Леонид Јоњин: Нова руска идеја – нација, сила и правда

На питања одговара доктор филозофије, професор на Националном истраживачком универзитету „Виша школа за економију“, Леонид Јоњин

leonidjonjin

Глобални пренос

Леонид Григорјевич, зашто данас много људи наступа против глобализације? Зашто је она тако опасна?

– Глобализација је истовремено и неизбежна и неприхватљива или чак опасна. Неизбежна је због технолошког развоја. На пример, средства комуникације нам омогућавају да виртуелно истовремено присуствујемо на било којој локацији у реалном времену. Можемо да видимо шта се дешава на супротном крају Земљине кугле баш у тренутку када се догађај одвија, док су нам некада били потребни дани, недеље или чак месеци да за њега сазнамо. Друга ствар је садржина глобаних порука. Њих одређује Запад, пре свега САД. То се многима не допада и то је сасвим у реду. Али ствар је у томе што управо Запад омогућава техничке могућности глобалног преноса. Наиме, они  су је створили и њима припада глобална инфраструктура и, следствено, њихова је воља како ће напунити ту инфраструктуру садржајима који су по вољи Западу.

Шта је демократија заиста? Зашто је тако упорно намећу свету иако сами главни спроводници демократских вредности не следе пропагиране критеријуме?

–  Демократија се преводи као владавина народа. Постоје два начина на који се разуме садржина тог термина. Прво, то је владавина целог народа, народа као целине. Али народ као целина не може управљати, у њему не постоји јединствен заједнички мозак који би одлучивао. Друго, то је владавина сваког појединца из народа. Али и то је такође немогуће јер кад би свако одлучивао за све друге и наређивао другима, добили бисмо не друштво, него хаос и рат свих против свих. На томе се и завршава демократија као владавина народа, односно демократија у њеном буквалном смислу и почиње демократија као политичка категорија т.ј. као начин политичке организације друштва. Овде се већ појављују вође и вођени, владари и они којима се влада, принципи и процедуре око избора власти. Они могу бити више или мање правични, односно усмерени ка избору најбољих људи у власти која се спроводи релативно строго и доследно. Али, свеједно, на крају неће управљати народ у целини и не свако од оних који га чине.

Демократске процедуре, ако се замислимо, рађају милион питања. Ево неколико. Зашто би требало сматрати да је већинска одлука, правилна одлука? Нема основа за то. Треба ли сматрати да у власт путем демократске процедуре, гласања на пример, улазе најбољи људи? Ваља себе упитати: у ком смислу су они најбољи, најпаметнији су, наjпоштенији, најморалнији? Одговор је очигледан: не, демократским путем не долазе најбољи људи. Могуће је поставити безброј таквих питања без одговора или са одговором који не иде у прилог демократији.

Може се сасвим озбиљно тврдити да је, на пример, избор руководства по жребу (наравно уколико се претходно избаце неадекватне особе) праведније, јер се искључују махинације и злоупотребе и изједначују шансе претендената. Има и других начина избора: по наследној линији на пример (као у монархијама) или кад владалац лично бира свог наследника. Зли језици чак говоре да се код избора жребом, наследством или назначењем у руководиоца или владара од стране претходника може вољом случаја добити  поштен и пристојан човек, док је код демократског избора, у низу проласка кроз све степене политичке хијерархије, искључена појава поштеног и пристојног човека у врху власти.

Може се бесконачно дуго говорити о томе каква демократија треба да буде или каква не треба да буде. Али, ми као становници земље и грађани својих држава имамо посла управо са тим политичким устројством које се овде и сада сматра демократијом. А то је политички систем САД и земаља Западне Европе. Они и јесу родно место те демократије у којој сада живимо и они свим силама штите и пропагирау тај принцип  сопственог постојања. А пошто су то најмоћније земље света, они под заставом демократије засада успешно савлађују своје противнике и конкуренте.

Не боље од других

Ко су те демократе и либерали у стварном животу?

