Др Мира Радојевић: Павелићеве идеје нису донеле усташе у „емигрантским коферима“

Велико зло које је наступило у априлу 1941. године припремљено је много раније. Томе у прилог говори сталност великохрватске политике, острашћени национализам Матице хрватске, Југославенске академије знаности, Римокатоличке цркве, политичких странака, интелектуалне елите…

mira-radojevic

Одбијајући да имају било какву везу са усташким режимом, хрватски министри и њихови помагачи у емиграцији током Другог светског рата настојали су да прошире границе Бановине Хрватске, што се у неким варијантама готово изједначавало са територијом НДХ. Све заједно утицало је на Милана Грола да у свом дневнику напише: „На чему ће зидати Хрватску! Има ли што друкчије између њих и Павелића у велико хрватовању – изван ових злочина? И не извршују ли ови њихов програм?…“ „Ко ће гарантовати Србима, који би остали у једној тоталитарној Хрватској, да их неће опет убијати и расељавати једна хрватска партија?“, каже у разговору за „Печат“ проф. др Мира Радојевић.

Да ли су се сви Хрвати у избегличкој влади односили исто према информацијама које су долазиле из земље, а сведочиле о масовним злочинима вршеним над Србима?

Пре свега, залажем се за то да користимо израз геноцид, јер злочини почињени над Србима у НДХ имају управо такав карактер. Ово је важно због тога што се у последње време јављају покушаји да се у случају истребљења Срба, Јевреја и Рома у НДХ говори о „масовном насиљу“. Најновији пример таквих тенденција је књига Александра Корба, која је као докторат одбрањена на Хумболтовом универзитету у Берлину. Однос Хрвата у избегличкој влади према овом тешком проблему такође је веома проблематичан. Прве вести о усташким покољима а потом и Меморандум Српске православне цркве, упућен у јулу и августу немачким војним заповедницима са молбом да заштите српско становништво од даљег уништавања, изазвали су бескрајно мучне расправе. Прве изјаве, којима би се Хрвати одредили према страдању Срба, очекиване су од Јураја Крњевића, најзначајнијег Хрвата у емиграцији, потпредседника владе и заступника Влатка Мачека, који је иначе одлучио да остане у Хрватској. Крњевић, међутим, није хтео да то учини, тврдећи како су усташе изроди хрватског народа који не може сносити одговорност за њихова дела. Једини који је разумевао сложеност проблема и огорчење Срба, изјашњавајући се као појединац, био је Већеслав Вилдер. Отпор других Хрвата био је чак толики да је Рудолф Бићанић, стручњак за економска питања, у одговору на Меморандум СПЦ адвокатски хладно побијао све наводе, оптужујући поредак југословенске Kраљевине за прогон хрватског народа. Иако је расправа постепено стишавана, озлојеђеност Срба је остала, погоршавана тиме што су Хрвати у емиграцији изнова тражили нове гаранције за хрватску јединицу, неконтролисан бановински буџет, постављање хрватских чиновника у најзначајнијим дипломатским представништвима и међународним комисијама, уклањање Константина Фотића…

Истраживали сте период између два светска рата. Како објашњавате споразуме које су српске опозиционе странке правиле са хрватским, које су се залагале за федерализацију државе направљене на костима српских ратника? Зашто оне нису нашле заједнички језик са српским странкама које су биле на власти?

