(Званични сајт о посети васељенског патријарха Јерусалиму, 25. 5. 2014)

1. Попут наших часних претходника Папе Павла VI и васељенског патријарха Атинагоре, који су се састали овде у Јерусалиму пре педесет година, ми такође, папа Франциско и васељенски патријарх Вартоломеј, изабрани су да се састанемо у Светој Земљи „где је наш заједнички Спаситељ, Христос Господ наш, живео, учио, страдао, Васкрсао, Вазнео се на небо и, одакле је послао Духа Светога на децу Цркве“. 1] Наш сусрет,  још један сусрет од епископа Цркава Рима и Цариграда чији су оснивачи два брата, апостоли Петар и Андреј, извор је дубоке духовне радости за нас. Она представља Провиђењем дату прилику да размислимо о дубини и аутентичност наших постојећих обвеза, као плод благодатног путовања на које нас је Господ повео од тог благословеног дана пре педесет година.

2. Наш братски сусрет данас је нови и неопходан корак на путу ка јединству коме само Свети Дух може да нам подари заједништво у легитимној различитости. Призивамо у сећање, са дубоком захвалношћу, кораке које нам је Господ већ омогућио да предузмемо. Загрљај размењен између папе Павла VI и патријарха Атинагоре овде у Јерусалиму, после много векова ћутања, утро је пут значајном гесту, уклањање из меморије цркве дела узајамне екскомуникације из 1054. године. Овоме је уследила размена посета између одговарајућих лица Рима и Цариграда, редовне преписке и, касније, одлуком коју су најавили папа Јована Павла II и патријарх Димитрије, блажене успомене обоје, да се покрене дијалог теолошке истине између католика и православних. Током ових година, Бог, извор свег мира и љубави, нас је научио да посматрамо једни друге као чланове исте породице хришћанске, под једним Господом и Спаситељем, Исусом Христом, и да љубимо једни друге, тако да можемо да исповедамо нашу веру у исто Јеванђеље Христово, примљену од апостола и изражену и пренету нама од Васељенских сабора и Светих Отаца. Иако потпуно свесни да нисмо стигли до циља пуног јединства, данас смо потврдили нашу посвећеност да наставимо пут заједно ка јединству за које је Христос наш Господ молио Оцу, тако „да све буде Једно“ (Јн. 17:21 ).

3. Свесни да манифестујемо јединство у љубави према Богу и љубави према ближњима, радујемо се очекујући жељен дан у коме ћемо коначно учествовати заједно у евхаристијском слављу. Као хришћани, позвани смо да се припремо да примимо овај дар евхаристијског општења, по учењу Светог Иринеја Лиона [2], кроз исповедање једне вере, истрајаном молитвом, унутрашњим метанојом и братским дијалогом. Постизањем овог циља надамо се, манифестоваћемо свету љубав Божију према којој се препознајемо као истински ученици Исуса Христа (уп. Јн 13:35).

4. У том циљу, теолошки дијалог предузет од Мешовите комисије нуди суштински допринос трагању за пуним општењем између католика и православаца. Током каснијих времена папе Јована Павла II и Бенедикта XVI и патријарха Димитрија, напредак наших теолошких сусрета био је знатан. Данас изражавамо искрену захвалност за достигнућа до данас, као и за текуће подухвате. Ово није само теоријска вежба, већ вежба у истини и љубави које захтева све дубље познавање једне од друге традиције како би их разумели и учили од њих. Тако ми потврђујемо још једном да теолошки дијалог не тражи теолошки најмањи заједнички именитељ на коме може да се постигне компромис, већ је пре продубљивања разумевања целе истине коју је Христос дао у својој Цркви, а те истине никада не престају да се разумеју боље него кад пратимо Светога Духа тражећи додатна појашњења. Дакле, ми потврђујемо да наша заједнички верност Господу захтева братски сусрет и прави дијалог. Таква заједничка тежња нас не води даље од Истине; а, кроз размену дарова, вођством Светог Духа, то ће нас одвести у пуну Истину (уп. Јн 16:13 ).