– Као што демократија није извор среће свих народа, већ начин организације политичког живота конкретних земаља, тако и демократе и либерали нису најбољи представници људског рода, већ реални људи са својим не увек благородним циљевима и намерама. Демократа, то је сувише нејасан термин, у нашој земљи су се у време перестројке и после ње тако звали критичари и противници комуниста. Колико су они „истинске“ демократе, најбоље се види на примеру главног „демократе“ Бориса Јељциња који се прославио посебно пуцањем на парламент. Термин либерал је јаснији. Либералима се називају они који подржавају либералну идеологију, који сматрају да је најважније остварити индивидуална права и слободе човека и борити се за минимално уплитање државе у живот друштва, посебно у економски живот. За либерала конкретни човек и његови интереси стоје на првом месту, а интереси државе на другом. Либерална држава је „минимална“ држава која се не меша ни у шта и ништа регулише. Она треба да обезбеди да се поштују „правила игре“, односно закони и ништа више. На пример, не можете одузети некоме стан силом безакоња или обманом, збуњивањем, застрашивањем или убијањем власника, држава то неће дозволити. Али ако банка узме стан „у складу са законом“, због дугова избацивши породицу на улицу, либерална држава пере руке. Либерализам у политици то је оно што они називају њиховом демократијом и правном државом. Либерализам у економији  је капитализам. Али то је све на идеолошком нивоу.

У стварности, либералне принципе је немогуће остварити у чистом облику, ни у политици, ни у економији. Не постоје чисто либералне државе које би „одозго“ посматрали слободну игру економских сила и тек повремено неког шчепали због кршења правила. Држава је увек у неком степену „социјална“, односно она подржава слабе и угрожене, помаже губитницима, регулише економију с аспекта јединства интереса, ради оно што је немогуће појединцима, на пример гради спољну и унутрашњу политику ит.д. Стога је либерализам  пре идеолошко убеђење, него програм деловања. Као и демократе, либерали се у конкретним ситуацијама руководе не апстрактним идејама већ сасвим практичним циљевима и интересима и по потреби су спремни да делују веома жестоко. Зато узвикујући:  „Где су праве демократе и либерали?“ ми као да их стављамо на неки пиједестал. У стварности они су само људи који исповедају одређену идеологију.У том смислу они нису бољи од других. Могу бити и преваранти и лопови и издајници и убице, каквим се, узгред, понекад одиста и показују.

Црно је бело и бело је црно

Шта је то политичка коректност и зашто је у последње време „најцивилизованије“ западне земље тако интезивно намећу целом осталом свету?

– Ваља јасно раздвојити три ствари. Прва, то је просто коректност т.ј. тактичност, љубазност, предусетљивост, поштовање општеприхваћених правила. Грубо говорећи, она се састоји у томе да се други човек не стави у неповољан положај. Друга, то је права политичка коректност која се састоји у томе да се неједнаким обраћате као равнима, следите опште прихваћена правила и умете да умирите своју жеђ за величином. Пример у међународним односима: мала држава улази у међународни договор са истим правима као и велика. У унутрашњој политици: партија која је изгубила на изборима предаје руковођење земљом победнику на изборима, чак и кад има у рукама све снажне аргументе.У том смислу политичка коректност и значи следити демократску процедуру. Како је рекао један филозоф, демократија јесте када се губитник не убија. У ствари то и јесте кратка формула политичке коректности.

И на крају је оно што сада на  Западу сматрају политичком коректношћу. То је кад се бело назива црним, а црно белим, односно то је особена политичка идеологија која оправдава и мотивише политику Запада у многим аспектима. То је када се бомбардовање назива борбом за људска права, истребљење неистомишљеника демократизацијом, пљачка становништва економским реформама итд. Када би у кратко формулисали, онда савремена западна политичка коректност јесте да се злом делу да племенито име.

Чујемо претенциозне изјаве о тежњи ка демократији, либералним вредностима и политичкој коректности, а у стварности главу дижу фашизам и национал–социјализам. Зашто се то дешава?

– Нацизам  се користи као оруђе у политичкој борби. Управо захваљујући томе је Украјину запљуснуо талас нацизма који се маскира у радикални национализам. Американци се играју са нацизмом преко својих марионета… Као резултат, место нацизма у свету се мења. Још сасвим недавно је у Европи створен чврст бедем против нацизма. Конкретно, у СР Немачкој је немилосрдно прогањана свака алузија, свако помињање нацизма у позитивном смислу. Сада се, током украјинске кризе, власти СР Немачке, чак и Бундесвер братиме са укронацистима, макар и индиректно. Сматрам да је пред нама талас пораста нацизма у Европи.

У позадини пада наталитета у Европи и других региона у свету је моћна и врло агресивна пропаганда нетрадиционалног сексуалног понашања која само погоршава ситуацију. Зашто се то ради? Је ли циљ јако умањити број становништва јер је планета пренасељена?