У времену расправа о карактеру првог Устава прве југословенске државе већина српских странака залагала се за унитаристичка и централистичка уређења, плашећи се могућих негативних последица федерализма на чврстину и отпорност Краљевине, одржања туђинских историјских подела, спречавања интегративних процеса, тешкоћа које би изазвало повлачење унутрашњих граница… Отпор Хрвата централистичком Уставу, њихово опструирање рада Народне скупштине, покушаји интернационализације хрватског питања и жеља да завлада редован парламентарни поредак а унутрашње прилике постану стабилне, утицали су на поједине српске странке или њихове делове да Хрватима пруже „руку помирења“, у чему је предњачила Демократска странка Љубе Давидовића. Током 20-их година, међутим, сви су такви покушаји имали краткотрајне, бледе резултате, делом и због тога што се није знало колико би озбиљна могла бити ревизија Видовданског устава. Демократе а делом и Земљорадничка странка, приклонили су се федералистичким решењима тек у периоду личне владавине краља Александра. Процес је потом продужен после краљеве погибије, те је у другој половини 30-их година дошло до уједињавања Демократске странке, Радикалне странке и Савеза земљорадника, односно настанка тзв. Удружене опозиције. Њена је жеља била да се најпре укину репресивни, недемократски закони, донети у периоду диктатуре а да се потом, у демократским околностима, изврши државно преуређење. Ове три странке, међутим, нису имале јединствене погледе на садржину преуређења. Радикали су, на пример, и даље били против федерализације. Уједињавало их је, ипак, поверење у демократију, жеља да престанком политичких борби буду створени услови за економски и културни напредак, бојазан од распада државе која је проистицала и из тадашњих међународних прилика: рата у Абисинији, грађанског сукоба у Шпанији, јачања фашизма и националсоцијализма, непрестаног „узмицања“ западноевропских демократија (Француске и Велике Британије) отварања Судетске кризе, распадања Версајског поретка, немоћи Друштва народа… Вође српских опозиционих странака веровале су да са Хрватима треба постићи национално-политички компромис, који би стабилизовао земљу, припремивши је за предстојећи развој догађаја. Био им је познат одговор који је на питање једног чешког дипломате о ставу који ће Хрвати заузети у случају рата дао Влатко Мачек, шеф моћне Хрватске сељачке странке. По његовим речима, то је зависило од Београда, јер ће се хрватске масе борити на супротној страни. Због свега тога могли бисмо да кажемо како су српске опозиционе вође живеле у великој илузији, мада је њихова љубав за Краљевину била неспорна. Желели су да је сачувају управо зато што су знали колика је њена вредност и коликим је жртвама  било праћено њено стварање. Љуба Давидовић је у Првом светском рату, на Кајмакчалану, изгубио сина јединца Милорада, чије тело никад није пронађено, те су његови пријатељи говорили како је, где год је ногом стао, осећао под собом прах тих неопојаних костију. Слично су мислили и други страначки шефови, будући да су не само добро знали националну историју него и у њој учествовали, осећајући да је држава стварана пре свега вољом народа и његовим жртвовањем. Управо зато, представљала је највишу вредност, која није смела бити угрожавана. Сарадња са владајућим странкама, нарочито са Југословенском радикалном заједницом у другој половини 30-их година, није била могућа отуда што се она противила демократским захтевима и преуређењу земље до пунолетства краља Петра II а времена усред растућих европских криза није било довољно. Осим тога, ово није била српска странка, с обзиром да су у њој, поред  дела радикала, били чланови Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.

Шта нам говори ово искуство?

Из политичког искуства српске демократске опозиције доиста може много да се научи, што су уочавале и  њене вође. Говорећи на једном партијском збору у Београду, Љуба Давидовић је казао како се надао да ће демократија превладати над другим политичким потребама, али да се уверио да верска и национална осећања иду „дубље у душу“ од демократских. Надао се да ће доћи времена у којима ће и грађани југословенске државе схватити вредност демократских принципа. Потоња историја показала је да је и то била илузија, будући да су Хрвати, Словенци, Бошњаци, Македонци, Црногорци, Албанци… без обзира на предности које им је осигуравао живот у југословенској заједници, тежили стварању самосталних националних држава. Ту жељу нису могли да потисну ни економски разлози ни изгледност демократских реформи.

Да ли су и Хрвати попут Срба давали предност демократским начелима у односу на националну идеју?

