Митрополит Јован (1936-2014)

Није се РТС само прославио причом о првом „балканском терористи самоубици“, о чему пише Небојша Малић, већ и класификовањем упокојеног митрополита загребачко-љубљанског Господина Јована „био је познат као велики противник национализма у Цркви и посвећен развијању екуменског дијалога с другим црквама“. Очигледно класификације долазе из неког информативног центра, прва вијест на РТС је касније допуњена оскудним биографским подацима, често нажалост, непоузданим са сајта СПЦ (тамо се на примјер тврди да је Митрополит потписао уговор са хрватском владом Ивице Рачана 1992, а не 2002. године). Сви смо ми смртни и сви ћемо на позив Господу, проблем је што су неки људи, како је говорио Блаженопочивши епископ шумадијски Сава, „тешко заменљиви“. А упокојењем Митрополита Јована Павловића завршава се једна етапа у историји наше Помјесне Цркве и одлази архијереј велике богословске и опште културе. Можемо ли се, држећи се познате француске максиме да живима дугујемо поштовање а мртвима истину, супротставити „анонимној“ оцјени јавног сервиса Србије да је Блаженопочивши Митрополит „био познат као велики противник национализма у Цркви и посвећен развијању екуменског дијалога с другим црквама“? 

Митрополит Јован (рођен 1936. године) дошао је на епископски, а потом митрополитски, трон једне мученичке катедре, наслијеђујући мученика Доситеја Загребачког и мудрог митрополита Дамаскина (Грдановачког). Носио је у себи дух православне мученичке Славоније и постижући своје највеће успјехе, реконструкцију велељепне загребачке Цркве Светог Преображења и изградњу Православне гимназије, његово срце патило је за обновом Пакрачке епископије и библиотеке, знамена Славоније и славе некдашње Карловачке митрополије. Као човјек широке културе и великог смирења у личном опхођењу, наравно да је био „противник национализма у Цркви“, онаквог како су неке владике лармаџије вољеле да практикују деведесетих година, да би се данас расцјепили на „европејце“ и „антиглобалисте“. Супротно њима, често опчињених јелинским стилом православља, блаженопочивши Митрополит се залагао за очување националног предања у Цркви, што је крунисано његовим ставом за очување непромијењене Свете Литургије, које је неодустајно заступао као предсједник несрећне Комисије за литургијска питања Св. Арх. Сабора, чији је рад опструисан силама моћи које се постављају над Сабором и дјеловањем Духа Светога у њему, а потврђен недостојним нападима на архијереје вјерне литургијском предању као незналице, док се у потпуној острашћености нападао и сам патријарх Павле као „покоран руском патријарху као да ми нисмо аутокефални“.

Митрополит је своју оданост националним интересима доказао и тиме што није хтио да учествује у „игроказу подобних Срба“, због чега је био нападан да је оставио паству у ратно доба. У то доба он је био десна рука старијем земљаку, омогућавајући му да се снађе у судбоносним данима, помно бележећи све материјалне, духовне и људске губитке Срба у Хрватској. Помагао је младе богослове у изграђивању сопственог става тешких деведесетих, а супротстављао се амбицијама појединих владика да у Патријаршијским службама, новинама итд, запосле неквалификован интелектуално, а често и морално, кадар. У томе је имао дјелимично успјеха у вријеме патријарха Павла.

Блаженопочивши Митрополит залагао се против националистичке хистерије у бившој Југославији, која није почела са Слободаном Милошевићем, упозоравајући давно прије него што се овај појавио, да „се не може срушити кров, а да кућа остане неоштећена“. Такође, истина је да је подржавао екуменске контакте, особито са лутеранима, док нијесу увели женско свештенство и док су гајили симпатије према православнима, између осталог учешћем у обнови манастира Лепавина. Такође, по функцији је имао доста контакта са римокатолицима, писао о њима, али и једини јавно покретао питања савременог покрштавања.

Много је радио на квалитету свештенства, које ће на најбољи начин представљати православље у мањинској средини и доживио разочарања од неких којима је поклонио повјерење. Нека не мисле да се Суду могу уклонити они који узеше новце намјењене страдалом народу.

Нека би Богородица Лепавинска дочекала душу митрополитову у царство у којем се истински пјева најрадоснији тропар „Христос Васкрсе“. И нека би заштитом својом укрјепила сав православни род у Славонији, Загребу и Словенији, а све нас спасла од унијатске пропаганде коју сами финансирамо.

Фотографије: Сајт СПЦ

Categories: Српско православно стање