– Не мислим да демографија сада игра одлучујућу улогу. На крају крајева насељеност се много не смањује – на место нерођених Немаца, Француза, Чеха долазе Турци, Арапи и други имигранти.  Квалитет становништва наравно опада, квалитет образовања и рада се умањује, развој и иновативни карактер живота стагнирају, али све то наравно не одједном, већ постепено, у дугорочној перспективи. Не само то. Ја уопште сматрам да пооштрење хомосексуализма и других форми нетрадиционалног секса укључујући зоофилију, инцест и др., није толико нечија зла намера, колико сасвим природан производ развоја европског духа, уосталом као и фашизам. Све се то дивно слаже са универзалним правима човека – хомосексуалци морају да имају иста права као и хетеросексуалци, а посебно право на демонстрације. Не само да се слаже, већ се подразумева захтевом за толеранцију! На крају, људско право на приватност обавезно сугерише да је нечија приватна ствар да ли ће живети са женом, псом или овцом. Тако то многи на Западу разумеју.

Друга је ствар што се током расправе о месту у друштву и права сексуалних мањина дешава некаква неприметна замена људских права на приватност и других очигледних и општепризнатих права са неким „правом на испољавање  своје сексуалности“. То наводно универзално „право“ иде против свих захтева скромности и пристојности који штите наша осећања и нашу децу од нежељених и штетних образаца и дејстава. У суштини није добро кад на место драгоцених и историјски тешко стечених права човека, долази неко право на бестидност. Управо се с тим правом бори руски закон који забрањује пропаганду хомосексуализма међу малолетницима.

Зашто у садашње доба информационих технологија Запад успева да наметне информационе ратове и да у масовним размерама обмањује људе по целом свету? Последњи јасни примери су  извештавање са догађаја у Југославији, на Косову, у Ираку, Либији, Сирији, Украјини…

– Овде, као и у случају глобализације улогу играју како објективни, тако и субјективни фактори. Објективно, имамо посла са превише информација за чију обраду човек физички није способан. Шта нам значи што нам претраживач даје 150.000 повезница за пола секунде? Да би се њима озбиљно позабавили нису довољне ни недеље. Дакле интернет и уопште савремене информационе  технологије нису нам олакшале живот, колико су га невероватно усложнили. А савремене технологије прилагођавања научиле су компјутер да човеку  да оно што он жели да види.

Али има и субјективних фактора који се тичу интереса влада и бизниса, притиска политичких и комерцијалних околности. Као резултат СМИ виде само оно што им одговара, а остало игноришу. У ствари они се претварају из институције информисања у инструмент манипулације. А ако се узму у обзир горе описани објективни фактори тај се задатак снажно упрошћава. Као резултат постоје два типа личности. Први, „биљка на каучу“ – пасивни потрошач медија и други, „зомби“, активни појединац чија је свест упакована и наштимована као код играчке на навијање. Оба ова типа елити  дају могућност да утичу на друштвене процесе на начин који им одговара.

Криза светског поретка

Зашто САД у последње време себи дозвољавају да демонстративно руше све међународне законе, правила и уговоре?

– Према мишљењу многих, одговор на ово питање је очигледан. Дешава се криза светског поретка који се формирао после Другог светског рата и у којем водеће место припада западном свету под вођством САД, криза која је вишеструка и свеобухватна и која је и политичка и финансијска и економска. Да би је описали у најопштијим цртама можемо рећи да Запад губи могућност да светом управља по сопственој вољи. Жеље САД више нису закон за све чланице светске заједнице.

Обзиром да немају снаге да сачувају поредак који одлази у прошлост, САД и њихови западни савезници организују хаос. Они изазивају свеопшти колапс и рат свих против свих, надајући се да ће у том рату победити конкуренте и да ће на рушевинама старог поретка основати нову диктатуру Запада. Зато они демонстративно уништавају међународно право, отворено изјављују да су њихови интереси свуда и да ће они који се не слажу бити у трену уништени глобалним ударом прецизних ракета. Заправо, целокупно понашање САД и Запада у последњим деценијима је непрестани низ провокација, а победе на том путу, као што су распад СССР, Југославије и успешне обојене револуције, у њиховим очима служе као потврда исправности изабраних стратегија за хаотизацију света и рађање новог глобалног господара.

