Соња Бисерко у Хагу: Влада Србије пре рата 1991. водила „крсташки рат” против Југославије

Председницу Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соњу Бисерко хрватски правни тим је ангажовао да сведочи као експерт у корист тужбе Загреба против Београда због геноцида који су Срби наводно починили на територији Хрватске од 1991. до 1995. године. Бисерко је пред судијама Међународног суда правде у Хагу сведочила 4. марта ове године, другог дана главне јавне расправе. Она је била једна од дванаесторо сведока Загреба, које је правни тим Србије унакрсно испитивао током процеса.

Испитивање Соње Бисерко трајало је готово сат времена, а новинари су имали прилике да присуствују и њеном сведочењу и испитивању још троје хрватских сведока. Њихове изјаве, међутим, биле су под ембаргом све до 1. априла. 

biserko-pol

Соња Бисерко: Србија се прва отцепила

Хаг – Десет година трајала је нека врста медијске припреме у Србији, поготово од 1988. до 1991. године, када је српски народ припреман за нешто што ће тек доћи, тако што се поново најављивао геноцид, пре свега у Хрватској и Босни. Инсистирало се на тези да је српски народ жртва обе Југославије. Та кампања је показала шта се спрема, рекла је Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, сведочећи иза затворених врaта Међународног суда правде у корист хрватске тужбе против Србије за наводни геноцид почињен током рата од 1991. до 1995. године.

Ову аргументацију Бисерко је употребила одговарајући на питања адвоката Новака Лукића, члана српског правног тима, који је од ње током унакрсног испитивања тражио да појасни своју писану изјаву, приложену Суду правде, у којој је рекла да је сценарио разарања Југославије унапред детаљно припремљен. Она је прецизирала да је овакав свој став базирала и на декларацијама партија попут СПО-а и СРС-а, на изјавама бројних академика, професора и других јавних личности у Србији, као и Меморандума САНУ, као документу који је заокружио цео тај поглед на кризу у Југославији.

Лукић је од Бисерко тражио и да објасни из ког извора потиче део њене изјаве у коме се каже да се због југословенске војне премоћи међународна заједница умешала у југословенску кризу.

„Само да вас подсетим да сам радила у Министарству спољних послова, у Управи за планирање и анализу, и да сам имала увид у све оно што се дешавало и како је реаговала међународна заједница све до Хашке конференције. Према томе, још док сам била у МСП-у, међународна заједница је постала активан актер. Нисам се позивала на изворе, јер не могу депеше и разне анализе да уносим као референце”, одговорила је Бисерко која се, како смо сазнали током овог сведочења, у писаној изјави зарад тумачења расположења у Србији позивала и на наводни интервју Добрице Ћосића за „Политику”, од 21. јануара 1991. године (увидом у документацију установљено је да је заправо реч о изводима из беседе академика Добрице Ћосића у Крушевцу, „Југославија и српско питање”, које је „Политика” објавила у пар наставака), као и на оно што је о Уставу из 1974. године говорио и писао академик Михаило Ђурић.

Лукић је тражио и да Бисерко појасни изјаву у којој каже да је српско руководство контролисало већину у Војводини, на Косову и у Црној Гори.

„Након што је Србија уклонила статус аутономије Војводини и Косову, Србија је постала цела. И након ’Жуте греде’ у Црној Гори. Она је на тај начин успоставила контролу над новим лидерима у тим покрајинама. Истовремено је у савезним структурама задржала место укинутих аутономија и тиме блокирала савезне органе и њихов рад. Значи, имала је контролу над четири гласа, у односу на четири остала гласа (Словенија, Хрватска, БиХ, Македонија)”, рекла је Бисерко уз закључак да је управо због српске блокаде престало функционисање савезне државе.

