Привредна комора Србије је 3. и 4. октобра 2013. године у театру „Мадленијанум“ организовала конференцију „Квантни скок“ са идејом да се дође „најбољих решења за будућност српске економије – до развоја тржишне економије, нових инвестиција и јачања конкурентности у процесу укључивања у европске токове“.  Метафора „квантни скок“ вероватно је требало сликовито да назначи будући (готово) револуционарни економски развој Србије; илити револуцију какву је квантна механика изазвала у физици почетком ХХ века. 

Поменута конференција била је повод за емисију „Око – Србија пред квантним скоком“[1] на РТС од 4. октобра 2013. године у коју је, између осталих, позван вођа пројекта и лидер за Србију у фирми „Мекинзи“ (енг. McKinsey&Company) Никола Јуришић. Млади лидер је искористио прилику да говори о „моделу“ детаљног склапања „три мотора“ – привреде, администрације и фискалне политике. На питање водитеља Зорана Станојевића ко ће то да направи – Јуришић се на тренутак збунио, променио израз лица, а затим одмах прешао на пример борбе против корупције. Предложио је да се најбољи познаваоци борбе против корупције „закључају“ у једну собу десет недеља, где ће даноноћно да раде и генеришу детаљан план. Водитељ му је предочио како у Србији постоје познаваоци корупције, али су на другој страни, оној која ствара проблеме илити корумпира. Овога пута се млади лидер није дао збунити и као из топа понудио „лек“ за бољку: „Сви заједно (треба да) радимо на решавању тог проблема, то је најбоље решење.“

Отварање међународне конференције „Квантни скок“ (Фотографија преузета са „Балкан магазина“)

Шест дана касније, „Време“ је објавило интервју са Николом Јуришићем[2] који је окарактерисао Александра Вучића следећим речима:

„Моје лично мишљење о господину Вучићу јесте да је он достигао неки виши ниво свести. То је ниво свести када сте свесни како нешто што говорите утиче на друге људе, у моменту сте свесни шта и како ко размишља, можете да прочитате њихове реакције, више ствари вам се врти у глави у исто време, и можете тачно да позиционирате и унапред нешто кажете неком ко ће после два месеца разумети зашто сте му ви то рекли.“

У истом интервјуу, „Мекинзијев“ лидер за Србију говорио је о реформи администрације:

„Ако погледамо реално, ми и даље можемо да причамо да нам је пољопривреда приоритет, али док не знамо шта тачно треба да се учини, и док најбољи људи не реше тај проблем, увек ћемо чекати на администрацију. Ово је приступ који одговара ванредном стању, нема времена за процедуре. Када се тај план развије, ви стварате тзв. 1300 каплара – то је просек броја људи који је био неопходан за извршење ових планова у земљама које су прошле трансформацију. Они ће кроз тај процес сазрети, да би потом они били по министарствима и рапортирали тој извршној јединици, а део су пирамидалне структуре, где имамо једног генерала, 200-300 пуковника, и тих 1300 каплара. И тада су они повезани процесом формирања мреже тима, и брже решавају проблеме. Убеђен сам да у државној администрацији може да се нађе не хиљаду, већ пет или десет хиљада феноменалних људи. Кад се ти људи одаберу, улазимо у седам година имплементације.“

Интервју Николе Јуришића листу „Време“

Веома занимљива тема за размишљање јесте да су Божидар Ђелић (1965) и Лазар Крстић (1984) на овдашње одговорне државне функције дошли из фирме „Мекинзи“. Подсетимо, Божидар Ђелић је био један од саветника Владе Пољске (1991-1992), затим је у периоду 1992-1993. био један од саветника премијера Руске федерације Јегора Гајдара и Анатолија Чубајса[3], потпредседника руске владе и министра за приватизацију, да би од 1993. до 2000. године радио у фирми „Мекинзи“; октобра 2000. године постављен је за шефа експертског тима потпредседника Владе СРЈ Мирољуба Лабуса, да би од јануара 2001. године водио Министарство финансија и привреде, итд.