Европа убрзано губи своју независност, а оне европске земље које покушавају да сетоме одупру су под великим притиском. Западни свет почиње да сам себе прождире?

– Европа није јединствена. Свака европска земља има своје мотиве зашто се потчињава наређењима с друге стране океана. У Немачкој је, на пример, америчка војска. За Пољаке, потчињавање Америци значи избегавање диктата старих и „блиских“ непријатеља, Немачке и Русије. Прибалтичке земље се плаше руске експанзије итд.

Али постоји и заједнички разлози зашто се Европа показала неспособном за самосталну политику. Прво, не сме се заборавити природна захвалност : САД су после рата у Европу уложиле огромна средства. У извесној мери, савремена Европа  са својим благостањем и процватом јесте резултат америчког економског поретка. Друго, безбедност Европе спада у америчку зону одговорности. Наиме, Америка је било на билатералној основи било преко НАТО посредства узела на себе заштиту Европе, ослободивши европске буџете већинског дела војних расхода, раширивши над регионом нуклеарни штит. Штавише, европске државе су током деценија штеделе на сопственој одбрани (тај је посао преузела Америка), чак и оно што су чинили на војном плану, како се показало, је испод сваке критике. У немачкој авиони не лете, бродови не плове, војска није обучена итд. Односно, на војном плану огромна Европа је нула или блиска нули. И ко ће их спасити кад је неопходно? САД. Треће, Европа је уједињена у Европску унију, постојање те огромне политичко-бирократске структуре чији је врх повезан са САД многим економским и каријеристичким везама, увелико олакшава Америци да управља Европом. У супротном случају, довођење у јединство значајно великог броја европских држава са раличитим политичким оријентацијама, културним традицијама и економским перформансама, био би јако тежак задатак. Четврто, Европа и Северна Америка представљају релативно уједињену културну и цивилизацијску заједницу преко мора повезану са европском цивилизацијом који су ипак страни њеним националним и културним ентитетима. Ја чак и не говорим о Кини и Индији. Чак и Русија, на пример, или Латинска Америка, уз све очигледну цивилизацијску наклоност ка Европи, на једном дубљем нивоу су јој принципијално страни, у шта, узгред, ни сама Европа не даје разлог да се сумња. Русија је за Европу вековима била, или предмет злобних подсмеха, или  страшно страшило. И потпуно је искључено да ће Европа, уколико се нађе пред избором, Русију ставити испред Америке.

Уопште, европске државе већ више од пола века живе у условима ограниченог суверенитета. И ако САД успеју да реализују идеју трансатлантске зоне слободне трговине, односно да вежу привреду Европе за своју економију,  имаћемо уместо специјалних односа Европа–САД, настајање реално трансатлантског савеза. САД једноставно прождире Европу, а ми можемо мало да урадимо да се супроставимо таквом чудовишту.

Релативно недавно се у свету могла уочити тенденција ка консолидацији, уједињавању и укрупњавању држава, стварање савеза и коалиција. Сада у позадини процеса глобализације тече обратни процес?

– Не мислим тако. Савеза и коалиција нема мање, али дефинитивно има више држава. Са једне стране, то је природан процес. Сликовито говорећи, глобализације је својеврсни сепаратор (врста апарата за одвајање честица прим. прев.). У вихору глобализације се дешава раздвајање заједничких и универзално важећих „честица“ (као на пример људска права, тржиште, демократија) од „честица“ партикуларних, месних, од локалног значаја. И једне и друге  нађу свој, да тако назовемо, профил. Зато су глобализација и „локализација“ тесно повезани процеси. Чак се појавио и термин глокализација. И подела великих држава на мање у току формирања нових или буђења старих националних идентитета јесте природна последица или можда пратећа појава глобализације.

Али постоји и друга страна. Светском господару који у односу на друге играче има неупоредиву културну, економску и војну моћ, лакше је да се бави са мноштвом малих и нејаких партнера него са државама и унијама које му могу бити реални конкуренти. И САД свим силама подржавају подељеност и хаотизацију у свету. Најјаснији пример је бивша Југославија, јака федеративна држава, вођа покрета несврстаних, земља која је имала висок животни стандард и једну од најмоћнијих војски Европе, а коју су раскомадали на мноштво државица са нерешеним не само економијама, већ и именима. А језгро јединства Југославије – Србија, је била у ствари силована, бомбардована и рашчлањена од стране целог Запада. И, у садашњој ситуацији, Запад би то желео да такву судбину припреми и Русији.