Пошто је у писаној изјави навела и да је Устав Србије из 1990. године био први сецесионистички документ, Лукић је питао Бисерко да ли се сећа амандмана на Устав Словеније од 27. септембра 1989. године, којим је дат примат републичким прописима у односу на савезне, на шта је Бисерко одговорила потврдно. Лукића је интересовало и да ли је, по њеном мишљењу, Резолуција Скупштине Словеније из јула 1990. године, којом је проглашен суверенитет ове југословенске републике, сецесионистички документ. Она је избегла директан одговор на ово питање наводећи да су све републике биле у припреми промене својих устава, што је заправо одражавало тадашњу реалност у Југославији, али је Србија прва де факто донела тај нови устав. На поновљено Лукићево питање, Бисерко је тражила од њега да је подсети шта је писало у тој резолуцији, а на Лукићеву опаску да је управо такву оцену, да је реч о сецесионистичком акту, изнела Сузан Вудвард у својој књизи „Балканска трагедија”, Бисерко је одговорила: „Немам тај документ пред собом тако да не могу сад да га коментаришем.”

Она је такође навела и да је ЈНА 1990. године де факто постала српска армија, што је, каже признао и сам генерал Вељко Кадијевић у књизи „Моје виђење распада”, а такву оцену је, како је рекла, изнео у својој књизи и Бранко Мамула.

Војска је, како је рекла, те 1990. године већ била реорганизована и припремљена за оно што ће се десити. На Лукићево подсећање да је хрватски тим изнео другачији податак, по коме је ЈНА постала српска војска 1991. године, Бисерко је одговорила да она ипак остаје при својој тврдњи, јер има у виду све оно што се дешавало у војсци скоро читаву деценију пре него што је почео рат и реорганизација армије. Србија је, како је рекла, променила читаву територијалну организацију ЈНА и довела је до тачке када је врло лако могла да се употреби у догађајима који су касније уследили.

Према речима Бисерко, ЈНА је 1991. године и јавно постала српска војска, поготово за време Хашке конференције, када је армија отворено стала на страну Србије. Али припреме за то су, како је рекла, почеле много раније. Војска и Србија су се, оценила је, „нашле” на две тачке – у одбрани социјализма и децентрализацији Југославије.

Током овог испитивања говорило се и о познатој реченици коју је 1991. године изговорио тадашњи председник Председништва СФРЈ Стјепан Месић: „Мислим да сам обавио свој задатак – Југославије више нема.” Уз опаску да је у време када је изговорио ову реченицу Стјепан Месић био председник Југославије који де факто није био председник Југославије, Бисерко је рекла и да је Месића инсталирала међународна заједница, међународна тројка, и да није имао никакве ингеренције ни контролу, рецимо над ЈНА. Она је на питање Лукића да ли зна ко је дао задатак Месићу, одговорила да не разуме на шта се односи питање. После Лукићевог појашњења да је мислио на реченицу коју је Месић изговорио у Сабору о томе да је обавио задатак, Бисерко је одговорила да је та реченица донекле ирелевантна, с обзиром на оно што се дешавало након Титове смрти, па до 1990. године у самој Србији и припрема које су вођене када ниједна друга република није била ангажована у томе. Како је истакла у то време ниједна друга република није размишљала о одвајању, о одласку из Југославије.

———————————————————————————————

У стану непријављеног господина

Адвокат Новак Лукић је у Суду правде оспоравао и кредибилитет Соње Бисерко као сведока наводећи да је својевремено, док је била запослена у Министарству спољних послова, проглашена дисциплински одговорном за давање нетачних података у вези са коришћењем стана. Појашњавајући о чему се ради, Бисерко је казала да је до тога дошло зато што није хтела да сарађује са Државном безбедношћу која је прогањала четири године.

„Цео случај је почео када сам се у време Титове смрти, тог викенда, нашла у Дубровнику са неким мојим енглеским пријатељима. Службе су скочиле на мене са захтевом да се ангажујем на обавештајним пословима у вези са мојом пријатељицом из енглеске амбасаде која се звала Џуди Браун, што сам ја одбила и рекла да то не спада у домен мојих дипломатских активности и да за то постоје друге службе. Чињеница је да сам тада становала, привремено, у стану извесног господина, пријатеља породице који није био пријављен. Од тога је направљена читава прича која је трајала четири године. Била сам стављена на лед, прошла сам тортуру Државне безбедности у министарству и у Државној безбедности. То је био један фабриковани случај који је имао циљ да ме принуди на сарадњу”, рекла је Бисерко, на шта је Лукић подсетио да је и поред тога још пуних десет година остала у Министарству спољних послова.

