Димитриј Орлов: Како започети рат и изгубити империју

(Клуб Орлов блог, 21. 10. 2014)

orlov

Пре неких годину и по написао сам есеј о томе како САД бирају свој поглед на Русију, под насловом Изглед непријатеља. У то време живео сам у Русији и након сагледавања америчке анти-руске реторике и руске реакције, дошао сам до одређених закључака који су ми се у то време чинили важни. Испоставило се да ми је пошло за руком да запазим важан тренд, али брзи развој догађаја учинио је неопходним да се неке ствари ажурирају.

У поменуто време улог још није био велик. Много прашине се подигло око извесног Магнитског, правног заступника компанија-преваранта, који је ухапшен и умро у притвору. Он је водио рачуна о интересима неких много већих превараната са Запада који су, наравно, прошли без последица. Тај случај САД су решиле да третирају као кршење људских права и реаговале доношењем прописа „Магнитски“ који је погодио одређена лица у Русији за која је наведено да су учествовала у кршењу људских права. Руска страна је одговорила доношењем прописа „Дима Јаковљев“, названом по руском сирочету које је усвојено у Америци и које је настрадало остављено у затвореном возилу девет сати. Овим прописом забрањено је америчким убицама сирочади даље усвајање. Све је тада изгледало као нека мелодрама.

Међутим, за свега годину и по, ствари су се драматично промениле! Украјина, која је у то време пропадала стабилним темпом започетим стицањем независности пре две деценије, данас је потпуно нефункционална држава са економијом у слободном паду, једна област је изгубљена, а у још две траје побуна, већину земље тероришу одреди смрти које финансирају олигарси, номинално су на власти неке марионете – миропомазане од стране Стејт департмента – које са страхом ишчекују шта ће се даље  десити. У Сирији и Ираку, где се у то време само крчкало, избио је отворени рат са огромним територијама у обе земље под контролом Исламског калифата који је формиран уз помоћ САД, наоружан америчким оружјем преко Ирачана. Либија после Гадафија изгледа да ради на својој варијанти Исламског калифата. Поред оваквог апсолутног неуспеха америчке спољне политике, САД су нашле за сходно да оптуже Русију за трупе „пред вратима НАТО“, као да то нема никакве везе са чињеницом да се НАТО проширио на исток, све до руских граница. Наравно, америчко-руски односи дошли су до нивоа да су Руси издали оштро упозорење да би даљи покушаји уцењивања са Запада могли да доведу до нуклеарне конфронтације.

Америчко понашање кроз овај низ пораза је било упадљиво конзистентно, где је константа упорно одбијање суочавања са стварношћу на било који начин и у било којој форми. Као и пре, у Сирији и даље траже умерене про-западне исламисте који желе да ураде оно што Американци желе (оборе режим Башара ал Асада), а да се уздрже од убијања свих „освајача-неверника“ који им падну шака. Сви су изгледи да такви умерени исламисти не постоје, али та чињеница не утиче на америчку стратегију ни на који начин.

Слично је и у Украјини. Чињеница да су велике америчке инвестиције у „слободу и демократију“, „отворено друштво“ или – зовите га како хоћете, довеле до владе у којој доминирају фашисти, а грађански рат је, према америчкој интерпретацији, обична руска пропаганда. Парадирање под заставом хитлеровске украјинске СС дивизије и проглашавање нацистичких колаборациониста за националне хероје за њих једноставно није довољно убедљиво. Шта ти нацисти треба још да ураде да би доказали да су нацисти? Ваљда, да испеку неког Јевреја у рерни?! Масакр који су починили у згради коју су запалили у Одеси или убијање ненаоружаних цивила и бацање у масовну гробницу у Доњецку изгледа да није довољно. Чињеница да је много људи одбило да се повинује влади предвођеној наци-убицама и да су се успешно одупрли била је повод Американцима да их назову „про-руски сепаратисти“. Тај назив је повратно коришћен да се за невоље Украјине оптужи Русија и због тога уведу санкције које ће да буду размотрене ако „Русија повуче своје трупе из Украјине“. Проблем је што руских трупа у Украјини нема.