Антируско безумље

Некада је Запад своју мржњу ка нашој земљи оправдавао борбом са „страшним злом“, комунизмом. Шта им сада тако смета у Русији?

– Против Русије су се уротиле САД као и Европа и други амерички сателити и од ње зависне државе. Та кампања половине света против Русије сведочи о великом утицају Сједињених држава. За то антируско безумље постоји најмање три разлога. Прво, што је већ речено, традиционална одбојност Европе ка Русији, држава која је превелика, прејака по европским мерилима, европска, али и азијатска, коју би и освојили, али и никад до краја интегрисали. Други разлог је што је Запад свестан својих фаталних грешака с краја века. Уосталом сви су мислили да је глобална драма борбе суперсила завршила, да је хладни рат окончан беспоговорном победом САД и да су власти нове Русије спремне да  новом господару света љубе руку. Али победници су толико заокупљени својим тријумфом да нису приметили да се све враћа на почетак: Русија је изнова почела да претендује на улогу суперсиле. Замислите, више од 70 година сложене борбе за владавину светом, чудовишно трошење ресурса, људских снага и живота и на крају, победа. И онда се испоставља да се све мора изнова, при чему су услови вероватно чак и гори него пре.

И трећи разлог: у западном лагеру се створило превише проблема и појавили су се противници способни ако не да баце изазов, оно у сваком случају да створе конкуренцију у политичкој, економској и чак војној сфери. Јављају се предосећаји блиске деградације и чак пропасти Запада. То Запад осећа, пре свега САД, и то их изазива да панично траже начин спасења од надолазеће невоље. Русија у тој хипотетичкој конструкцији спасења Запада јесте кључни елемент. Обрачунавши се са Русијом, Запад избацује из својих конкурената кључни део и добија битне ресурсе који му гарантују реализацију плана светске владавине.

Многе државе имају националне идеје, веће или мање, „слабије“ или „јаче“. Многи сматрају да је Русија изгубила  „орјентире“ у садашњости. Зашто се то дешава и шта може постати нова национална идеја наше земље?

– Сматра се да је наша земља изгубила орјентире крајем осамдесетих прошлог века, и тај губитак је довео до распада огромне државе, и несреће и погибије многих људи. До тог момента национална идеја, национални орјентир или тачније званични друштвени орјентир је био покрет ка комунизму као царству правде и материјалног изобиља. Та идеја или тај орјентир је изгледа тако плашила иницијаторе и кориснике револуције деведесетих година да су они чак у Устав ставили забрану државне идеологије. Ипак, потреба за њом се осећала, чак су за време Јељцина организовали некакву комисију за стварање националне идеје, али њено деловање природно није довела ни до чега, јер је практична пропаганда народ усмеравала на то да се прода било шта што не припада теби, да се добије брзи новац и да се пољуби рука господара. Цела руска историја и све руске идеје које су икада постојале су биле оцрњене, вулгаризоване и дискредитоване. Били су дискредитовани и њихови носиоци, као и колективни носилац, руски народ као заједница. Практична идеологија која се излила на новинске стране постала је  смердјаковштина ( у варијанти штета што нас нису освојили Наполеон, Хитлер, Американци, пили би сада баварско пиво итд).

Сада одједном, након Крима и борбе за Новорусију почело је да се нешто појављује у националној свести са нагласком на идеју нације и правде, али изнова на интернету и новинским страницама излазе нови смердјакови. Али, овога пута су добили отпор, јер чини ми се да у Русији већ постоји нова национална идеја. Она живи на страницама штампе, у новим књигама писца и научника и што је најважније у свести људи. Она још није формулисана, односно није изражена у одсечним формулама.

Ја бих то овако изразио: нација, сила и правда. Нација – то је надетничко јединство људи руског типа и руске културе. Сила, то је способност и умеће да себе заштитиш, своју породицу и свој народ. Правда, то је руководећи критеријум у сваком чину и сваком суду. То звучи помало високопарно, али то није само моја фантазија. Чини ми се да је то особени идејни екстракт из хиљада и хиљада спорова, судова и дискусија на све јавне теме у садашњој повратној ситуацији руског развоја.

Аутор: Денис Кирилов

Превод: В. Војводић Милетић/ЕВРОАЗИЈА.ИНФО



Categories: Преносимо

Оставите коментар