„Да, али рашчишћавање те ситуације је трајало неколико година”, узвратила је Бисерко.

———————————————————————————————

Критике на рачун Суда правде

Лукић је оспоравао кредибилитет Соње Бисерко и због чињенице да је јавно критиковала одлуку Суда правде по тужби БиХ против Србије за геноцид. Пошто није могла да се сети на које њене изјаве мисли, Лукић је подсетио на њене речи изречене у емисијама „Утисак недеље” и „Пешчаник”, када је тврдила да је одлука МСП-а политички компромис међународне заједнице према Србији.

Подсетимо, МСП је 2007. године утврдио да Србија није починила геноцид у Сребреници нити је подстрекавала на геноцид, али је крива што није учинила све што је у њеној моћи да спречи геноцид.

Бисерко је рекла да се таква њена изјава односила пре свега на чињеницу да овом суду нису били доступни многи документи који би га можда определили за другачију одлуку.

„Све моје изјаве које су се односиле на ту пресуду базирале су се на чињеници да нису били доступни документи које је српска делегација пред Хашким трибуналом затамнила и који су се односили на одговорност Високог савета одбране, пре свега у погледу Босне и онога што се тамо дешавало”, објаснила је Бисерко.

На подсећање Лукића да је у тим коментарима тврдила да је у питању политички компромис међународне заједнице учињен према Србији због скоре ампутације Косова, Бисерко је рекла: „Постоје многи политички компромиси према Србији, с обзиром на то да се сматрало, а и даље се сматра да је неопходно Србију привући европским интеграцијама. Ја сам своју изјаву базирала на чињеници да нису откривени сви документи који су били доступни у Хашком трибуналу.”

———————————————————————————————

Крај каријере у кабинету Будимира Лончара

Соња Бисерко је радила у Министарству спољних послова СФРЈ од 1974. до 1992. године. Њен последњи распоред био је у кабинету министра Будимира Лончара, који је био хрватски кадар. Како је рекла на суду, на посао у министарству је престала да долази још 1991. године, после Хашке конференције, наводно јер је тада постало очигледно да Југославија више не постоји. Тада је са неколицином својих колега затражила споразумни раскид радног односа који је добила почетком 1992. године.

Јелена Церовина

(Политика, 1. 4. 2014)

biserko-blic

Соња Бисерко: Србија је одувек схватала Југославију као Велику Србију

Хаг – Директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко посведочила је пред Међународним судом правде у Хагу да је влада Србије деценију уочи рата 1991. водила „крсташки рат“ против Југославије, уништавајући све институције савезне државе.

Бисерко је то изјавила 4. марта, као вештак Хрватске за распад бивше Југославије током главне расправе по тужби званичног Загреба против Србије због геноцида наводно почињеног над хрватским цивилима током рата у тој републици 1991.

Новинарима је највиши суд УН забранио да исказ сведока објаве пре данашњег краја расправе.

Док ју је испитивао заступник Хрватске Кир Стармер, Бисерко је изјавила да је Србија, „крајем 20. столећа“, почела да спроводи деветнаестовековни „пројекат јединства и уједињења свих Срба“, што није одговарало „духу времена“, нарочито после пада Берлинског зида.

Србија није разумела еманципацију других народа

– Логика иза тога је да је Србија одувек схватала Југославију као Велику Србију… Србија је увек негирала права и идентитете Македонцима, Хрватима и другима… Није разумела да су се ти народи еманциповали и створили своје идентитете током 20.  века… То је било кључно за разумевање негирања и непризнавања постојања тих народа… које је било врло присутно у кампањи уочи рата – ‘Хрвати су Срби, Муслимани су Срби’ и тако даље. То је заиста деветнаестовековна теорија нација – оценила је Бисерко.

Нагласила је да је тај „српски национални програм“ одиграо „кључну улогу у трагичном распаду Југославије“. Од смрти Јосипа Броза Тита, како је рекла, „ниједна друга република није размишљала о одвајању и одласку из Југославије“.

Бисерко је изјавила да су власти Слободана Милошевића, после пада Берлинског зида, наставиле „крсташки рат против Југославије, уништавајући све федералне институције и стварајући свршен чин“, на који је међународна заједница закаснила да реагује.

