Степски соко: Руска интервенција у Донбасу – „шта ако“ и „шта онда“

(Тhe Saker, 4. 6. 2014)

saker-logoВећ неко време се трудим овде да објасним вероватне разлоге што Русија досад није интервенисала у рату између Бандерастана и Новорусије. Они који у Путиновом понашању виде за „издају“ и „продају“ пишу дуге оптужнице, али су им докази кратки. За разлику од недавне анализе (видети овде) коју сам препоручио као обавезно штиво, ови што Путина оптужују за издају гледају само непосредну будућност, па траже да се шаљу оружје и људи, да се уведе зона забране летења, да се нападне ова или она јединица, итд. 

Добро. И шта онда?

Е, на то „шта онда“ родољуби из фотеље систематски немају одговор.

Ови собни стратези такође зазиру од „шта ако?“. Шта ако бандеровски скотови стварно запуцају из свега што имају, из одмазде или из ината, и стварно униште Краматорск, Славјанск или део Доњецка? Шта ако број мртвих од садашњих стотина нарасте у хиљаде? Они који погрешно верују да је хунта већ употребила „масовне артиљеријске ударе“ нека потраже концепт „огневой вал.“ Иако се на енглеском преводи као „артиљеријска баража“, то је технички тачно али ни изблиза не описује право значење у руској војној доктрини.

Уместо да цитирам бројке, показаћу вам видео-снимке:

Огњени вал 

Ракетна баража

Ракетни систем Ураган и обука (украјинска војска)

Ракетни системи артиљерије

Хоћу да кажем ово: Украјинци имају оружје да потпуно униште неки град, и обуку да то оружје користе. Шта ако то и ураде? И шта онда?

Дабоме, Русија има способност да брзо уништи украјинску артиљерију у Донбасу, али то би била још једна ескалација сукоба. И шта онда?

Шта ако САД нареде Порошенку да „затражи“ заштиту НАТО? И шта ако НАТО уради нешто истински глупо, попут ондашњег слања 82. Падобранске дивизије у Саудијску Арабију као део операције „Пустињски штит“?

Зашто „Пустињски штит“ називам глупошћу? Зато што је, без знања америчке јавности, 82. Падобранска стављена у изузетно опасну ситуацију: ова лака пешадијска формација постављена је као „потезна жица“ – да су Ирачани напали Арабију, морали би да се боре са падобранцима, што би значило напад на Америку.

Бриљантан план? Нипошто. Јер 82. Падобранска је била лака пешадија, која у сукобу са огромним бројем ирачких тенкова не би имала никакве шансе. Америчка „нада“ је била да би авијацијом могли да зауставе Ирачане. Али само нада. Неколико година после, мислим да је Дика Чејнија новинар упитао шта би се десило да америчка авијација није била у могућности да заустави Садама, и да је 82. страдала у борби. Знате ли шта је одговорио? „Не бисмо имали избора него да употребимо нуклеарно оружје.“ Истина је тако коначно изашла на видело: Бела кућа је била спремна да жртвује падобранце у „нади“ да САД неће морати да употреби нуклеарне бомбе. Не знам за вас, али мене плаши када се вође Империје „надају“ да не морају да прибегну нуклеарном оружју.

Шта ако Обама (чија влада има нижи просечни IQ од оне Буша Старијег за бар 20 поена!) постави „потезну жицу“ на Дњепру, и шта ако Украјинци организују војне операције или чак лансирају офанзиву иза тог штита? Шта онда?

Хоћете још један пример? Може!

Није неоснована сумња да су барем 15-20 одсто становника Донбаса/Новорусије сумпатизери хунте, односно да нису уопште проруски расположени. То је велика територија, на којој живи, ако ме памћење служи, неких 7 милиона људи. Значи само десет одсто би значило 700.000 симпатизера Кијева. Хајде да кажемо да је од тих 10 одсто само 10% војно способно (70.000) и да је само четвртина њих вољна да се бори. То је већ 17.500 бораца у само две области на много већем југоистоку Украјине. Више него што је Ирска републиканска армија (ИРА) икада имала. Више него што Хезболах има данас!