Српска национална историја у XIX и почетком XX века показује једно доста ретко историјско искуство. Држава је настајала у бунама и ослободилачким ратовима, чији је стални пратилац била борба за освајање демократских слобода. Народ који је непосредно учествовао у стварању државе имао је снажну потребу да буде питан и у унутрашњим политичким пословима, да се његов глас уважава. У томе је било много више спонтаности и инстинктивног осећања него политичке промишљености и развијености некакве теоријске мисли, што је очекивано ако узмемо у обзир да је проценат неписмених сељака премашивао 80 одсто. Албера Малеа, Француза који је краља Александра Обреновића учио дипломатији, чудила је и импресионирала крајем XIX века разбарушена српска демократија, због чије се укорењености готово нико није освртао на краљев пролазак Теразијама или улазак у Народно позориште. Истовремено, тај је народ током више од једног века био у стању непрестане националне напетости. Један је савременик избројао да су преживљена два устанка, покољи и помори, збегови у шумама и бежаније преко границе, „пет наизменичних владавина двеју династија, девет владара, од којих су два свргнута, два нагнана на абдикацију, четири убијена, један умро у изгнанству“. Извршено је десет уставних промена, неколико државних удара, завера, преврата и буна, одиграла се револуција из 1848, подигнут је велики херцеговачки устанак, прихваћен је Царински рат и извршена је анексија Босне и Херцеговине, а поврх свега тога, само од 1876. до 1918. године, вођено је пет ратова. По завршетку последњег, са свим његовим жртвама, морао се осетити страховити замор а уз њега и задовољство што је процес националног ослобођења и уједињења приведен крају. Логична последица било је оно стање које је Слободан Јовановић назвао „националном демобилизацијом“. Многи други савременици а потом и историчари закључивали су како је чином стварања југословенске државе,  унутар чијих је граница окупљен највећи део Срба, српски национализам био задовољен и иживљен. Интелектуална елита окренула се демократији, верујући како су њене вредности најбољи пут за превазилажење наслеђених разлика и постојећих подела. Веровало се, такође, да слобода и права сваког појединца подразумевају слободе и права у исповедању верских и националних опредељења и осећања. Хрвати и Словенци а потом и други грађани Југославије нису, међутим, делили иста расположења. Игноришући борбу за демократију, у први план су истакли осигурање националних и верских посебности и права. Анализа политичких сукоба у југословенској Kраљевини показује да су страначки споразуми и коалиције прављени на питању државног (пре)уређења, а не на истрајној борби за демократију. Као политички идеал, она никада није представљала заједнички интерес Срба и Хрвата. Штавише, хрватске вође су врло брзо почеле да и у јавним наступима у други план стављају не само политичке слободе него и решавање социјално-економских проблема. По речима Милана Грола, наследника Љубе Давидовића на месту шефа Демократске странке и њеног вишегодишњег идеолога, притискала их је „вечна мора неиспуњеног сна о слободном и независном хрватству“, иако се он надао да ће једног дана морати да се упитају „у чему се састоји слобода нације у којој нема слободног човека и грађанина“. У чекању да се то деси, српске демократске странке трошиле су снагу на бесконачне расправе о државном уређењу и решавању хрватског националног питања. Последице такве политике биле су катастрофалне. С једне су стране делимично и саме губиле интерес за демократију, а са друге српско национално питање отвориле су превише касно, уочи Другог светског рата.

Како објашњавате чињеницу да су Хрвати управо преко српских политичара и младих правника кроз формирање Бановине Хрватске добили подршку за федерализацију Југославије?

Споразум Драгише Цветковића, тадашњег председника владе, и Влатка Мачека, у то време неспорног вође хрватског народа, којим је започео процес федерализације Краљевине Југославије на националним основама и створена Бановина Хрватска, постигнут је у једној изразито недемократској процедури и без сагласности легитимних српских представника. Драгиша Цветковић је разговоре о преуређењу водио као „курир“ кнеза Павла, на кога су политички утицај вршили Енглези. Његово мишљење било је у таквим условима потпуно неважно. Истовремено, Влатко Мачек је српским опозиционим странкама понудио да током преговора буде преносилац и тумач њихових ставова. Будући да је понуда била увредљива, страначке вође су је одбиле, јасно предочивши како не могу пристати да један Хрват у њихово име преговара о српским територијама. Када је садржина Споразума постала позната јавности, критика која му је упућена са српске стране могла се – упркос постојећим разликама, свести на неколико кључних тачака: ни кнез Павле ни Драгиша Цветковић нису имали овлашћење добијено од српског народа да уступају делове његовог етничког простора; хрватско питање решавано је издвојено, невођењем рачуна о другим спорним питањима; Споразум је постигнут у недемократском режиму, коришћењем закона диктатуре; територија Бановине Хрватске била је превелика, омеђена на штету српских националних интереса; компетенције бановинских власти угрожавале су интересе државне целине. Што се правних експерата тиче, иако српске националности, они су приликом склапања Споразума и састављања пропратних законских аката учествовали не као Срби, него као правни стручњаци. Њихов је задатак био више техничко-правне природе, с обзиром да су суштинска решења већ била усаглашена. Тумачећи их, Слободан Јовановић је горко примећивао како је у целом поступку било нечег врло типичног за Србе, који се дуго инате, не пристајући на било какав компромис, а онда попусте и дају више него што је тражено.