Амандмани као први сецесионистички документ

Амандмане на Устав Србије из 1990, Бисерко је назвала „првим сецесионистичким документом“ у бившој Југославији.

– Милошевићу је био рашчишћен пут да настави своју кампању… Хашка конференција (1991) била је последња шанса да Југославија опстане у тадашњем оквиру, али је, на жалост, Србија одбила ту понуду зато што је ЈНА већ била на њеној страни – казала је Бисерко пред највишим судом УН.

Према њеним речима, ЈНА је читаву деценију пре тога била подвргнута променама да би „Срби могли да је контролишу“.

Током унакрсног испитивања, заступник Србије Новак Лукић питао је сведокињу на чему је засновала тврдње из писане изјаве да су власти Србије сценарио за распад Југославије „припремиле унапред“.

Бисерко је одговорила да је ту тврдњу утемељила на „бројним јавним документима и медијским најавама рата и припремама српског народа за оно што ће доћи“.

– Десет година трајала је нека врста медијске припреме, поготово од 1988. до 1991. када је српски народ кондициониран за нешто што ће доћи, тако што се поново најављивао геноцид, пре свега у Хрватској и БиХ. Заправо се инсистирало на тези да је српски народ жртва обе Југославије, а та кампања показала је шта се спрема – констатовала је Бисерко.

Прецизирала је да је „тај поглед на кризу у бившој Југославији заокружио Меморандум Српске академије наука и уметности“, а да су га заступали „бројни академици“, као и Српски покрет обнове и Српска радикална странка у својим програмима.

У осврту на њену изјаву да су уставне промене у Србији 1990. биле први сецесионистички документ у Југославији, адвокат Лукић подсетио је сведокињу да је и Словенија прво амандманима дала предност свом уставу пред савезним.

– Све реупублике су биле у припреми промене устава, што је одражавало тадашњу реалност у Југославији, али је Србија прва де факто донела тај устав – узвратила је Бисерко.

Упитана да ли је резолуција којом је Словенија, у јулу 1990, прогласила суверенитет сецесионистички документ, судски вештак Хрватске узвратила је речима: „Шта је био садржај, подсетите ме“.

Месић није имао никакву контролу

На закључак Бисерко о кључној улози вођства Србије у разбијању Југославије, адвокат Лукић узвратио је питањем: „Знате ли ко је изговорио реченицу: ‘Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема?'“.

– Да, знам, то је реченица коју је изговорио Стјепан Месић који је тада био председник Југославије, али који де факто није био председник Југославије. Инсталирала га је међународна тројка и није имао никакву контролу и ингеренције над, рецимо, ЈНА.

На питање ко је Месићу дао задатак чијим се извршењем похвалио у октобру 1991, сведокиња је рекла: „Не разумем ваше питање“.

Пошто је Лукић, алудирајући на хрватског председника Фрању Туђмана, поновио питање, Бисерко је рекла: „Мислим да је та реченица, може о њој да се говори, донекле ирелевантна, с обзиром на оно што се дешавало до 1990. године, након Титове смрти, у самој Србији и припреме које су вођене кад ниједна друга република није била ангажована на томе. Значи ниједна друга република није размишљала о одвајању, о одласку из Југославије“.

Позвана да објасни тврдњу да су „чистке у руководствима Војводине, Косова и Црне Горе дале вођству Србије контролну већину у савезним институцијама“, Бисерко је казала: „Након што је Србија уклонила статус аутономије Војводини и Косову, Србија је постала цела. Након Жуте Греде у Црној Гори, она је у ствари успоставила контролу над новим лидерима у тим покрајинама. Истовремено задржала је у савезним институција место укинутих покрајина и тиме је блокирала савезно председништво и његов рад, имала је контролу над четири гласа у односу на преостала четири – БиХ, Словеније Хрватске и Македоније. Тако је блокирала рад и тиме је престало функционисање савезне државе“.

Војска и Србија у одбрани социјализма и рецентрализације

Српски правни заступник Лукић затражио је од Бисерко да образложи и тврдњу да је ЈНА „1990. постала де факто српска војска“, коју је утемељила на изјави тадашњег министра одбране СФРЈ генерала Вељка Кадијевића да ће „ЈНА бранити Србе и одредити границе будуће Југославије“.