Кад споменух ИРА, сећате ли се кад су Енглези послали војску у Северну Ирску да „успоставе мир и безбедност“? И то је тада звучало као логична идеја, а претворило се у кошмар на дуге стазе.

Могу да цитирам сличне примере до бесвести, али јасно је шта хоћу да кажем: за разлику од наших стратега-аматера, Путин и чланови руског Савета безбедности морају да преиспитају целу лепезу могућих „шта ако“ и шта онда“ пре него што одлуче да интервенишу.

Журим да додам да је и тајна интервенција опасна. Кијев досад није успео да ухвати нити једног руског „агента“ или „оператера“, што не значи да неће убудуће – и ако се то деси, то би била политичка катастрофа за Русију. Ако мислите да украјинска СБУ није способна да ухвати саму себе сред бела дана, и то је тачно – али сетите се да су Украјинци само пипак америчке ЦИА и НСА, које можете да будете сигурни користе све своје способности да пронађу било какво руско тајно деловање у Украјини.

Нећу да трошим дах на коментаре лудака који озбиљно предлажу да Русија изврши нуклеарни напад на Лондон и сличне глупости. У закључку бих рекао само ово: тренутно је у Русији консензус да би директна интервенција била велика грешка. Како се помаже тајно можемо само да нагађамо, али приметио сам да Одбрамбене снаге Новорусије редовно „налазе напуштено“ оружје тачно оног типа које им треба.

Онима који захтевају руску интервенцију у Донбасу рећи ћу и ово: ако не можете тај позив да аргументујете потребним „шта ако“ и „шта онда“, немојте губити време. Само остављате утисак да сте неодговорни и аматери. Ако сте већ толики хероји, пушку у руку па на фронт. Али немојте другима да суфлирате када и како треба да гину.

(Сиви соко, 4. 6. 2014)



Categories: Преносимо

8 replies

  1. Прво, надам се да молба која следи и уопште јављање неће бити схваћено као неумесно јер се с Уредником ! нисам разишао најпријатељскије.
    Али, драго ми је што и овде видим текст/превод аутора који је међу онима које најрадије читам. Сам сам га превео тек пар пута, нисам приметио да још неко то ради, зато је The Saker код нас мање-више непознат – а требао би да буде, јер иако очигледно наклоњен Русији, не пише апотеозе. Зато предлажем две ствари:
    1. Оставити име у оригиналу, The Saker, и стављати га у наслов, да се читаоци на њега навикну и да степску не мешају с оном другом тицом која се на српским страницама појављује.
    2. Како мислим да надаље чешће преводим овог аутора, надам се и особа која је превела горњи текст, мислим да би било корисно да један другог обавестимо о плану, с тим да онај ко првим јављањем „резервише“ текст има обавезу да га истог дана и преведе.
    Надам се да ће корисност предлога, а верујем да је има, у овом случају оставити по страни неслагања и анимозитете, свеједно колико оправдане.
    Преводиоцу поздрав и захвалност за прочитано на свом језику, а Уреднику!, сем предлога, наравно, ништа.

  2. Заборави, Уредниче. тек сад видех да је један соко прекликтавао другог.

  3. Подсетио бих аутора овог текста да Ирак за разлику од Русије није био нуклеарна сила и није био у ситуацији да САД-у узврати на било који начин, тако да тај „аргумент“ отпада у старту када се примени на Русију. И волео бих да ми исти одговори – шта мисли, колико би украјинских војника, са све официрима одмах дезертирало када би руска армија комбинованим ваздушним ударима спржила за неколико сати положаје са којих се нападају новорусијиски градови у окружењу ?

