Ђакон Ненад Илић: Доброта

Доброта је практично прогнана из данашњег света. Углавном зато што се тешко да уновчити као слика, па се и не форсира. Пороци траже разне реквизите, страсти своје објекте. Све оно што се успешно да продати. Добро надилази свет објеката и задире у више сфере. Бесплатне, али које се тек с трудом отварају.

ni-15102014

Шта продати онима који ипак желе моду добра? Деци и одраслима?

Тек ту и тамо могуће је наћи компјутерску игрицу која форсира доброту. Искрено, из периода одрастања моје деце сећам се само једне-две, али оне нису достигле велику популарност, а и нису биле највишег квалитета. У једној се радило о спасиоцима, ватрогасцима, миротворцима и сличним занимањима, а ипак на крају све то испадало је тенденциозно и досадно.

У америчким филмовима доброта се скоро увек граничи са глупошћу, па ипак и у тој комбинацији може да плени. На пример: „Стрејт стори“ Дејвида Линча, „Форест Гамп“ са Томом Хенксом, „Ја сам Сем“ са Шоном Пеном. Доброта ту изгледа ипак само као посебан урођени дар који иде уз мањкавости и већу или мању оштећеност, и све у свему добија се резултат – симпатично, понекад и потресно, али „ја не бих хтео да будем тако добар“. Англоамерички поглед на доброту као да је окован императивом ефикасности, па доброта у таквој слици света прави сличну ненамерну штету, баш као и глупост. Доброта боље успева у руским филмовима. С обзиром да се тражи у цивилизацији угроженој од Запада и суштински другачијој од западне –индивидуалистичке, сваки појединачни пример нас упућује пре свега на „руску душу“. Шанса да се нађе узор за развијање сопствене доброте зависи од мере пронађене сродности са „руском“ или „словенском душом“, и са православном традицијом.

Идиота Достојевског некад су читали већ у пубертету, у младости скоро обавезно, сад га једва ико чита. Али ни некад док се читало, он није пролазио као узор. Млади идеалиста коме би он био омиљени лик брзо би наишао на неразумевање околине „Ко још хоће да буде идиот“?

На часовима књижевности у школи нас науче да позитивни ликови у књижевности не успевају (нпр. код Нушића који није сатиричар већ носи благ смех, али… итд), и све сигурније прихватамо да је доброта недохватљива и скоро непожељна. А ту су и пословице: „добар и луд – браћа рођена“.

Нико не жели да се поистовећује са узорима који су осуђени на неуспех и „не-срећу“. Млади се често од „губитничке“ доброте готово панично бране цинизмом.

Живимо у времену владавине осредњости. Једино звездама спорта и шоу бизниса допуштено да блистају изнад осредњости. Ту лежи још једна тајна прогнаности доброте. Осредња доброта је непривлачна и досадна. Рекло би се да она и не може бити права доброта, ако се не мери максимализмом и у свакодневици. Скоро да се може доживети као нека игра на све или ништа. Кад већ не може од доброте да испадне ништа велико – што се уопште посебно бавити њом?

Бог је извор доброте. Сва доброта је од Њега и ако се неко може назвати добрим то је само зато што препознајемо његову блискост Богу. Онолико колико је из света прогнано и изоловано хришћанство толико је прогнана и доброта. Иако познајемо много добрих људи који нису хришћани, иако су они у свакодневном животу бољи од многих хришћана, па се често и запитамо над том чињеницом, јасно је да вера даје смисаон и достојанствен пут доброти. Нуди јој мудрост и светитељство као круну. А даје јој средства за пут, упутства и заштиту.

Даје јој максималне циљеве. Сетимо се само заповести о љубави према непријатељима. Хришћанска доброта има нешто „лудо“, „откачено“. Нешто што ипак излази ван хоризонта „глупости“.

Ако уопште има изгледа да се доброта „врати у моду“ то може бити само у спрези са откаченошћу, ексцентричношћу или екстремном мудрошћу. Само у таквим пакетима. Заштиту и корисна упутства за учествовање у таквој животној авантури тешко можемо наћи ван Цркве. Ако у Цркви не налазимо довољно „откачености“, „ексцентричности“, „дубоке мудрости“ онда је то разлог да се забринемо.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Procistite Crkvu. Izbacite one koji tu ne pripadaju i koji dovode u sumnju tu zelju da ljudi u njoj potraze dobro o kom pisete. I nije rec damo o pedofilima i lopovima koji novac namenjen crkvi koriste za svoja materijalna zadovoljstva, nije rec ni o homoseksualcima, rec je i o onim trgovackim putnicima Boga koji svakodnevno za manje ili vise novca varaju vernike. Promenite Crkvu, zarad nad i nje same.

  2. Надан се, да ђакон чита ово и да ће одговорити Азимуту. Као и њему, много тога о цркви треба објаснити и разјаснити. Многи мисле, да су верници, а садржину тога не познају. Уз то мисле и да су православни.

Оставите коментар