Прво доносимо вест о договору „Međunarodne Biskupske konferencije Svetog Ćirila i Metodija“ а затим и коментар Александра Живковића

zreks-biskupija

Međunarodne Biskupske konferencije Svetog Ćirila i Metodija

Članovi Međunarodne Biskupske konferencije Svetog Ćirila i Metodija su na XXX. plenarnom zasedanju održanom od 07. do 09. aprila 2014. u Zrenjaninu dogovorili sledeće:

– predložili su Svetoj Stolici da se umesto Međunarodne konferencije uspostave nacionale Konferencije

– prihvatili su nacrt dokumenta o postupanju u slučajevima pedofilije, kako to Sveta Stolica zahteva od svake Konferencije. Dokument je prosleđen u Rim radi službenog odobrenja

– novo sedište Biskupske konferencije biće u Pančevu, gde su već počeli radovi na uređenju zgrade namenjene za tu svrhu

Učesnici MBK:

1.     Msgr. Orlando Antonini apostolski nuncije u Srbiji

2.     Msgr. Zef Gashi SDB barski nadbiskup, predsednik MBK

3.     Msgr. Stanislav Hočevar SDB beogradski nadbiskup

4.     Msgr. Penzeš Janoš subotički biskup

5.     Msgr. Ilija Janjić kotorski biskup

6.     Msgr. Đuro Gašparović sremski biskup

7.     Msgr. Kiro Stojanov skopski biskup

8.     Msgr. Djura Džudžar apostolski egzarha za grkokatolike

9.     Msgr. Ladislav Nemet SVD zrenjaninski biskup

10.    Msgr. Dodë Gjergji prizrenski apostolski administrator

Tiskovni ured Zrenjaninske Biskupije

***

Кратким саопштењем Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија, тијела које окупља од распада бивше СФРЈ бискупе Србије, Црне Горе, Македоније и како се у извјештају Политике од 10. априла наводи Косова, најављено је њено расформирање у скоро вријеме од стране Свете Столице која је замољена да установи „националне бискупске конференције“. Овај захтјев се у изјави зрењанинског бискупа Ладислава Немета, који је био и домаћин скупа објашњава „језичким баријерама“ које постоје. Сигурно, ради се о новом кораку Римске курије на Балкану (и Средњој Еуропи?) који заслужује посебну пажњу. Историјски утемељена Конкордатом Књажевине Црне Горе, а касније и Краљевине Србије са Ватиканом, ова Бискупска конференција сада укида примаса међу нашим католицима, што је заслугом Немањића и књаза Николе Петровића барски надбискуп (мада су ријетки римокатолици, попут Пољака који имају примаса у националној католичкој организацији. Истини за вољу надбискуп барски и примас српски (primas Serbiae) ријетко се позива на ту титулу, мада је под његовим предсједништвом донијета горе споменута одлука. Црногорске власти нијесу у новом уговору са Ватиканом, браниле право барских надбискупа попут књаза Николе, као што не маре да се и средиште Православне цркве такође налази у историјској Црној Гори – Пећи. Српске власти још мање да се о свему питају и мала је вјероватноћа да ће се „очитовати“ овим поводом.

Дакле, „добићемо Националну Бискупску конференцију Црне Горе, Косова и Македоније“, мада на Косову постоји само апостолски администратор, а у Македонији један бискуп (др Кире Стојанов) који је и апостолски егзарх за унијате. Да ли ће се успоставити Бискупска конференција Србије није јасно, али је већ одређено да њено средиште неће бити у Београду, већ у Панчеву, јер у „Војводини има највише католика“. Да није на помолу нека „интернационална бискупска конференција Војводине и (преткумановске) Србије“? Са овим питањима тешко да ће неко суочити ватиканске званичнике, али балкански народи и њихови „панонски сусједи“ имаће прилику да осјете интензивнију љубав Свете Матере Римске Цркве. Тешко да ће се тиме завршити екуменистички „игроказ“ надбискупа београдског монсињора Хочевара, који је због намјерног незнања наших медија представљен као глас Свете Столице у Србији. Треба напоменути, да упркос бројним „фејсбук антиекуменистима“, сарадња СПЦ и Римске цркве је посљедњих година сведена на минимум, нема више заједничких засиједања Синода и Међународне бискупске конференције, а ако неке снаге у Синоду жале за тим мораће да признају да су србијанска „вјерска организација“. Статус Косова од стране Ватикана овим ће бити подигнут као самосталне црквене територије, без дипломатског пуног признања (за сада), а Србија неће бити призната као црквена територија у својој цјеловитости, али са пуним упливом ватиканске дипломатије, која је и стварни креатор овога решења, јер је његов први потписник апостолски нунције у Београду.

Поново постављам питање, зашто је немогуће вратити средиште наше Цркве у Пећку патријаршију, прије свега кроз јасне надлежности патријарха? Нека бар ова одлука Римске цркве побуди таква размишљања у нашем епископату.

Александар Живковић

Advertisements