У време Ђелићевог првог министровања, тачније од 1. јануара 2003. године, срушени су механизми ЗОП-а (бивши СДК)[4], тако да се предузећау Србији и дан-данас отварају и затварају без контроле, производећи неликвидност (тј. остављајући дугове према партнерима и радницима), а држава није у стању да наплати порезе.

Што се тиче Крстића, можда није далеко од истине да би био добар помоћник министра финансија нпр. у Аустрији и Швајцарској, где су дисбаланси мали (испод два процента). Без обзира на снажну потпору коју му је од самог почетка министровања пружао (пот)председник Владе Србије Александар Вучић, све време су упитне његове вештине и способности његовог младог тима да управљају кормилом српских финансија, где су дисбаланси реда неколико десетина процената. Отуда је у првом кварталу 2014. године забележен дефицит републичког буџета од 71,8 милијарди динара илити 620 милиона евра[5], чиме је млади министар финансија готово „потукао“ рекорд свог претходника Млађана Динкића, који је изузетно лоше планирао буџет за 2013. годину.

Вест о расправи Ђелића и Крстића у вези са буџетом за 2014. годину („24 сата“, 2. 12. 2013)

На трагу претходних констатација истаћи ћемо духовито запажање привредника и потпредседника Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Милана Кнежевића, које је изнео у емисији „Наш гост“ на ТВ ГЕМ од 24. јануара 2014. године:

„Господин Крстић је очигледно дошао овде да одради приправнички стаж, односно биће забележен као први министар-приправник у историји неке државе. Ја (готово) не видех младог а искусног, а још ређе видех младог а мудрог. Искуство је провера ваших интелектуалних, метафизичких и образовних знања. Не можете имати искуства ако нисте прошли кроз време и ако вас то време не коригује. Лаза Пачу је био најбољи министар финансија; стално је понављао фразу – ,Немам! Када ме убеде да имам, не дам‘! Министар финансија мора да буде политичка громада која управља заједничким именитељем једне државе који се зове – буџет.“[6]

За вођење наше државе, сва је прилика, није потребно никакво значајно искуство нити „атест“. Србији је, чини се, „написано“ да задугобуде мека за плејаде живописних ликова који ће је походити и њоме управљати.

[1] http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1409475/Srbija+pred+kvantnim+skokom.html

[2] „Србији треба нових 1300 каплара“, http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1142557

[3] О катастрофалним последицама „шок терапије“ коју је спровео тандем Гајдар-Чубајс било је више речи у чланку „Руска небајковита прича“ од 21. новембра 2013. године,

http://stanjestvari.com/2013/11/21/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9B-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0/

Погледати и Ђелићеву биографију:

http://eizbori.com/bozidar-djelic-biografija/

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%82%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B

[4] У пословни простор Завода за обрачун и плаћања (ЗОП), тадашњи гувернер централне банке Млађан Динкић уселио је Националну штедионицу.

http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Dinkic-pozvan-na-saslusanje-u-vezi-Nacionalne-stedionice.sr.html

[5] Законом о буџету за 2014. годину планиран је дефицит републичког буџета од 182,5 милијарди динара, или 4,6 процената(пројектованог) БДП-а. Што значи да ако не дође до темељног ребаланса буџета, можемо на крају године очекивати дефицит републичког буџета реда 7,3 процената БДП-а.

Консолидовани буџет (односно буџет на нивоу опште државе) у прва три месеца 2014. године забележио је дефицит у износу од 64,5 милијарди динара, при чему су нивои локалне самоуправе, АП Војводина и Републички фонд здравственог осигурања (РФЗО) били у суфициту.

http://www.dnevnik.rs/ekonomija/deficit-budzeta-u-prvom-kvartalu-718-milijardi-dinara

[6] https://www.youtube.com/watch?v=xVHhuyTEytY

Categories: Не само о економији