5. Ипак, чак и када прелазимо тај пут ка пуном заједништву, већ имамо обавезу да понудимо заједничко сведочење Божије љубави за све људе, радећи заједно у служби човечанства, посебно у одбрани достојанство људске личности у свакој фази живота и светости породице на основу брака, у промовисању мира и општег добра, а у одговору на патњу која наставља да муче наш свет. Морамо признати да мора глади, сиромаштва, неписмености, неправедне расподеле ресурса стално треба решавати. То је наша дужност у настојању да се изгради заједничко праведно и хумано друштво у којем се нико не осећа искљученим или одбаченим.

6. Наше дубоко уверење јесте да будућност људске заједнице зависи и од тога како је штитимо – како разборито и саосећајно, правично и поштено – чувајући дар стварања који нам је наш Творац поверио. Дакле, ми смо призвани покајању за погрешно третирање наше планете, што је равно греху пред очима Бога. Ми потврђујемо нашу одговорност и обавезу да подстакнемо осећај понизности и умерености, тако да сви могу да се осећају потребу да се поштују и да стварање чувамо са пажњом. Заједно, ми залажемо нашу посвећеност подизању свести о стварању; апелујемо на све људе добре воље да размотре начине живљења, мање расипничког и скромног, манифестујући мање похлепе и више великодушност за заштиту Божјег света и корист свог народа.

7. Исто тако постоји хитна потреба за ефикасном сарадњом хришћана у циљу очувања права на јавно изражавање нечије вере и да се третира поштено промовисање оног што хришћанство наставља да нуди савременом друштву и култури. У том смислу, позивамо све хришћане да промовише аутентични дијалог са јудаизмом, исламом и осталим верским традицијама. Равнодушност и узајамна незнање може довести само до неповерења и нажалост, чак сукоба.

8. Из овог светог града Јерусалима, изражавамо нашу заједничку дубоку забринутост због ситуације хришћана на Блиском Истоку и залажемо се за њихово право да остану пуноправни грађани своје домовине. У поверењу ми се окрећемо свемоћне и милостивом Богу у молитви за мир у Светој земљи и на Блиском истоку у целини. Посебно се молимо за цркве у Египту, Сирији, Ираку, које су претрпеле највише боли због недавних догађаја. Охрабрујемо све стране, без обзира на њихова верска убеђења, да наставе да раде за помирење и за само признавање права народа. Ми смо убеђени да се то не постиже оружјем, већ дијалогом, помирењем и праштањем који су једини могући начин да се постигне мир.

9. У историјском контексту обележеном насиљем, равнодушношћу и егоизмом, многи мушкарци и жене данас осећају да су изгубили своје упориште. Управо кроз нашу заједничку службу сведока добре вести Јеванђеља могли бисмо да помогнемо људима нашег времена да поново открију пут који води до истине, правде и мира. Уједињени у нашим намерама, и подсећајући на пример, од пре педесет година овде у Јерусалиму, од папе Павла VI и патријарха Атинагоре, позивамо све хришћане, заједно са верницима сваке верске традиције и све људе добре воље, да препознају хитност која нас приморава да тражимо помирење и јединство људске заједнице, уз пуно поштовање легитимних разлика, за добробит целог човечанства и будућих генерација.

10. При преузимању овог заједничког ходочашћа на месту где је био наш један исти Господ Исус Христос распет, сахрањен и васкрсао, ми понизно захваљујемо посредовању Пресвете и Приснодјеве Марије нашим будућим корацима на путу ка пуноћи јединства, поверавајући Божјој бесконачној љубави целу људску заједницу.

„Нека Господње лице сија на тебе, и да буде милостив према вама! Господ ће погледати на вас љубазно и дати вам мир!“ ( Пс. 6:25-26 ).

Римски папа [потписан] Франциско

Васељенски патријарх [потписан] Вартоломеј Цариградски

[1] Заједнички коминике папе Павла VI и патријарха Атинагоре, објављен после њиховог састанка од 6. јануара 1964.

[2] Против јереси, ИВ, 18, 5 ( ПГ 7, 1028 )

Са енглеског посрбио: А. Ж.

Напомена преводиоца: Није реч се о Декларацији о уједињењу хришћана као што су пренели неки наши медији, већ заједничкој декларацији римског папе и цариградског патријарха.

Categories: Посрбљено