  4. Посетите страницу http://vineyardsaker.blogspot.com/2014/06/considering-what-ifs-and-then-whats-of.html и питајте, добићете одговор. The Saker има обичај да коментаторима одговори и чланком, збирно, што показује да разуме медиј који користи, један од основних његових квалитета, двосмерност.
    Узгред, иако сам превео један текст у ком је пун разумевања за, назовимо је тако, уздржаност Русије у погледу војне интервенције у Украјини, мислим, изгледа као и Ви, да се Путин прекалкулисао, да не само да губи Украјину (животно важну за Русију, без обзира на застарелост њеног војног комплекса – што The Saker нарочито истиче), већ и углед и државничку снагу која из угледа проистиче.

  5. Malo je onih koji se bave savremenom „vojnom strategijom” a koji znaju da se danas u preduzimanju kratkoročnih i dugoročnih vojnih mera koriste „vojni simulatori”. Danas je moguće simulirati više od 52 zemlje sveta, sa svim političko-vojnim varijacijama zbivanja. Zar ima onih koji misle da se tako složena situacija kao što je u Ukrajini ne može simulirati, analizirati svaka varijacija eventualnih poteza i naći varijanta koja će imati najveću verovatnoću realizacije. Hoću da kažem da je prošlo vreme pametnih generala kojima je vojska služila za slavu. Sada je u pitanju politička i vojna budućnost Rusije na duge staze. Treba misliti ne samo do 2025. već i do 2050. godine. A u strateškom okruženju za rusko rukovodstvo to nije lako. Tu je savremena simulaciona tehnologija da im pomogne. Pogledajte kako nemci simuliraju svoj privredni napredak pomoću programa ICT Future (Informativno-komunikaciona budućnost i uticaj na društveni i privredni razvoj zemlje – http://www.futurict.eu/). Primera je zaista mnogo. Samo glup i neobrazovan čovek može da poveruje u nebuloze zapadnog sveta o širenju demokratije u svom strategijski interesnom okruženju. Koga interesuje više, može da u Vojnom delu br. 2 (Leto 2013.), na stranama 111-131 pročita kako se u Bosni i Hercegovini simuliraju situacije zaštite i spasavanja (koje se ne razlikuju mnogo i od vojnih operacija). Složenija objašnjenja moguće je sagledati u tekstu: Svet živih simulacija (http://nikolaos1946.files.wordpress.com/2010/11/virtuelna-realnost-svet-zivih-simulacija3.pdf). Ima mnogo sadržaja koji to objašnjavaju (na pr. http://www.fb.bg.ac.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=687&Itemid=1342). Ko želi može odgovore naći u brojnoj literaturi.

  6. Vrlo dobro!
    Ako mi je nečega preko glave to su salonski, foteljaški stratezi, patrioti itd…. Herojčine ispredTV ekrana! Ne vide dalje od svoga nosa.
    Rusija ima dobru strategiju, mislim da mudro postupaju u danim okolnostima, odn. izvlače najviše iz postojećih okolnosti. Nije lako, ne ide bez pogrešaka, ali mislim da Rusija ipak ne vuče strateški krive poteze.
    Čini mi se da su se mnogo naučili od zapada o korištenju „meke sile“.

  7. Руси имају све адуте у својим рукама – људе, простор, време и новац. Немају потребе да журе.

  8. Садржину текста Степског Сокола, доживљавам лично и прије свега искрено, као неуспели покушај оправдања Руске политике на догађаје у источној Украјини и страдању тамошњег становништва. Зашто? Ако смо искрени, а то морамо бити, знамо ко стоји иза побуне у источној Украјини. Индиректно подржавање побуне је мач са две оштрице, мислим на коришћење права на самоопредељење и цене, ЖРТВЕ, које су неминовне и део тог права. Индиректна подршка садржи, не само моралне и духовне обавезе, већ и велике ризике, што догађаји у источној Украјини и потврђују, страдање цивилног становништва. Да Русија не интервенише и не чини довољно да се недужно становништво заштити, значи само једно: стратези индиректне подршке права на самоопредељење рачунају свесно са могућим жртвама. Питање које следи: да ли је морално и духовно у реду, подржати право на самопредељење становницима источне Украјине, код погоршања ситуације, остати по страни? Ово је тема за размишљање, али, оно искрено.

Оставите коментар