Обратите пажњу да овај образац није ништа ново. Америка је извршила инвазију на Авганистан јер талибани нису хтели да предају Осаму бин Ладена (који је био оперативац ЦИА) док Американци не пруже доказе о његовој умешаности у напад на Светски трговински центар у Њујорку, који иначе не постоје. Американци су извршили инвазију на Ирак јер Садам Хусеин није хтео да преда своје наоружање за масовно уништавање, које није поседовао. Извршена је инвазија на Либију јер Моамер Гадафи није хтео да напусти своје званичне позиције, које он није држао. Били су спремни на инвазију Сирије јер је Башар ал Асад користио хемијско оружје против свог народа, што овај није учинио. Сада су уведене санкције Русији јер је Русија дестабилизовала и извршила инвазију на Украјину, што није урадила. (САД јесу.)

Санкције уведене Русији поседују додатну врсту одсуства реалности због бумеранг ефекта који погађа Запад, док руској влади даје подстицај да уради он што је дуго желела. Санкције којима се крше права бројних руских пословних људи и званичника навеле су их да одмах повуку свој новац из западних банака, извуку своју децу из западних школа и универзитета и ураде све што су могли да би показали да су патриотски оријентисани Руси, а не амерички лакеји. Санкције су погодиле бројне руске енергетске фирме остављајући их без приступа западној технологији и изворима финансирања, али ће ово на првом месту да утиче на приходе западних енергетских компанија, а с друге стране отварају се врата кинеској конкуренцији. Појавиле су се претње да ће Русија да буде искључена из SWIFT система плаћања чиме би се значајно отежао трансфер средстава између Русије и Запада, али је ова претња дала подстицај Русији да уведе сопствени RUSSWIFT систем који ће укључити и Иран чиме се неутрализују будући амерички напори на увођењу финансијских ограничења.

Санкције су уведене са намером да се изазове економска штета, али западни напори у наношењу краткорочних економских губитака Русији не доносе резултат. Упаковане са значајним падом цена нафте, требало је да [санкције] нанесу штету руским фискалним приходима, али су узроковале и пад рубље – па је нето резултат руских државних финансија остао исти. Цене нафте су ниже, а делом захваљујући санкцијама и вредност рубље је нижа, а с обзиром на то да су приходи од нафте највећим делом у доларима – фискални приходи су приближно на истом нивоу као и пре. Руске нафтне компаније зарађују доларе, али на домаћем тржишту користе рубљу и производни буџети остају углавном на истом нивоу.

Руси су одговорили увођењем неких санкција и предузимањем краткорочних мера за неутралисање ефеката санкција коју су њима уведене. Забрањен је увоз пољопривредних производа из ЕУ, на ужас тамошњих пољопривредника. Посебно су погођене чланице ЕУ које су биле нарочито анти-руски настројене – балтичке државе –које су моментално остале без значајног дела бруто националног производа, заједно са Пољском. Изузетак је направљен у односу на Србију која је одбила да се придружи санкцијама. Послато је неколико једноставних порука: старо пријатељство које вековима траје се поштује, оно што Америка жели није оно што и добија и ЕУ је мртво слово на папиру. Контра санкције забијају клин између САД и ЕУ, а унутар ЕУ између Источне Европе (коју највише погађају) и Западне Европе – и најважније, шаљу јасну поруку да САД нису пријатељ Европе.

Постоји још нешто што се дешава и што ће на дужи рок попримати све већи значај: Русија је примила поруку и окреће се од запада према истоку, успешно користећи своје супротстављање покушајима Америке за светском доминацијом у трговинским односима широм света који је већ сит од одавања почасти Вашингтону. Русија игра кључну улогу у успостављању банкарског система који ће заобићи долар и Централну банку САД (FED). У овим напорима више од половине светске територије и популације јасно је на страни Русије и јавно је подржава.

Покушај да се Русија изолује довео је до супротног резултата – изолован је Запад од осталог света.

Када се погледа са друге стране, санкције су у многим стварима помогле. Забрана увоза прехрамбених производа из ЕУ јесте подстицај домаћој пољопривреди и истовремено шаље политички важну поруку – не узимај храну из руке која те млати. Русија је већ један од највећих светских извозника жита и не постоји разлог зашто не би постала потпуно независна када је храна у питању. Подстицај за обнову наоружања услед приближавања НАТО руским границама (у Естонији се већ налазе амерички војници, на кратком растојању од другог по величини града Русије, Санкт Петербурга) пружа потребан стимуланс за индустријски развој. Овај циклус улагања у војску је планиран интелигентније него у совјетско време, водећи рачуна и о двострукој намени од самог почетка планирања. Поред најбољих борбених авиона на свету, Русија ће вероватно да започне изградњу цивилних авиона за извоз и ући у конкуренцију са фирмама Ербас и Боинг.