Коме је историја дала за право: Милану Гролу и Божи Марковићу или „тврдим струјама“ које су оспоравале обнављање Југославије после Другог светског рата?

Као бивши чланови Самосталне радикалне странке, која је већ почетком XX века истакла потребу неговања „духа југословенске заједнице“ а потом прваци Демократске странке, Божа Марковић и Милан Грол пружају најбољи пример како се у делу српске интелектуалне елите, потекле из Краљевине Србије, мењао однос према југословенској идеји и југословенској држави. У својим младалачким годинама и периоду Првог светског рата били су међу њеним највећим браниоцима. Раздобље између два светска рата, обележено мучним, бесконачним расправама са Хрватима, болно их је ослобађало многих илузија. Признајући да више нису у истим расположењима у којима су били у време Крфске декларације (1917) и даље су веровали да је Југославија и могућа и потребна, нарочито Србима, јер би у случају њеног распада велики делови српског народа остали изван матице, у положају угрожене националне мањине. Други светски рат и стварање Независне Државе Хрватске донели су најтеже искушење југословенске идеје. Налазећи се у Лондону, у центру у који су се сливале све вести из земље, Милан Грол је очајавао због злочина који су почињени над Србима и плакао на седницама избегличке владе, упорно настојећи да од тамошњих Хрвата изнуди изјаву чија ће садржина показати да се солидаришу са српским патњама. Истицао је како у историји српске нације није било „теже ствари“ и постављао суштинска питања из српско-хрватских односа. Подсећајући да је велико зло које је наступило већ у априлу 1941. године припремљено много раније, наглашавао је сталност великохрватске политике, острашћени национализам Матице хрватске, Југославенске академије знаности, Римокатоличке цркве, политичких странака, интелектуалне елите… По његовим речима, идеје које је остваривао режим Анте Павелића нису у својим „емигрантским куферима“ донеле усташе, чије је семе „пало на плодно тло“. Признавао је да би се и сам, када би то било могуће, заложио за то да се Срби ограниче на ужи национални програм, на Србију, без компликација и вечних државно-правних парница. Тако су му говорила осећања, губитак илузија и „замор година“ у којима је већ био. Међутим, то једноставно решење, земља у коју би ушао „као у одело по мери кројено, спокојно, одморно и задовољно, после свих досадашњих патњи“, у постојећим је околностима била још једна илузија, већа од оних које је у себи већ покопао. Уверен да би промена међународних граница Југославије створила ситуацију у којој би Срби морали да свој национални простор бране тамо где је најосетљивији – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији и Војводини, тврдио је да би свака држава у коју би потом ушли Хрвати и Словенци за српски народ била „нова Аустрија“, чији би васкрс управо он најскупље платио. Бринући о западном Српству, бранио је отуда и идеју Југославије, али је извесна сумња остала. Божа Марковић, његов лични и политички пријатељ, није био толико горљив. Штавише, разочаран српско-хрватским свађама у емиграцији, све се више повлачио из политичког живота. Иако је делио погледе Милана Грола, веома много говори порука коју је упутио Сави Косановићу, када се овај спремао за улазак у владу Ивана Шубашића и повратак у земљу: „Не заборавите ситуацију народа из кога сте, не заборавите да сте Србин.“ И поред тога, залагање за Југославију створило је и Милану Гролу и Божи Марковићу лошу „репутацију“, пре свега међу онима који су, попут Константина Фотића, амбасадора у Вашингтону, владике Дионисија, Јована Дучића и појединих радикалских првака, оспоравали могућност обнављања државе у којој би Срби и Хрвати поново живели заједно. Њихову жељу за стварање Велике Србије пак нису разумевали велики савезници, посебно Велика Британија и Совјетски Савез. Због свега тога, мада овако најсажетије изложеног, тешко је рећи коме је историја дала за право. Пре би се могло казати да су изгубили и једни и други.

