Небојша Малић: Пад Цариграда или Трон неправо узети

Црни дане, а црна судбино!“

nebojsa-malic-2Двадесет и деветога маја 1453, после скоро два месеца опсаде, ордија султана Мехмета II пробила се у Цариград. Град који је Константин Велики основао 324. године на месту старогрчког Византиона, бисер Босфора, престоница Источног римског царства која је успешно одолевала арапским, перзијским и славенским опсадама, огњем и мачем освојили су османски Турци. Убрзо потом, Мехметове хорде су освојиле и Србију, Босну, Херцеговину, Влашку, Молдавију, данашњу Албанију, Крим… 

Још 674 године је умајадски калиф Муавија покушао да освоји Цариград, али му то није пошло за руком. Ни друга арапска опсада (717-18) није боље прошла. После катастрофе код Манзикерта (1071), тадашњи цар Византије, Манојло I Комнин, затражио је помоћ са Запада против селџучких Турака. „Помоћ“ је дошла у виду притиска да Византија прихвати римско католичанство – и крсташких похода на Јерусалим и Сирију. Крсташи су 1204. на превару напали сам Цариград и успоставили узурпаторско, Латинско царство. Иако је Михајло VIII Палеолог ослободио град 1261, од некадашње славне Византије на овом свету није остало много.

Суочен са турском најездом, цар Јован VIII Палеолог прихватио је позив римског епископа („папе“) Евгенија IV да преговара о потчињавању Риму. Иако је цариградски патријарх Јосиф II у јулу 1439 прихватио споразум у Ферари, умро је два дана касније – а његов потпис одбацили су православни епископи предвођени Марком из Ефеса, за које су католици били и остали јеретици.

Када је 25 година касније Мехметова ордија стигла пред зидине – извори тог времена тврде да их је било од сто до триста хиљада – спрам ње је Цариград бранило највише десет хиљада ратника: Грка, Венецијанаца, Ђеновљана и других.

Скоро два месеца су браниоци успевали да осујете све турске покушаје да пробију древне Теодосијеве бедеме. Турски топови нису могли да довољно уруше зидове, јер би их браниоци поправљали. Турци су пробали да прокопају тунеле испод зидина, али су их браниоци открили и урушили. Мехмет је чак наредио да се турски бродови пренесу преко импровизованог друма од дасака премазаних лојем, како би заобишли ланац који је бранио улаз у цариградску луку Златни рог.

Шта је тачно омогућило Турцима да надвладају одбрану Цариграда, ни данас се поуздано не зна. Док турски историчари пишу о Алаховој вољи која им је омогућила да победе „невернике“, преживели грчки, венецијански и ђеновешки извори криве ове или оне издајнике: адмирала Лукаса Нотараса („Гертуку“), или неког турског уходу који је тог јутра наводно оставио отворену Керкопорту, малу капију на северном зиду града. Турци су свакако искористили привремену пометњу коју је међу браниоцима изазвало рањавање храброг венецијанског капетана Ђустинијанија (Giovanni Giustiniani Longo) и свим силама јурнули на зидине. Прича се да је у борби код Романове капије погинуо последњи византијски цар, Константин XI Драгаш Палеолог. Убрзо потом, у град су ушли Турци.

Siege_constantinople_bnf_fr2691

Опсада Цариграда (израђена око 1470. године)

Уобичајена оргија пљачке, убијања, паљевине и силовања трајала је три дана. Света Софија, коју су крсташи својевремено „преверили“ у катедралу, постала је џамија. Цивиле који су у њој потражили уточиште, Турци су што одвели у ропство, што побили.

Раније споменути адмирал Нотарас био је заповедник лучког зида, који је издржао нападе Заган-пашиних бродова довучених у Златни рог. Пре тога је био царски благајник и посредник у преговорима што са Турцима, што са Римом. Приписује му се изјава да би „у Граду радије видео турски турбан него латинску митру.“ Заробљен у освајању Цариграда, после неколико дана је погубљен. Један од грчких хроничара из тог времена, Михајло Дукас (којег цитира енглески историчар Рансимен), писао је да је Нотарас посечен зато што је одбио Мехметов захтев да му зарад задовољавања ниских страсти преда свог сина. Али Јоргос Францес, Константинов министар и Нотаросов непријатељ на двору, оптужио је адмирала да је после заробљавања покушао да подмити Мехмета царским златом, због чега га је увређени Турчин погубио. Францесова верзија остала је у српском предању („Своју мисли Бранковић с Гертуком“ – Горски вијенац).