Ово је тек почетак. Изгледа  да су Руси коначно схватили до којих размера је терен био изграђен против њих. Били су присиљени да следе правила Вашингтона на два кључна правца – да се повинују жељама Вашингтона у циљу одржања високог кредитног рејтинга код три главне западне агенције за процену рејтинга, да би имали приступ изворима финансирања на Западу и да се придржавају правила Вашингтона када издају кредите, држећи домаћу каматну стопу вештачки на високом нивоу. Као резултат, америчке компаније су своје активности финансирале јефтиније и на вештачки начин биле конкурентније. Сада Русија ради на брзом изласку из зоне америчког долара, пребацујући трговинске аранжмане на билатералне договоре о плаћању у валути учесница (покривено извесном количином злата где постоји неравнотежа), а такође тражи начине да „окрене штампарију у свом правцу“. До сада је диктат из Вашингтона био следећи: „Ми можемо да штампамо новца колико желимо, а ако се ви усудите – уништићемо вас.“ Међутим, ова претња постаје све више празна и Русија неће више користити своје доларске приходе за куповину америчког дуга. Један од предлога који се тренутно разматра је да се онемогући куповина руске нафте у било којој валути осим рубље, успостављањем две берзе – једне у Санкт Петербургу и друге, седам временских зона даље, у Владивостоку. Страни купци руске нафте могу до петро-рубље да дођу билатералним трговинским аранжманима или, ако нема довољно робе за размену, плаћањем у злату. Или Русија може једноставно да штампа рубље и, водећи рачуна да не изазове инфлацију на домаћем тржишту, пренесе део инфлације комбинујући количине и извозне тарифе. Ако би типови попут Џорџа Сороса решили да нападну рубљу у покушају да је девалвирају, Русија може да је одбрани једноставним смањењем штампања на неко време, без потребе да гомила резерве америчког долара.

До сада је све изгледало као типично економско ратовање – Америка жели да добије све што пожели штампањем новца док бомбардовањем и санкцијама натерује на послушност сваког ко је непослушан, а остали свет покушава да им се одупре. Међутим, почетком 2014. ситуација се променила. Америка је подстакла  пуч у Кијеву и уместо да се Русија прави као да се ништа не дешава и окрене главу, што се очекивало, изведена је муњевита и бриљантно успешна кампања враћања Крима, а затим је хунта из Кијева успешно матирана спречавањем да се консолидује на преосталој територији Украјине, што је учињено пропуштањем добровољаца, оружја, опреме и хуманитарне помоћи и примањем стотина хиљада избеглица преко украјинско-руске границе, уз избегавање директне војне конфронтације са НАТО. Слике ових догађаја у ноћним вестима разбудиле су руску популацију из политичког дремежа, а рејтинг подршке председника Путина отишао је у небеске висине.У оптици Вашингтона, како они воле да кажу, све ово постало је злослутно. Сада смо пред прославом 70. годишњице победе у Другом светском рату – историјски дан за Русе, који са поносом за себе кажу да су готово сами победили Хитлера. У исто време, САД (које су се самопрогласиле руским архи-непријатељем) искористиле су прилику да поново пробуде и нахране чудовиште нацизма баш на руској граници (неки Руси из Украјине би рекли унутар руских граница). Ова ситуација је подсетила Русију на њену јединствену историјску мисију међу нацијама у свету – да одврати све остале нације од покушаја доминације светом. У сваком веку нека нација заборави лекције из историје и нападне Русију. Резултат је увек био исти – много лешева на снежним наносима, а затим руска коњица галопира кроз Париз или руски тенкови пролазе кроз Берлин. Ко зна како ће то следећи пут завршити? Можда ће у то бити укључени пристојни, добро наоружани људи у зеленим униформама, без ознака, који патролирају улицама Брисела и Вашингтона. Време ће показати.