Да ли су Хрвати са оваквим односом према Србима били тек један од актера у дугој политици католичке Европе према православним Србима?

Може се и тако рећи. Не треба заборавити да је Дрина већ хиљаду година граница између два света: источног и западног, православног и католичког. Цео простор преко Дрине вековима је земља католичке мисије. Истовремено, југословенска идеја промовисана је и из римокатоличких кругова као могући начин наметања католичанства православном становништву. Напокон, на Првом хрватском католичком конгресу, одржаном у Загребу 1900. године, утврђене су политичке основе католичанства и направљена карта будуће „Велике Хрватске“ која је требало да се простире од Котора до Земуна. За скоро исту територију залагао се Влатко Мачек првих дана јануара 1929. године, предлажући краљу Александру да граница хрватске јединице буде у Земуну. Могу се навести и бројни други примери који показују блискост хрватских национално-политичких захтева са погледима Римокатоличке цркве. Ако нисмо безнадежно лоши ученици историје, из свих њих можемо видети дуги континуитет једне политике и, надајмо се, понешто научити.

Разговарала: Наташа Јовановић

Извор: Печат

(Јадовно 1941, 21. 3. 2014)



Categories: Преносимо

6 replies

  1. Kasnije, donet je ustav 1974. godine, Mika Spiljak i Kiro Gligorv su ga potpisali, nijedan nije imao ovlascenje za to, pa ipak se desio..doduse „ne do Zemuna“.

  2. Под насловом “Поштовали једино заклетву Хабзбурговцима” тек августа 2013. у Отаџбини се први пут јавно износи трагична чињеница већ деценијама позната у избеглиштву – да је “у активну службу војске Краљевине СХС примљено 2.590 бивших агресорских војника”!

    Први пут се јавно документује историјска трагедија да су “први пораз у заједничкој држави доживели управо српски војници који су је створили” јер су “победници” – “парадоксално дошли под команду дојучерашњих поражених непријатеља”!

    И што је још трагичније, документује се да ова трагична чињеница уопште није “парадоксална”: “Српски официр је тек после завршене академије добијао чин потпоручника док су аустроугарски много брже добијали звања” јер им је “Краљевина СХС признала високе чинове доводећи у понижавајући положај стотине српских официра који су револтирани напуштали војску земље коју су створили” – документује војни историчар Бранко Богдановић. А то управо значи да су стварни српски победници рата замењени су не само лажним победницима – већ да је замена “побеђених” – de facto истоветна Издаји Победе у Другом светском рату!!! Зато се “у интересу ‘братства’ између два светска рата ћутало да су пукови с територије данашње Хрватске и БиХ били ударна песница Аустроугарске у нападу на Србију, и да су током окупације спроводили терор и пљачку! А “још се више ћутало” – наводно “ради ‘мира’ у кући” – “о томе да су српске јунаке са Солуна уместо цвећа и песмама у Загребу дочекали пуцњава и масовне демонстрације Хрватске сељачке страже, оружаног крила Хрватске сељачке странке, коју је предводио Стјепан Радић, а касније Владко Мачек, бивши подофицир Домобранске ‘Вражје дивизије’ у којој је служио заједно са Јосипом Брозом и официрима који су постали оснивачи и елита усташког покрета”!

    У истом спису исту трагику документује и историчар Бранко Јевтић: ”Велики број високих официра несрпске националности налазио се на кључним командним положајима, што је код српских и пројугословенских официра стварало незадовољство, сумњу и неповерење у успешно вођење будућег рата. Национална структура официрског, посебно кључног командног кадра – није била ни пропорционална ни уједначена: од 24 одсека у Генералштабу, само један је био у рукама официра српске националности – остали у рукама Хрвата и бивших аустроугарских официра”! Зато историчар др. Момчило Диклић наглашава: “У априлу 1941. у Павелићеву војску је прешло: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске” – и закључује да је масовни прелазак хрватских официра у Павелићеву војску била “идентична издаја као и почетком деведесетих” – што документује и Бранко Богдановић: “деведесетих је официрски кор Хрватске војске дошао из ЈНА, што показује истрајност идеје из 1918. да је Југославија била само привремено решење”!

