Интервју недељнику „Профил“ („Профиль“ – у заједници са „Der Spiegel“)
Модест Колеров
Криза у Украјини је већ одавно прерасла у комплетан грађански рат у који су хтели – не хтели увучени и Русија и Запад. Како може да се заврши овај сукоб, и који су циљеви Москве? О томе размишља историчар и политиколог Модест Колеров, који је половином двехиљадитих година био начелник Управе председника Руске Федерације за међурегионалне и културне везе и одговоран за програме у односу на непосредну околину Русије.
За шта се сада залаже Русија? Какви су, по вама, циљеви њене политике у Украјини?
Ако говоримо о тактичкој страни тог питања, Русија од почетка кризе у Украјини стоји на одбрамбеном положају и прати догађања. Ма како то изгледало чудно (мада се на највишем нивоу о томе више пута разговарало), чак је и Крим постао неочекиван по Русију. За то нису потребни никакви специјални докази: сва претходна политика Москве се заснивала полазећи од тога да је за њу Крим изгубљен.
Да, пасивност руске политике је била нарушена епизодом повратка Крима. Али, то је само епизода, и – како сада видимо – изолована епизода. Нису се оствариле претпоставке да ће такву исту вољу за суверенизацијом, а затим и могућем прикључивању Русији изразити становници Доњецке (ДНР) и Луганске народне републике (ЛНР). Услед тога је Русија сада, подвргнута економским и политичким санкцијама, поново као и раније у одбрамбеном држању.
Који је коначни циљ тог одбрамбеног држања?
Како ја видим, проблем је у томе што ми никако да формулишемо наше дугорочне националне интересе у односу на Украјину. Сваки час се само понављају старе тезе које могу да се примене скоро за било коју кризну ситуацију – „мирно регулисање“, „узимање у обзир мишљења људи“, „отказивање од милитаризације“, „поштовање узајамних интереса“. И – то је све! Русија не формулише никакве посебне, стратешке задатке у односу не само према Украјини у целини, него чак ни према Истоку Украјине. Чак ни оно што се у почетку могло чути, а што – како би се могло разумети, није изазивало ни снажно супротстављање САД, тј. идеја о федерализацији – и она је скинута са дневног реда. Зашто је скинута – о томе би се могле правити разне претпоставке. Али – то је чињеница.
Али, то је лоше!
Свакако да је лоше. Јер – у било каквој ситуацији, свака држава треба да има спремне, и то пожељно са својим друштвом и политичком класом већ размотрене, усклађене спољнополитичке формуле за сваки од праваца својих глобалних интереса. У потпуности прихватам да би питање неког специфичног спољнополитичког питања као што би, на пример, било питање односа Русије са Чилеом, могло бити предато на разраду дипломатима – а питање је да ли чак и то… Али, у односу према Украјини су сигурно морале бити разрађене усклађене одлуке друштва и власти. Међутим, тога нема. Анкете показују да се јавно мњење у односу на догађаје у Украјини налази у сукобу са државном пропагандом.
На шта ту циљате? Па, либерални активисти баш напротив тврде да је државна пропаганда уобличила јавно мњење које погодује Кремљу.
Државна пропаганда приказује стварне размере хуманитарне катастрофе у Украјини. Она показује заиста апсолутно неприхватљиве методе којима Кијев води рат. Она показује многобројне жртве мирног становништва, десетине хиљада избеглица. У свом приказивању те трагедије, државна пропаганда се ниуколико не удаљује од онога што се у ствари тамо догађа. Међутим, идеално – државна пропаганда треба да се баш и одликује од било које друге пропаганде или информативне политике масмедија тиме, да она у оквиру и око описивања догађања садржи у себи и јасан став власти у односу на конкретно питање.
Ево примера: дошло је до несретног случаја у метроу. Став власти, који је било немогуће одвојити од те несреће је био одмах формулисан. Одређене су допунске аутобуске линије, смењен је начелник метроа, и тако даље… А шта је у нашој државној пропаганди у украјинском питању став државе? На то питање немам одговора.
Када нам на телевизији показују убијену младу девојку која у наручју држи своје убијено дете – коју нам то поруку упућује државна пропаганда? Како пропаганда коментарише ту, по уобразиљу изузетно моћну слику? Ма, никако!
Па какви се ту сигнали могу послати? Зар поседујемо могућности да одлучујуће утичемо на ситуацију?
Друштву треба поштено говорити о могућностима земље. Убеђен сам да су данас могућности Русије да предузима адекватна дејства према злочинима кијевског режима недовољне. Не можемо ући са свом снагом наше војске на Исток Украјине и да га заштитимо од насиља. Међутим, нико од представника власти није казао: немамо могућности да разрешимо тај проблем.
Данас, у данима стогодишњице Првог светског рата, многи публицисти покушавају да праве јефтине аналогије са понашањем Русије 1914. и 2014 године. Али, они заборављају да је пре сто година Русије била део Антанте – велике и снажне коалиције, која је обезбеђивала да ће непријатељи Русије имати рат на два фронта. Сада се Русија нашла сама, а против ње стоји велики фронт.
А ако стратешки посматрамо ситуацију: у чему се по Вама огледају национални интереси Русије у Украјини?
Можда се чини сувише једноставно, али – убеђен сам да нам је потребна Украјина која нам не угрожава са војне тачке гледишта. То је наш национални интерес. А – савремена Украјина нас са војне тачке гледишта баш угрожава.
Па зар у томе нема противречности? Већ сте и сами рекли да Русија нема ресурсе за обезбеђивање својих интереса у Украјини?