Сведокиња је прецизирала да је тај закључак донела читајући књиге адмирала Бранка Мамуле, који је такође био министар одбране СФРЈ, и самог генерала Кадијевића „Моје виђење распада“.

На примедбу да и делегација Хрватске тврди да је ЈНА постала српска војска 1991, Бисерко је казала да је имала у виду „шта се дешавало у војсци читаву деценију пре него што је почео рат. Територијална организација омогућила је да ЈНА буде употребљена за оно што се десило“.

Савезна војска је, по њеним речима, 1991. стала на српску страну, де факто и јавно. „Нашле су се војска и Србија на две тачке – одбрана социјализма и рецентрализација Југославије“, рекла је Бисерко.

Оспоравајући њену стручност да сведочи као вештак, адвокат Лукић указао је на недостатак извора и референци у писаној изјави коју је Бисерко предала суду, тврдећи да је она суду понудила своје личне ставове.

– Моји лични ставови произлазе из бројне литературе коју сам прочитала, из искуства дипломате у југословенској дипломатији, из рада ових 25 година, током којих сам се бавила у великој мери српским националним програмом, српским национализмом – одговорила је Бисерко.

На питање шта је по образовању, одговорила је да је завршила Економски факултет у Београду, али да је од 1974. до 1992. радила у Министарству иностраних послова СФРЈ.

Бисерко је потврдила и да је 2002. сарађивала са тужилаштвом Хашког трибунала у припреми извештаја о медијима у Србији за суђење Слободану Милошевићу.

Веродостојност сведокиње, адвокат Лукић настојао је да оспори и подсећајући је на изјаве које је о Међународном суду правде давала 2007. после пресуде у процешу у којем је БиХ тужила Србију због геноцида над Муслиманима и Хрватима у тој републици.

Суд је тада утврдио да је Војска Републике Српске у јулу 1995. починила геноцид у Сребреници, стрељајући око 7.000 Муслимана, али не и у другим деловима БиХ. Пресудом је било утврђено и да власти у Београду нису одговорне за почињење геноцида, већ за то што геноцид нису спречиле, а починиоце, до тада, казниле.

Недоступни документи

На подсећање да је изражавала незадовољство због такве пресуде, називајући је „политичким компромисом међународне заједнице са Србијом због споре ампутације Косова“, Бисерко је одговорила: „Да, моја изјава се односила на то да многи документи нису били доступни овом суду који би га можда определили за  другачију одлуку“.

Алудирала је на записнике са састанака Врховног савета одбране СР Југославије, које је влада у Београду претходно, у редигованом облику, доставила Хашком трибуналу у процесу против Милошевића.

Тај „политички компромис“, како је оценила Бисерко, био је део „улагивања“ Србији „с обзиром да се сматрало да је Србију требало привући европским интеграцијама…“.

На крају унакрсног испитивања, Лукић је питао сведокињу и да ли је икада била оптужена за давање лажних информација. Бисерко је одговорила да 1980. није желела да сарађује са Службом државне безбедности у ухођењу пријатељице из Амбасаде Велике Британије и да је због тога „четири године била прогањана“.

Главна расправа у спору Хрватске и Србије о међусобним оптужбама за геноцид, током рата 1991-95, данас је окончана. Рок за доношење пресуде највишег суда УН не постоји, али се очекује да би могла бити изречена почетком идуће године.

Хрватска је тужбу против тадашње СР Југославије поднела у јулу 1999, тврдећи да су власти у Београду, за време рата на хрватској територији 1991. починиле геноцид над Хрватима. Србија је у јануару 2010. суду предала контратужбу да су хрватске власти и снаге у августу 1995, током операције Олуја, починиле геноцид над српским становништвом Книнске крајине.

(Бета/Блиц)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Тако је говорила Соња Бисерко: „Србија спава на лешевима“



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Да ли имате потребе, да се бавите скотом? Ниједан конвертит, на заслужује озбиљну пажњу изузев сваколике осуде. Дама, о којој причамо, сама за себе и себи је довољна. Злоћа из сваке изјаве и лика извире!

Оставите коментар