Ако је Дукас био у праву, онда је Гертука храбро пострадао за своју веру и част. А ако је истину говорио Францес, онда у његовом – по свему судећи измишљеном – обраћању Мехмета византијском адмиралу стоји опомена за будуће подрепаше и издајнике:

 „Нељудска џукело, ласкавче и варалице! Имао си оволико благо и ускратио га свом Господару, цару и Граду, отаџбини својој?… А сада лажима, обманама и издајством које испредаш од младости мене желиш да превариш и избегнеш заслужену судбину? … Зашто ми ниси понудио благо пре рата, пре моје победе?“[1]

Наравоученије, како год било.

Древни Цариград данас је још увек турски Истанбул, али луча православног Константинопоља сачувана је у „Трећем Риму“ – Москви. Три и по века после пада под турски јарам, балкански хришћани почели су побуном Карађорђа Петровића пут у слободу, овенчан коначним успехом 1913. У тој борби увек су имали подршку Русије, док су против њих стајале западноевропске силе, на страни Турака. Од некада силног Османског царства остала је само Анадолија, и турска република коју је 1922. основао Кемал-паша „Ататурк“.

Мада неки идеолози на Западу себе и друге убеђују у супротно, историја нипошто није готова. Они и њихови послушници широм света опседнути су својим „земаљским царством“. Али попут османске Турске, оно ће доћи и проћи – док је Константиново православно, небеско царство,упркос паду земнога Цариграда 1453. опстало ево и до данас.

(Фонд стратешке културе, 29. 5. 2014)


[1] Према Marios Philippides, Fall of the Byzantine Empire, Amhurst, 1980. стр. 132



Categories: Преносимо

1 reply

  1. ОСМАНСКО ЦАРСТВО

    Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском.

    Орхан (1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и основао ред јаничара. Када је заузео готово целу Малу Азију, пренео је престоницу у Брусу.

    Орхан је заузео полуострво Галипоље (1354) и као први турски освајач ступио на Балкан. Мурат I (1362-1389) пренео је престоницу у Једрене (1369) и поразио српске феудалце на Марици 1371. Погинуо је у боју на Косову пољу 1389. Његов син и наследник Бајазит I (1389-1402) постигао је низ победа: победивши у косовској бици, Србију је везао вазалским обавезама, покорио је Бугарску (1393), а крсташку војску потпуно разбио код Никопоља (1396).

    Бајазит I је, 1402. код Ангоре, у бици с татарским ханом Тамерланом до ногу потучен и заробљен. Овај пораз привремено зауставља османску експанзију. Мехмед II Освајач (1451-1481), значајан као ратник (заузео Константинопољ и учинио крај Византијском Царству 29. маја 1453, Србију 1459, Босну 1463), заслужан је и за учвршћење тимарског система и јачање централне власти.

    Селим I (1512-1520) освојио је простране области у Азији и Африци и завладао Сиријом, Палестином и Египтом. Последњи абасидски калиф се упутио у Цариград мада ће се титула калифа свих сунитских муслимана носити међу османским султанима тек од почетка XVIII века.

    Син Селима I, Сулејман II Величанствени (1494-1566, владао од 1520), искористивши успехе свога оца, ојачао је своје поморске снаге и заузео острво Родос. Његова копнена освајања су значајнија: освојио је Багдад, већи део Угарске после победе над угарском војском у бици код Мохача (1526) и северну Африку (са изузећем Марока). Опседао је Беч, али без успеха. Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Покорени немуслимански народи имали су у османској држави слободу вере. Били су ослобођени војне обавезе и као замену су плаћали султану годишњи харач (главарину), док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.

    Победом уједињене хришћанске флоте (шпанске, папске и венецијанске) над турском флотом у поморској бици код Лепанта 1571. почиње опадање турске моћи. Крајем XVI и у току XVII века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи.

    После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања „Свете лиге“ европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, целу Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов.

    У XVIII веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792), Турска доживљује нове поразе.

    Почетком XIX века долази до устанака потлачених народа: првог и другог српског (1804, 1815), грчког (1821) и оснивања националних држава. Томе су знатно допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије.

    После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Србијом, Црном Гором и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустро-угарску окупацију Босне и Херцеговине.

    Крајем XIX века у Османском Царству и даље живе разне популације: Турци, Арапи, словенски народи, Јермени, Арнаути и Курди. Западне силе узимају под своју заштиту хришћанске мањине (Јермене, мароните – секту католичке цркве са либанске висоравни), мешају се у унутрашње прилике царства, чија дуговања превазилазе потрошњу, и утичу на младотурски покрет.

    Када је, 1908, избила младотурска револуција, у земљи су извршене извесне уставне реформе, али је положај немуслимана још погоршан.

    У првом балканском рату, против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.

    У првом светском рату Турска је ратовала на страни Немачке. Изгубила је и све своје азијске поседе чије становништво није било турско, те је сведена на Анадолију. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра 1918. у Мудросу потписала капитулацију.

Оставите коментар