Ма какви били наши ресурси, наши интереси не смеју да зависе од њих. Није нам потребна Украјина која се изграђује на принципу етнократије и која уништава наше заједничко совјетско, руско, општесловенско наслеђе. Морамо јасно казати: Није нам потребна непријатељска Украјина – баш онаква каква се изграђивала током последњих двадесет година.
Ви, дакле, сматрате да то није проблем овог последњег полугођа?
Свакако да није.
Да ли бисте могли да зацртате приближне оквире онаквог компромиса који би могао да одговара свим странама укљученим у сукоб – и ополченцима, и Кијеву, и Западу и Русији? Или се сада могућности за такав компромис не назиру?
Чини ми се да сада Москва – не знам да ли свесно, или интуитивно – већ делује у равни тог компромиса. То поље компромиса изгледа отприлике овако: ви не уништавате Доњецк и Луганск, а ми их не признајемо; ви тамо не вршите етнополитичку чистку какву сте извршили у Славјанску, а ми им не пружамо директну војну помоћ. Неко од непријатељских коментатора је тачно казао: Русија жели да замрзне оружани сукоб на Истоку Украјине. Али, ту постоје технолошки проблеми.
С једне стране, Запад гласа за прекид ватре, с друге стране – украјинска војска наставља да води рат под руководством америчких и европских инструктора. Запад не даје никакве ултиматуме кијевској власти која је под његовом контролом. То је та игра.
Они се надају да ће оружаним путем уништити Доњецк и Луганск, да ће преостало нелојално становништво сатерати у Русију (у њима је сада остало свега 1,5 – 2 милиона становника). На тај начин, они се коцкају на оружано решење тог проблема. Наш став је да ДНР и ЛНР треба да сачувају своју државност, као и да могу да се кроз неко време васпоставе, и да воде политички дијалог са Кијевом.
Шта се може догодити са Кримом? Па, ако кијевске власти савладају Доњецк и Луганск – следећи циљ ће бити баш Крим?
Све што је Владимир Путин казао о Криму: о Криму се не разговара. Гаранција територијалног интегритета Русије у области Крима се налази у стратешкој равнотежи. Другим речима: у нуклеарном оружју. Москва је јасно казала да ће напад на Крим бити сматран нападом на Русију. Шта томе још додати?
То јест, Крим се налази потпуно изван оквира било каквих компромиса?
Дефинитивно је тако.
Ви сматрате да су Запад и Кијев спремни да то прихвате?
Постоје чисто дипломатске и реторичке технологије које омогућавају да се такви проблеми разматрају посебно: посебно Исток Украјине, посебно Крим.
Ко се, по вашем мишљењу налази у добитничком положају – Запад или Русија? За кога ради време?
Без икакве сумње – Запад се налази у таквом положају – баш због тога што је он и аутор и режисер ситуације која је настала. Он умногоме и успева.
Има ли Русија шансу да из тог положаја изађе без губитка образа, без губитка Крима, без губитка утицаја на Југоистоку Украјине?
Сценарио губитка Крима се чак ни не разматра – то би био губитак наше државности – дакле ратни сценарио. Убеђен сам да нико неће кренути у рат с нама, јер би тај рат био превише лош по све. Што се свега осталог тиче, ту треба да се трезвено схвати: ми смо већ претрпели озбиљан историјски пораз у Украјини који не може бити компензован чак ни повратком Крима.
На шта то циљате?
Политика Русије према Украјини је пропала. Русија је толико дуго жмурила на изградњу етнократског режима у Украјини који су вршиле све украјинске владе без изузетка, да се као резултат тога Украјина претворила у агресивну државу, која уз подршка Запада угрожава нашу безбедност.
Много пута се покушавало објаснити да Јанукович није само слаб, него да је и лажљиви лик, који служи као маска за формирање баш те исте Украјине која сада ратује против наших интереса и убија наше људе. Онај састанак Путина и Јануковича 17. децембра прошле године, када је у замену за одбијање евроинтеграције Кијеву понуђен новац, на најнемилосрднији начин је демонстрирао наше директно одбијање да истини гледамо у очи. То је још једном показало да не поседујемо не само планове да се супротставимо ономе што су вишекратно говорили многи – почев од Бжезинског (да је Украјина најважнији опсадни ован за пробијање капије тврђаве – Русије), него чак нисмо имали ни адекватно схватање баш те претње! Сипати 15 милијарди долара у рупу без дна лоповског Јануковичевог режима (између осталог, Порошенко је у њој био министар) и надати се да ће тај режим сачувати лажљиву лојалност Русији – то је неопростива наивност!
Према томе, Украјина је већ сада најтежи пораз Русије, и то независно од перспектива херојске борбе Доњецка и Луганска и чуда повратка Крима.
А, шта даље?
Слутим да ће овај пораз у Украјини не само катастрофално ослабити позиције Русије на Кавказу, приобаљу Балтика и Средњој Азији, него да ће и под знак питања ставити и услове и облике евроазијске интеграције које предлаже Русија. Доћи ће до врло озбиљног слабљења позиције Русије у целини. Па, слабе млате не само на Кавказу и у Средњој Азији, него и у приобаљу Балтика и у источној Европи. Политички свет је окрутан: чак и неутралне и пријатељски наклоњене презиру, силују, не поштују, кажњавају. Према томе, мораћемо још дуго да плаћамо за грешке нашег политичког и стратешког планирања у Украјини. И – без тоталне мобилизације наших напора, не само да нећемо победити, него нећемо моћи ни да се одужимо за наше грешке.
Превод са руског: Н. Н.
Categories: Посрбљено
Оставите коментар