Дејмон Вилсон: Путинов Балкански гамбит

Охрабрен успехом на истоку Европе, руски лидер скреће поглед на Србију и њене суседе

(Atlantic Council, 16. 10. 2014)

Циљ напада руског председника Владимир Путина на Украјину је да тој нацији украде европску будућност, делимично тако што ће јој трајни затворити врата чланству у НАТО или Европској унији. Путинови циљеви, међутим, нису ограничени на ширење руске интересне сфере на суседне државе са рускојезичним становништвом. Југоисточна Европа такође фигурира у Путиновим плановима да поремети послехладноратовски поредак у Европи.

as-putin

Путин је био у Београду, да прослави 70. годишњицу црвеноармејског ослобађања града од нацистичке окупације. Али он размишља о будућности. Русија је прво преузела контролу над енерегетском инфраструктуром Србије (gained control of Serbia’s energy). Онда је отворила базу за кризне ситуације на аеродрому српског града Ниша – што звучи као позитивна ствар, али имајте на уму да руско Министарство за кризне ситуације обавља паравојне и обавештајне послове за Кремљ (which fulfills paramilitary and intelligence roles for the Kremlin).

Током протекле године, Брисел је убрзао пут Србије у ЕУ, као признање позитивних корака Београда у постизању политички тешког решења са Косовом. Одговор Москве је био да предрибла ЕУ сопственом дипломатијом, која је Србе подсећала на историјске везе са Русијом, и поремети пут Србије у ЕУ и коначно у НАТО. Од украјинске кризе, Москва је појачала офанзиву шарма и послала министре одбране и иностраних послова и шефа обавештајаца да припреме терен за Путинову посету ове недеље.

Притисак Русије на Црну Гору

Русија је такође активна и у другим деловима региона. Крајем септембра, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров одговорио је на одлуку руководства НАТО на самиту у Велсу да до краја 2015. одложи одлуку о чланству Црне Горе изјавом да је ширење [НАТО] на Балкан „провокација“.

Црна Гора је преплављена анти-НАТО пропагандом коју производе групе које вероватно финансира Москва и Православна црква. Црква је постала једнако делотворна пропагандна рука Кремља колико и државни емитер Russia Today. Поткопавањем кампање црногорских власти да у народу изгради подршку за чланство у НАТО, употребом корупције као политичког оружја и утицајем на опозицију којом доминирају Срби да одбије сваки компромис, Москва се нада да ће покварити кандидатуру Црне Горе.

Засад се црногорски премијер Мило Ђукановић држи чврсто, одбивши захтев Москве да у луци Бар успостави морнаричко присуство и појачавши напоре да пронађе бивше руске обавештајце који су населили јадранску обалу земље. Црна Гора је ускладила политику према украјинској кризи са НАТО и ЕУ и пристала да прати режим санкција, што је Москва прогласила за „непријатељски чин“. Један руски парламентарац је чак предложио да Москва нанишани Црну Гору ракетама.

Стратегија раздора

У Босни и Херцеговини, Русија искориштава федералистичку структуру власти – створену 1995. године Дејтонским споразумом – за примену своје дугогодишње стратегије подршке сепаратизму како би створила трајно подељене државе које не би биле пожељни партнери ЕУ и НАТО.

С Путиновом политичком и финансијском подршком, етнички српски ентитет у БиХ, Република Српска, кочи прогрес реформи у Босни са циљем да уништи унитарну државу.

Резултат је стагнација Босне, која сеје семе нестабилности и могуће обнове насиља. Русија се игра ватром, знајући да је пожар најбољи начин да се спречи проширење НАТО и ЕУ.

Москва такође распирује тензије на Косову, подршком опструкцији тамошњих српских сепаратиста.

Хладни рат се на Балкану лоше завршио, јер је крај бивше Југославије упропашћен крвавим ратовима. После великих губитака, регион се смирио, и та стабилност се заснивала на визији да ће свака нација на Балкану приступити НАТО и ЕУ кад буде хтела и када испуни стандарде. Словенија се прва придружила НАТО и ЕУ, затим су Хрватска и Албанија ушле у НАТО 2009, да би Хрватска ушла у ЕУ 2013. године. Данас Србија, Црна Гора и Албанија чине озбиљне кораке према ЕУ, Црна Гора је на прагу чланства у НАТО, а Македонију кочи једино неспоразум са Грчком око имена.

Словенска привлачност Русије

Али, Путин изгледа да жели да овај план поремети. Исто као што Москва води кампању којом жели да обезбеди да суседи остану у њеној орбити, Русија се враћа у Југоисточну Европу и настоји да своје верске и културне везе искористи за блокаду уласка држава региона у европске и трансатлантске институције. Путин проширује своју доктрину „сународника” – којом Русија узима за право заштиту рускојезичног становништва где год – на друге Словене. Русија се представља као бранилац традиционалних православних вредности и алтернативна идеологија европском либерал-демократском моделу.

Део стратешког одговора којим би се Путин одвратио од даље агресије требало би да буде усклађени трансатлантски напор да се консолидује Балкан. То значи позив Црној Гори да уђе у НАТО, усмеравање напора у Босни после избора да се превазиђе status quo који води у нестабилност, удвостручавање напора да се реализују европске аспирације Србије и подршка решавању спора око имена Македоније.

У одсуству обновљене трансатлантске стратегије, могли бисмо да изгубимо Југоисток Европе исто као што ризикујемо да изгубимо Исток.

Дејмон Вилсон (Damon Wilson) је извршни потпредседник Атлантског савета

Са енглеског посрбио: Небојша Малић



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. Кога брига шта пише исфрустрирани англоциониста коме се дрма под ногама.
    Ово је сигурно нешто што Јелену Милић може да доведе до оргазма.

  2. Хе, хе, сатанисти се не могу чуду начудити: Цар их бије њиховим оружјем!
    Само на “фињака“!
    Што се фригидне србомрзне госпође тиче, сходно скаски о “киселом грожђу“, Цар је може опходити само у њеним сновима (влажним)!

Оставите коментар