Неко би помислио да је Обама већ добио више него што је тражио и да би требало у складу са тим и да се понаша. Његова популарност код куће је управо обрнута популарности Путина, што би неко рекао – „још увек је популарнији од еболе“. Не много. Не полази му за руком ништа  да заврши, без обзира колико бесмислено или узалудно то било, а његови напори до сада – и на домаћем и међународном плану – завршавали су се катастрофом. Па шта је овај друштвени делатник, преобраћен у националну маскоту, одлучио да ради? Како то Руси виде, он је одлучио да објави рат Русији! У случају да вам је промакло, погледајте говор који је одржао на заседању Генералне скупштине УН. Налази се на сајту Беле куће. Он је сместио Русију између еболе и Исламске државе, у највеће претње са којима се свет суочава. Гледано кроз руску визуру, његов говор није ништа друго до објава рата.

Ово је ново, нека врста измешаног рата. То није тотални рат на животи смрт, иако су САД биле прилично неопрезне према стандардима Хладног рата за избегавање нуклеарне конфронтације. Ово је рат информацијама, судећи по лажима и неоснованој сатанизацији; ово је финансијски и економски рат, коришћењем санкција; ово је политички рат, увођењем насилне промене демократски изабране владе и подржавањем Русији непријатељских режима на границама; ово је и војни рат, коришћењем неефикасних, али увредљивих потеза попут стационирања шачице америчких војника у Естонији. Циљ овог рата је јасан – да се Русија ослаби економски, уништи политички, распарча географски и претвори у покорну вазалну државу која испоручује своје природне ресурсе западу практично бесплатно (уз неколико исплата шачици руских олигарха и криминалаца који прихватају правила игре). Не изгледа да ће се било шта од овога десити, јер је много Руса схватило о чему се ради и изабраће лидере који неће победити ни на једном такмичењу у популарности на Западу, али који ће их водити до победе.

Истовремено са схватањем да су САД и Русија, допало се то неком или не – у рату, небитно колико прикривеном, људи у Русији покушавају да разумеју зашто је то тако и шта то значи. Очигледно је да САД виде Русију као непријатеља још од 1917, ако не и раније. На пример, познато је да су након завршетка Другог светског рата амерички војни планери размишљали о нуклеарном удару на СССР и могуће је да их је од тога одвратила само чињеница да нису располагали са довољно нуклеарних бомби и да би Руси окупирали целу Европу пре него што би их ефекти удара онемогућили да то ураде (у то време Русија није располагала нуклеарним оружјем, али је у срцу Европе имала огроман број конвенционалних снага).

Али, зашто је рат објављен баш сада и зашто га је објавио друштвени делатник претворен у националног вођу у беспуће? Неки пасионирани посматрачи су се сетили његовог слогана „смелост наде“ и тим путем дошли до закључка да та врста „смелости“ (што на руском прилично звучи као „будалаштина“) може да буде кључни елемент његовог карактера који га вуче да буде вођа универзума, попут Наполеона или Хитлера. Други су претраживали бесмислице из прве председничке кампање (која је силно узбудила младе Американце) и открили да је лепе речи изговорио о учесницима Хладног рата. Да ли верујете да би Обама можда могао да буде истраживач историје и оштроумни геополитичар, на основу својих способности? (Ово питање обично изазива подсмех јер већина људи зна да није толико паметан и да понавља шта год му саветници дају да каже.) Уго Чавес га је једном описао као „таоца у Белој кући“ и није много погрешио. Дакле, зашто су његови саветници толико нестрпљиви да уђу у рат са Русијом, баш сада, ове године?

Можда зато што САД пропадају брже него што то већина људи може да замисли? Ово размишљање прати следећу линију: америчка шема доминације путем војне агресије и неограниченог штампања новца распада се пред нашим очима. Јавност више није заинтересована за слање војника у мисије, ваздушни удари не помажу да код милитантних групација превлада свест да су им Американци помогли да се организују и да су их опремили, хегемонија долара нестаје сваким даном, а Централна банка је остала без чаробног штапића и суочава се са избором слома тржишта акција или тржишта обвезница. Да би предупредиле или зауставиле суноврат у финансијско/економско/политички заборав, САД морају хитро да делају и подрију сваку конкурентну економију у свету не бирајући средства која су им остала на располагању, било да се ради о бомбардовању, револуцији или пандемији (иако је ово последње нешто теже држати под контролом). Русија је очигледна мета јер је једина земља у свету која је имала довољно храбрости и ресурса да преузме међународно вођство, конфронтира се интересима САД и да их спусти на земљу. Према томе, Русија прва треба да буде кажњена, да би се остали држали како треба.

