо да се грејемо.

Исти је дух приметан у свим сусретима са руским „обичним светом“: ништа нам не могу. На тешкоће смо навикли, а свакако нам неће бити горе него што нам је некад било. У судару са САД и америчким послушницима Путин може да рачуна на неподељену подршку свог народа, који је већ вековима научио да прихвата одрицања зарад очувања битних националних и државних интереса.

Процедура изласка из Русије код Кујбишева трајала је преко сат времена, чак и за унапред најављене госте. Сваки комад пртљага је прегледан, сваки пасош скениран. Руске власти очигледно желе да спрече неовлашћени одлазак добровољаца у Донбас, да о оружју и опреми не говоримо. На обе стране чекају дуге колоне возила са украјинским таблицама, житеља доњецке и луганске области. Свима је прегледан пртљажник, али се за гориво и прехрамбене производе не наплаћују дажбине. Почиње да дува прохладан ветар, кратак јесењи дан уступа место суморном сумраку.

На украјинској страни чека градски минибус доњецког ГСП-а, раздрндан и никакав. Иза возача стоји обавештење да је карта за све правце три хривне, око 20 евро-центи. Улази младић у маскирној униформи са грбом Новоросије на левом рукаву. Седа поред возача, а у левој руци му је продужени калашњиков 5,45мм са склопљеним ножицама. Није идеално за случај нужде, тј. за одговор паљбом из возила – боље би било да има аутомат. Уверава ме, пак, да је пут до Доњецка (85км) савршено безбедан.

Нема контроле пасоша нити пртљага. Зграда самог прелаза је спаљена и урушена, изрешетана попут пчелињег саћа. Око ње су се летос водиле жестоке борбе, у којима је страдао цео један батаљон украјинске Националне гарде састављен од фанатичних добровољаца из Подолије и Галиције. У непосредној близини су згаришта борбене технике: са десне стране, на пољани, налази се делимично изгорели украјински самоходни топ 152мм типа 2С19-Мста-С. Купола делује неоштећено, посада се вероватно спасла. Нису те среће били, рекао бих, војници у спрженим оклопним транспортерима МТ-ЛП на левој страни пута, нити у спаљеном средњем тенку здесна.

Пут одмах постаје неупоредиво гори него у Русији: низ непрекидних ударних рупа у дотрајалом асфалту, које возач углавном заобилази непријатном брзином. Минибус се тресе, цвили. Прво је место Стјепановка, где је око трећина сеоских кућа у рушевинама. И неоштећене делују јадно, као неке баракице притиснуте лименим крововима. Пролазимо кроз Торез, у чијој је непосредној близини летос пао малезијски авион. Јадни и бедни градић, именован по генералном секретару КП Француске из времена хладог рата. Нису га Совјети баш богато почастили…

Макијевка на источном прилазу Доњецку бљешти од светла, велики шопинг центар мами купце неоном. Бензинске пумпе раде, ресторани такође. Димњаци железара су осветљени црвеним лампама, живот наизглед нормалан. У Доњецку, који се са Макијевком давно спојио у јединствену урбану целину, улице су пусте: ближи се полицијски час од 11 увече до 6 ујутру. Хотел Рамада – део америчког ланца са локалном франшизом – типично је стециште ратне зоне: новинари западних агенција испијају вотка-мартиније, тамнопути „бизнисмени“ кавкаског изгледа плус некакви Турци и Јермени договарају се нешто шапатом са корпулентним домаћим партнерима, ноћне даме високих штикли и напумпаних усана са изразом досаде пуше танке „Еве“.

Безобразна рецепционерка је хтела да ме смести у исту собу са Слободаном Самарџијом из Политике. Немам ништа против тог у сваком погледу финог господина, али помисао на дељену собу ми је мучна још од ЈНА пре четири деценије. Нема избора већ одмерено подвикнути, а Руси који се праве важни јер имају неки положајчић – наслеђе из совјетских времена – још увек имају добру особину да се много не ускописте када им се приђе са здравом дозом ауторитета. Баш не волим да наступам као „Американац“, али у овим пределима то је понекад потребно – и ефикасно.

Бар доњецке Рамаде као да је изашао из времеплова који нас враћа у 1970-те. Врти се бљештава кугла са стотину огледалаца на плафону, пева Аба свој „Вотерлу“ са звучника. Сендвичи су прескупи и никакви – што менаџмент очигледно не секира, јер гости немају избора. Следећег јутра напокон почиње радни део посете: за разлику од претходног дана чека нас удобни Мерцедесов минибус да кренемо у обилазак бирачких места.

Избори су заправо имали карактер плебисцита. Ни једног часа није било места сумњи да ће победити Александар Захарченко и његова листа у Доњецку (и Игор Плотњицки у Луганску), али је народ масовно изашао на биралишта пре свега да би изразио своје коначно и неопозиво опредељење за одвајање од ма какве везе са кијевским режимом. Та је колективна воља била видљива на сваком бирачком месту. Посетио сам шест њих, у Доњецку, Новоазовску 130км ка југу, на обали Азовског мора, приобалној Седовки, Тељмановом (попришту борби два месеца раније)… Свуда иста слика: прво гласају старији људи, око подне долазе породице са децом, а испред школа и домова културе хорови бабушки певају народне песме и средовечни бендови изводе совјетске шлагере.

Ентузијазам не може да се глуми. У Тељманову преко хиљаду житеља је сачекало нас стране посматраче, иако смо каснили више од сат времена. У Новоазовску људи су дисциплиновано стајали по два сата у реду да испуне гласачке листиће. Шест милиона житеља Новоросије јасно и гласно је ставило до знања Порошенку да Украјина овде нема шта да тражи. Дивљачко гранатирање стамбених четврти запечатило је дубоку мржњу према идеолошком украјинству оличеном у лавовским неонацистима.

Запад може да игнорише ове изборе као „нелегалне“ – као да и сам пучистички режим у Кијеву није нелегалан – али ти су избори свеједно створили нову политичку једначину на терену. Наравно, политичко решење проблема јесте потребно и пожељно. Када и ако неко у Кијеву ту чињеницу сагледа, имаће легитимне саговорнике у Доњецку и Луганску.

(Погледи, 2. 12. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар