Владимир Путин: Није им успело да нас поцепају по југословенском сценарију, као што није успело ни Хитлеру

Обраћање председника РФ Владимира Путина Федералној скупштини Русије

„Поштовани чланови Савета Федерације! Посланици Државне Думе! Грађани Русије!

putin-fed-skup

Данашња Посланица ће, разуме се, бити у складу са временом и условима у којима живимо, задацима који су пред нама. Али, пре свега, хтео бих да вам захвалим за подршку, за јединство и солидарност у судбоносним тренуцима, када се одлучује о много чему везаном за будућност наше државе.

Ове године смо заједно прошли кроз искушења којима су дорасле само зрела и јединствена нација и истински суверена и јака држава.

Русија је на делу доказала да је способна да заштити своје сународнике, да часно брани истину и правду.

Наша земља је то учинила захваљујући вама, грађани Русије.

Захваљујући вашем труду и резултатима које смо заједно постигли. Захваљујући вашем дубоком разумевању смисла и значаја националних интереса. Ми смо постали свесни нераскидивости, целовитости хиљадугодишњег пута наше Отаџбине. Ми верујемо у себе. Верујемо да много тога можемо да урадимо и да ћемо све постићи.

Наравно да данас не можемо а да не говоримо о оним историјским догађајима који су се догодили ове године.

Као што је познато, у марту ове године на Криму је одржан референдум, када су становници полуострва јавно изразили жељу да се припоје Русији. Затим је уследила одлука кримског парламента – подвлачим, потпуно легитимног, не треба да заборављамо на то, који је избран још 2010. године – одлука кримског парламента о независности. И, затим, се догодило историјско уједињења Крима и Севастопоља са Русијом.

За нашу земљу, за наш народ овај догађај има посебан значај. Зато што на Криму живе наши људи, та територија има стратешки значај зато што се управо ту налази духовни извор формирања многолике руске нације која је у исто време монолитна, а и централизоване Руске државе. Управо ту, на Криму, у древном Херсону, или Корсуни, како су га звали руски летописци, био је крштен кнез Владимир, који је затим крстио и читаву Русију.

Поред етничке сличности, језика и општих елемената материјалне културе, заједничке, мада у то време не и уоквирене границама територије, заједничке привреде која се појавила у то време и влашћу кнеза, хришћанство је постало моћна духовна обједињујућа сила, која је омогућила да се у формирање уједињене руске нације и формирање државности укључе најразличитија по крви племена и племенски савези огромног источнословенског света. И, управо на тој духовној подлози наши су преци по први пут и заувек постали свесни да су један народ.

То нам даје право да кажемо да за Русију Крим, древни Корсун, Херсонес, Севастопољ имају велики цивилизацијски и сакрални значај. Као што је Храмовна гора у Јерусалиму за оне који исповедају ислам или јудаизам.

Тако ћемо се и ми према томе односити, сада и заувек.

Поштовани пријатељи! Данас, наравно, не можемо а да не кажемо неколико речи о нашој процени догађаја у Украјини. Не можемо да се не осврнемо и на то како ћемо градити односе са партнерима у читавом свету.

Добро је познато да Русија не само што је подржала Украјину и друге братске републике бившег СССР-а у њиховој тежњи ка суверенитету, већ је и у великој мери допринела овом процесу на прекретници деведесетих.

Сваки народ има неоспорно, суверено право на сопствени пут развоја, на избор савезника, облике политичког уређења друштва, структуру економије и осигуравања своје безбедности. Русија се увек према томе односи и односиће се са поштовањем. То се у потпуности тиче и Украјине и братског украјинског народа.

Ми смо осудили државни преврат, насилно преузимање власти у Кијеву у фебруару ове године. Оно што данас видимо у Украјини и трагедију на југо-истоку потпуно потврђује исправност наше позиције.

Због чега је све почело? Морам данас да подсетим на то. Тешко је и поверовати због чега је све почело: од техничке одлуке председника Јануковича да одложи потписивање споразума о придруживању Европској унији. При том, подвлачим, није се радило о одбијању тог документа, већ само о пролонгирању рокова са циљем дораде овог споразума. То је било урађено, подсетићу, у потпуном складу са уставним мандатом апсолутно легитимног и међународно признатог шефа државе.

Како у том светлу може да се подржавају оружани захват власти, насиље, убиства? Шта да кажемо о крвавим догађајима у Одеси, где су људи живи спаљивани? Како неко може да подржава покушаје, који су уследили, да се уз помоћ оружаних снага обуздају људи на југоистоку који се не слажу са тим безакоњем? Понављам, како неко може да то подржава? При том, уз лицемерне приче о заштити међународног права и људских права.

То је чист цинизам. Убеђен сам да ће народ Украјине правилно проценити ове догађаје.

Како се на почетку одвијао наш дијалог са америчким и европским партнерима у вези ове теме? Ја нисам случајно споменуо наше америчке пријатеље, јер они директно или из сенке, увек утичу на наше односе са суседима. Понекад и не знаш са ким је боље да разговараш: са владама неких држава или директно са њиховим америчким менторима и спонзорима.

У случају споразума о придруживању Украјине ЕУ уопште није било никаквог дијалога, већ сам о томе говорио.

Нама је било речено да се нас то не тиче. Ако говоримо једноставно, народски, отерали су нас… Све аргументе да су Украјина и Русија чланице зоне слободне трговине ЗНД, да имамо формирану кроз историју дубоку сарадњу у индустрији и пољопривреди, да фактички имамо заједничку инфраструктуру – те аргументе нико није хтео не само да разматра, већ ни да чује.

Тада смо рекли, добро, ако ви не желите да водите са нама дијалог, ми ћемо бити принуђени да једнострано штитимо наше законске интересе и нећемо да плаћамо за погрешну, са наше позиције, политику.

Резултат: споразум између Украјине и Европске Уније је потписан, ратификован, али примена трговинско-економског поглавља одложена је до краја следеће године. Значи, генерално смо били у праву!

Поставља се питање: због чега је све ово било урађено у Украјини? Због чега су извели државни преврат? Због чега су пуцали и још увек пуцају и убијају људе? У суштини су уништили привреду, финансије, социјалну политику, опустошили су земљу.

Данас не треба да се бавимо политиканством, да дајемо бучна али празна обећања, већ да пружимо помоћ економији Украјине – разуме се, у реформама. Међутим, нешто не видим да наше западне колеге горе од жеље да то ураде, а данашње кијевске власти – да реше проблеме својих грађана.

Узгред речено, Русија доприноси, већ даје подршку Украјини. Још ћу једном да кажем, да су наше банке у Украјину инвестирале отприлике 25 милијарди долара. Министарство финансија Русије је прошле године одобрило кредит – још три милијарде. „Гаспром“ је кредитирао економију Украјине са 5,5 – чак и са попустом који нико није најављивао, са 4,5 милијарди. Израчунајте колико је то укупно. То је 32,5 – 33,5 милијарди долара само у протеклом периоду.

Наравно, ми имамо право да поставимо питање: због чега је дошло до ове трагедије у Украјини? Зар није било могуће да се питања, чак и она спорна, реше кроз дијалог, у оквирима правног поља и легитимних процеса?

Нас свим снагама покушавају да увере да то представља компетентну, добро избалансирану политику, коју треба да следимо без размишљања.

То се неће догодити.

Ако је за многе европске државе национални понос – одавно заборављен појам, а суверенитет – представља луксуз, за Русију реални државни суверенитет представља неопходан услов за њено постојање.

Пре свега то треба да буде очигледно за нас саме. Желим да истакнем: или ћемо бити суверени или ћемо се истопити, изгубити у свету. То, свакако, морају да схвате и друге државе. Сви учесници међународног живота морају то да схвате. И, схвативши, да учвршћујемо улогу и значај међународног права о којем тако много говоримо у последње време, а не да прилагођавамо његове норме нечијим конјунктурним интересима, упркос његовим основним принципима и здравом разуму, сматрајући све око себе за мало образоване људе, који не знају ни да читају ни да пишу.

Према свим учесницима међународних односа потребно је односити се са поштовањем. Само тако ће, управо правне норме, а не топови, ракете или борбени авиони поуздано штитити свет од конфликата и крвопролића. И тада неће бити потребно, никога застрашивати тобожњом изолацијом,обмањујући самог себе, или санкцијама које, наравно, наносе штету свима, па и онима који их иницирају.

Узгред, о санкцијама. То није само нервозна реакција САД или њихових савезника на наш став у вези са догађајима и државним превратом у Украјини, па ни у вези са такозваним „кримским пролећем“. Сигуран сам да свега тога није ни било, и желим то да нагласим, поштоване колеге, посебно ради вас, ради политичара, ради вас који се сада налазите у сали – да свега тога није ни било, онда би измислили неки други повод да спутају растуће могућности Русије, да утичу на њу, и још боље – да је искористе за своје интересе.

Политика обуздавања није јуче смишљена. Према нашој земљи она се спроводи много-много година – увек, може се рећи деценијама, ако не и вековима. Једном речи, увек кад неко сматра да је Русија постала сувише јака и независна ти инструменти се одмах укључују.

Међутим, бесмислено је разговарати са Русијом са позиције силе, чак и онда када се она суочавала са унутрашњим тешкоћама, као што је то било 1990-их и почетком 2000-их година.

Ми добро памтимо ко је и како у то време практично отворено подржавао сепаратизам код нас, чак и директан терор и убице чије су руке до лаката биле крваве, називао управо устаницима и примао их на високом нивоу.

Сада су се ти „устаници“ опет појавили у Чеченији. Сигуран сам да ће се локални органи реда достојно снаћи у томе. Управо они данас раде на ликвидирању једног од покушаја терориста. Подржимо их у томе.

Ипак, рећи ћу још једном, ми памтимо како су на високом нивоу примали терористе као борце за слободу и демократију. Већ је тада постало јасно да, што се ми више повлачимо и правдамо, тим више наши опоненти постају дрскији и понашају се циничније и агресивније.

Без обзира на нашу тадашњу крајњу отвореност и спремност на сарадњу о свим, може се рећи, најосетљивијим питањима, без обзира што смо сматрали – сви ви то знате и сећате се – наше дојучерашње противнике за блиске пријатеље, готово за савезнике, подршка сепаратизма у Русији „из иностранства“ – и информативна, и политичка, и финансијска, и путем обавештајних служби – била је апсолутно очигледна и без икакве сумње у то да би нас са задовољством пустили да се по југословенском сценарију распаднемо и поцепамо са свим последицама које из тога проистичу за народе Русије.

Није успело. Нисмо дозволили. Исто као што није успео ни Хитлер са својим мизантропским идејама, који се спремао да уништи Русију и да нас одбаци иза Урала. Требало би сви да се сећају чиме се то завршило.

Следеће године прославићемо 70. годишњицу победе у Великом Отаџбинском рату. Наша армија је сломила непријатеља и ослободила Европу. Ипак, не треба заборављати ни тешке поразе 1941. и 1942.,  да се грешке не би поновиле у будућности.

У вези са тим дотаћи ћу се питања из области међународне безбедности. Тих питања има доста. Ту је и борба са тероризмом, ми се још увек суочавамо са тим појавама и ми ћемо, наравно, учествовати у заједничкој борби са тероризмом на међународном нивоу. Заједно ћемо се борити и са другим проблемима таквим као што је ширење инфективних болести.

Али сада желим да говорим о највише осетљивом и озбиљном питању – о међународној безбедности. Почев од 2002. – после једностраног иступања САД из Споразума о противракетној одбрани, који представља темељ међународне безбедности, стратешког односа снага и стабилности – наставља се  упоран рад на стварању глобалног система противракетне одбране (ПРО) САД који укључује и Европу. То представља опасност не само за безбедност Русије, него и за читав свет – управо због могућег нарушавања саме стратешке равнотеже снага.

Мислим да то није корисно ни за саме САД будући да ствара опасну илузију нерањивости, појачава тежњу за једностраним, и као што видимо, често непромишљеним одлукама и додатним ризицима.

Ми често о томе говоримо. Сада нећу улазити у детаље. Рећи ћу само једно, можда и поново, ми немамо намеру да се упуштамо у скупу трку у наоружању, али ћемо поуздано и гарантовано обезбедити одбрамбену способност наше земље у новим условима. У томе нема никакве сумње. То ћемо урадити. Русија има и могућности и нестандардна решења.

Нико неће успети да постигне војну надмоћ над Русијом. Наша армија је – модерна и спремна за борбу, како сада говоре, учтива, али страшна. Имамо довољно и снага и воље и храбрости за одбрану своје слободе.

Бранићемо разноликост света. Износићемо истину и људима у иностранству да би сви видели истински а не искривљени, лажни лик Русије. Енергично ћемо унапређивати пословну и хуманитарну сарадњу и научне, образовне и културне везе.

Чинићемо то чак и у случајевима када владе неких земаља покушавају да безмало изграде нову гвоздену завесу око Русије.

Ми никада нећемо кренути путем самоизолације, ксенофобије, неповерења и тражења непријатеља.

Све то је испољавање слабости, а ми смо јаки и сигурни у себе.

Наш циљ је да нађемо што је могуће више равноправних партнера – како на Западу, тако и на Истоку. Ширићемо своје присуство у оним регионима у којима сада јачају процеси интеграције, где не мешају политику и економију, већ обрнуто, уклањају баријере за трговину, за размену технологија и инвестиција, за слободно кретање људи.

Ми не намеравамо ни у каквим околностима да обустављамо наше односе са Европом и са Америком. Обнављаћемо и проширивати традиционалне везе са југом америчког континента. Настављамо да сарађујемо са Африком и са земљама Блиског Истока.

Видимо како током последњих деценија силовито напредује Азијско-Пацифички регион. Русија ће као тихоокеанска држава свестрано користити тај огромни потенцијал.

Добро су познати и лидери, локомотиве глобалног економског развоја. Међу њима има доста наших искрених пријатеља и стратешких партнера.

Од 1. јанура 2015. Евроазијски економски савез почеће да ради пуним капацитетом.

У чему су његови основни принципи?

Подсетићу. Пре свега, то је равноправност, прагматизам и узајамно поштовање. То је и очување националне посебности и државног суверенитета свих земаља – учесница. Сигуран сам да ће тесна сарадња постати моћан извор развоја за све учеснике Евроазијског савеза.

И за крај овог дела посланице рећи ћу још једном: здрава породица и здрава нација, традиционалне вредности које смо наследили од наших предака заједно са идејама за будућност, стабилност као услов за развој и прогрес, поштовање других народа и држава уз гарантовање безбедности Русије и одбрана њених легалних интереса – јесу наши приоритети.

Да би неоспорно реализовали све наше планове, извршили све основне социјалне обавезе државе које су формулисане у указима Председника још у мају 2012., неопходно је да одговоримо на питање шта ћемо радити у економији, у финансијама, у области социјалног развоја, и главно, какав ће бити наш стратешки правац.

Поновићу, Русија ће бити отворена за свет, за сарадњу, за привлачење страних инвестиција, за реализовање заједничких пројеката. Основно је да морамо да схватимо да пре свега, наш развој зависи од нас самих.

Остварићемо успех ако сами зарадимо своје благостање и напредак, а не будемо се надали на срећан стицај околности или на спољну конјунктуру.

Ако изађемо на крај са неорганизованошћу и неодговорношћу и са навиком да се „закопамо у папире“и извршењу донетих одлука. Желим да сви схвате: у садашњим условима – то није само кочница на путу развоја Русије. То је директна претња њеној безбедности.

Пред нама је тешко време, напето и много тога зависи од свакога од нас на свом радном месту. Такозване санкције и спољна ограничења су подстицај за ефикасније и брже постизање постављених циљева.

Много тога треба да урадимо. Да створимо нове технологије и конкурентне производе. Да обезбедимо додатни фактор сигурности у индустрији, у финансијском систему, у обуци савремених кадрова. За то имамо велико унутрашње тржиште и природне ресурсе, капитал и научна достигнућа. Имамо талентоване, паметне, трудољубиве људе способне да брзо уче нове ствари.

Сада је најважније дати грађанима могућност да се остваре. Слобода за развој у економији, друштвеној сфери, у грађанским иницијативама – то је најбољи одговор, како на спољна ограничења, тако и на наше унутрашње проблеме. Што грађани активније учествују у уређењу свог живота, што су самосталнији, како економски, тако и политички, то је већи потенцијал Русије.

С тим у вези навешћу један цитат: „Ко воли Русију, тај мора да јој жели слободу; пре свега слободу за саму Русију, њену међународну независност и самосталност; слободу за Русију – као јединство руске и свих других националних култура; и на крају – слободу за Русе, слободу за све нас: слободу вере, трагања за истином, стваралаштвом, радом и својином“.

Ово је написао Иван Иљин. У томе постоји огроман смисао и добар путоказ свима нама у данашњем времену.

Савестан рад, приватна својина, слобода предузетништва – то су исте такве основне конзервативне, наглашавам, вредности, као што су патриотизам, поштовање историје, традиције, културе своје земље.

Превеле: Марија Петрова и Ксенија Трајковић

(Факти, 4. 11. 2014)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Malo mi je čudno da se, posle ovako impresivnog i inspirativnog govora Cara Vladimira, ne javljaju svojim komentarima oni koji se pecaju na bivše KGB-ovce ,što rekao Šešelj, kao somovi na durdubak!?

Оставите коментар