Стефан Симић: Револт згаженог човека не могу да контролишу ни полиција ни закон

revoltИма нешто што полиција и закон не могу да контролишу, а то је револт згаженог човека, разбијеног по свим шавовима, који наспрам свих могућих неправди које је доживео, преузима ствар у своје руке и враћа дугове, враћа мило за драго, не гледајући где удара.

То не могу да контролишу ни сила, ни новац, ни вера, ни невера.

То не могу да контролишу ни демократија, ни пароле о људским правима, ни прошлост, ни будућност, ништа.

Згажени човек који у животу ни мрава није згазио у стању је да задави слона, зубима, и да не трепне.

Тог згаженог човека се сви плаше, о њему се не прича, о њему се ћути, јер се добро зна да је и он кројио историју, ону најкрвавију, он је био главни у револуцијама, судио краљевима, царевима, он је јуришао у првим редовима на фронту, он је дизао буне и устанке, он, баш он, тај згажени човек.

То је онај тренутак када се највеће добро претвори у највеће зло, када најбоље намере дођу до кључања, када се изневери све вредно, и када човеку не преостаје ништа друго него да се бори за голи живот и част, а најчешће само за освету, не размишљајући о последицама.

Увреде, клетве, препуцавања, урлање из масе само су пражњења која остају на томе, више театар него стварна потреба да се нешто промени, али згажени човек који седи негде у осами, и планира оно најгоре је нешто сасвим друго. Он је невидљив, он не најављује и не бави се општим утиском, он изненада удара свом силином, и иде до краја.

Он нема шта да изгуби, све што је сматрао вредним бачено је на колена. Част. Углед. Достојанство. Он може до манијакалности да пробуди у себи жељу за реваншизмом, и сва она гажења која је годинама трпео да врати, а да ни не трепне.

То јесте једна врста лудила, али не генетског, већ друштвеног. Лудила, када неко увек и свуда бива понижаван, третиран као будала, цинично исмеван, гуран на страну и искључиван. Лудило, које само себе оправдава, годинама накупљани муљ који се претвара у разорну мржњу коју мало шта може да обузда.

То стање тиња у људима, сагорева, и на крају, пред сам чин, не остаје ништа, остаје само освета, хладна, подмукла, подмукла као и свет који је натерао човека да извади мач. Остаје само потреба да се све наплати, крвнички, без пардона и кајања.

То је онај „мрак који пада на очи” о коме се мало тога зна, и који нико не може да контролише. Још ако га доживи група, колектив, и крене да иживљава своје незадовољство, нема те армије која то може да обузда. То није туча навијача са каменицама и стиснутим песницама, то је борба на живот и смрт, борба до краја, где се не штеди онај други, где не постоји онај други.

Препознајем згажене људе, има их, са невероватном људском снагом коју нису успели да каналишу, да се остваре и пронађу путеве до вере и смисла. Све људско је у њима потрошено, спаљено, и управо у име тога су спремни и на оно најгоре. И не само то, они у освети виде најплеменитији могући чин, а и најбољу замену за све године бачене узалуд.

Сви имају потенцијал да у једном моменту оживе тог згаженог човека у себи. Човека који је у стању да се сам самцијат супротстави свима, било речима, било оружијем, и да удари тамо где се не би усудила да удари ни армија.

Зато се клоним од сваке власти, од сваког управљања другима, да не бих стао на пут згаженом човеку, јер против таквог човека нико нема никакве шансе.

А најчешће ни он сам, зато што пре, или касније, сагори у мржњи. Али, док не сагори, последице су катастрофалне.

Питање је само, где се налази граница која оправдава револт, а где се претвара у смртну пресуду?!

Стефан Симић, ФБ белешка

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФБ Репортер, 15. 10. 2014)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Не верујем у револуционарну енергију згажених људи. Згажени људи су згажени по свим критеријумима. Најопаснији су они који имају пуно, али их је лако уверити да заслужују још више: види револуционаре у Венецуели и Бразилу – која је то ревија моде, ајфона и мобилних телефона?

Оставите коментар