Немам ништа против овог правца размишљања, али бих хтео још нешто да додам.

Прво, америчка офанзива на Русију, а истовремено и на већину остатка света је због, како Американци воле да кажу, „фактичког стања на терену“ и за то је потребно време. Свет није створен за један дан и не може се уништити у једном дану (осим ако се не употреби нуклеарно оружје, али ту не постоји стратегија за победу било које стране, укључујући САД). Међутим, финансијска кула од карата се може разорити прилично брзо, а ту Русија може да постигне много уз незнатан ризик. Руски кредитни рејтинг је толико чврст да чак ни три западне агенције за процену рејтинга немају петљу да снизе рејтинг Русије, без обзира на санкције. То је земља која агресивно отплаћује своја инострана дуговања, одржава рекордан суфицит буџета, има позитиван платни биланс, гомила златне резерве и не прође месец а да не закључи велики међународни трговински посао (у којима заобилази долар). У поређењу са наведеним, САД су мртвац који хода – ако им не пође за руком да наставе са преметањем трилиона долара краткорочних дуговања сваког месеца по рекордно ниским каматним стопама, неће бити у стању да плате ни камату на своје дугове или обавезе. Збогом државо благостања, добро јутро нереди и побуне. Збогом војници и органи реда под уговорима, добро јутро безакоњу и отвореним границама. Дакле, промена „фактичког стања на терену“ захтева физичку акцију, док је за изазивање финансијског стампеда према излазу потребно само да неко узвикне „Бау, бау“! Довољно гласно и довољно застрашујуће.

Друго, потребно је да се схвати да је у овом тренутку америчка елита готово потпуно сенилна. Старији су изгледа сенилни у правом, медицинском значењу те речи. Узмите пример Леона Панете, бившег секретара одбране, који на промоцији своје нове књиге и даље окривљује сиријског председника Башара ал Асада за напад отровним гасом! Иако је свима познато да је то био инсценирани напад од стране неких бесловесних сиријских побуњеника потпомогнутих из Саудијске Арабије и да је требало да послужи као изговор Америци да бомбардује Сирију – нонсенс „оружја за масовно уништавање“ у другом паковању. (Успут, ова врста безумног, упорног инсистирања на лажним образложењима је најчешће сигуран знак да се ради о сенилности.) Тај план није успео јер су Путин и Лавров интервенисали и убедили Асада да преда своје залихе неупотребљивог хемијског оружја. Американци су остали смркнутих лица. И ето, сви знају ову причу осим Панете. И обратите пажњу на следеће, једном када амерички званичник почне да лаже он једноставно више не зна како да се заустави. Причу увек започиње лаж, а чињенице које се појављују и оповргавају лаж једноставно се игноришу. Не постоје.

Толико о сенилној старој гарди, али шта је са наследницима? Па пример за углед млађој генерацији је Хантер Бајден, син потпредседника, који је прошлог лета кренуо у релаксирајућу туру по Украјини која је подразумевла лаке жене и наркотике, а ни крив ни дужан обрео се на месту члана одбора директора највеће украјинске гасне компаније (којој није много гаса преостало). Управо се повлачи по штампи због коришћења кокаина. Уз поменутог и многе пре њега ту је и гомила блејача из „Ivy League“ (осам елитних универзитета САД), којима су нацртана места на високим положајима. То су они које професор [Вилијам] Дересиевиц назива „блиставе овце“.

Нема много тога на шта би овакви људи, млади или стари, могли да нађу адекватан одговор.  Међународна бламажа, војни пораз, хуманитарна катастрофа – све ове ствари се само одбијају о њих и остаје вам да их другачије подучите, док остајете згађени њиховим посматрањем себе искључиво кроз розе наочаре. Једини ударац који стварно могу да осете јесте ударац по новчанику.Ово нас враћа на моје претходно запажање: „Бау, бау!“

Аутор је руско-амерички инжењер и писац на теме које су везане за „потенцијални економски, еколошки и политички колапс и пад у САД“

Са енглеског посрбио: Aerial6

Прочитајте још



Categories: Посрбљено

Tags:

Оставите коментар