    И зато што је организована раситичка мржња сматрала Југославију као такву – “само привременим решењем” – он зато поставља круцијално питање:

    “Да ли су хрватски официри у XX веку више пута издали заклетву Југославији – или су се само држали старе хабзбургшке заклетве”!?!(3)

  3. Ево, да и ја додам релевантан одломак из мог превода двотомне књиге руског историчара – избеглице В. Мајевског, који је живео у Србији до после Другог светског рата (Владислав Маевский: РУССКИЕ В ЮГОСЛАВИИ. Взаимоотношение России и Сербии.Том 2. Издание Исторического Кружка, Нью Йорк. 1966). За српско издање нисам никада успео да нађем неког заинтересованог српског издавача :

    „….Појава руских избеглица је некако одједном покварила идилу [српске] победе. И заиста: из богате Русије у потрази за помоћи доспели су некакви непознати, и усто …. сиромашни људи.
    Код њихових домаћина, Срба – негде у дубини душе тињало је непријатно осећање захвалности пема Русији, и о неотплаћеном дугу према њеним несретним синовима. У целини, то сиромаштво је кварило успостављање добрих односа. Оно је спутавало и саме руске емигранте, претварајући храбре синове Велике Русије у просјаке. То је имало непријатан утицај и на Србе.
    Задобивши 1919. године огромно благо (утростручење државе), само је мало њих схватало да без постојања националне Русије то није ништа друго него кратак сан. А у српској средини у оно време, у нади да ће се у Русији све «некако» разрешити, није било уобичајено да се много размишља. Међутим, први знаци да ствари не стоје баш тако једноставно, био је долазак руских војних кадрова генерала Врангела и избеглица, после напуштања Крима, а затим и јединица са Галипоља, као и козака са острва Лемноса.
    Ни српска влада, као ни друштво нису уопште схватали сав огромни значај ове чињенице. А то је пре свега означавало пораз белих армија, слом националног добровољачког покрета и чврсто успостављање бољшевика на обореном хиљадугодишњем престолу московских царева и руских императора. Једноставно речено: «мајка Русија» престала је да постоји, ако не заувек, а оно за дуго време.
    Без ње, ни словенство, ни Србија – уз све оне савезничке дарове и са свим «завојевањима» нису представљале никакву реалну снагу. Али, до таквих схватања дошло је у ондашњој Југославији само мало људи. Чак ни водеће личности српске политике, укључујући и најумнијег и искусног у питањима светске политике Пашића, некако нису запазили да је руска катастрофа – уједно и катастрофа Србије. Остало је било само питање времена.
    Приспевше војне јединице распоредили су сасвим једноставно: козаке су послали на изградњу путева, а регуларну коњицу – на чување граница. Официри су остали незапослени и – окићени ратним одликовањима, тужно тражећи зараде лутали су по улицама градова. Искусни и образовани највиши руски ратни руководиоци постављани су у архиве и музеје на дужности «дневничара».
    Тако је последњи начелник Генералштаба, генерал Аверјанов чепркао у неком подруму по старим мапама; чувени генерал А.М.Драгомиров је копао по историјском архиву, у коме су битисали и други руски војни ауторитети. Српски официрски кор, сматрајући себе за победника у Великом рату и приписујући себи сјајне војне квалитете, доста снисходљиво је гледао на своју руску браћу по оружју. Зато, природно, није ни желео никакву руску помоћ и образоване руске официре је снисходљиво одређивао на најниже дужности.
    Касније, руске официре који су примили југословенско држављанство, министарство војске је примало у армију са чином не вишим од капетанског, а у резерву – често и као редове. Све то се сматрало да је сасвим у реду!…
    По овом питању навешћемо мишљење компетентне личности, генералштабног пуковника Меснера, из његовог интересантног чланка:
    « У Југославији, у годинама 1921-1940, немарно су се односили према нашем војником искуству. Југословенски официри нису долазили на предавања у наша војно-научна друштва, и нико од нас није био ангажован за разраду војно-теоријских проблема.
    Поносећи се победоносним завршетком рата 1918.г., југословенски официрски кор није искористио искуство хиљада руских официра. Међутим – упоредо с тим, Југославија је користила искуство руских инжењера, лекара професора и других стручњака који се се у њој населили.»… .
    Све је ту јасно. Треба додати да су аустријски официри и изразити непријатељи српства, Хрвати, примани у српску армију са њиховим аустријским чиновима, да су брзо напредовали и убрзо су запоседали одговорне положаје, само да би до 1941. г. разарали армију и издали Србе….
    Ови бивши аустријски официри су у Аустрији били васпитавани духу мржње према православним краљевинама Србији и Црној Гори, па су подругљиво волели да говоре да су српски краљеви само «сељаци», да је краљ Петар «опанчар», а српски официри необразовани и примитивни. Ти бивши аустријски официри су настављали да се осећају Аустријанцима и да презиру све српско. Држали су се свог друштва, говорили претежно немачки, па су чак и своје српске армијске шапке на посебан начин фазонирали не би ли се само разликовали од Срба…
    Посебно су се ограђивали од свега српског бивши аустријски поморски официри на служби у југословенској морнарици, јер Србија пре тога уопште није имала ратну морнарицу. Ови официри су чак и на дужности говорили претежно немачки, што је делимично и разумљиво, јер је и командант морнарице био бивши аустријски адмирал!
    Између два рата, југословенска армија се налазила под најснажнијим утицајем Француза, па се може рећи да се, следећи њихов пример, 1941 г. уопште није ни борила: рат је изгубила и за десет дана капитулирала без борбе. У то судбоносно време, није било «мајке Русије», а «баћушка Стаљин» се није потрудио да помогне Србији, јер је био у тесном савезу с њеним непријатељима, «Швабама».

    . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

    Генерал Врангел је брзо схватио да у ситуацији каква је владала и под онаквим условима, нема шта да тражи у Југославији, где нису желели да искористе војно благо које је он извео из Русије, као и да у Југославији није могуће створити неку чврсту војну основу за евентуалну будућу борбу са бољшевизмом.
    Ипак, да су руски кадрови били примљени у српску армију, они би донели онај братски руски војни дух и вековну традицију, што би у знатној мери неутралисало катастрофу 1941 г., када су Хрвати издали. У своје време био је предложен и руски план за обезбеђење јужне (албанске) границе насељавањем козака, али су браћа Срби тај предлог надмено одбили. Ускоро, за то је крваво плаћено: код слома југословенске армије баш на тој граници, коју нико није чувао, Арнаути и Албанци су побили хиљаде српских националиста. Уопште узев, пропуштена је јединствена и непоновљива могућност да се уз помоћ кадрова руске херојске армије створи првокласна војна сила и да се истисну Хрвати и остали бивши аустријски официри, непријатељи Србије. Усто, постојала је могућност да се уз помоћ руских техничких стручњака створи домаћи извор снабдевања војном опремом. Све ове могућности нису искоришћене, и у судбоносним данима 1941 г., југословенска армија није имала надахнути командни кадар (изузев српског дела), није имала озбиљну техничку базу – па није ни представљала озбиљну војну силу за супротстављање надирућем непријатељу….“.

  4. Истини за вољу, веома је важно истаћи да је истакнути рокфелеровац проф. Јован С. Ђорђевић био и један од главних техничких извршиоца тз. Споразума Цветковић-Мачек 1939 године, када је створена Бановина Хрватска. Са њим су сарађивали др. Рудолф Бићанић, др.Михаило Илић, Др. Ђорђе Тасић, као представници реакционарног, окултног и идолатријског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара – клерикалаца и комуниста са српске и хрватске стране, који су добро познати. У вези са питањем тз. споразума Цветковић- Мачек др. Јован С. Ђорђевић каже:

    “Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.

    Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.

    Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политицког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.)

    Имајући у виду да је са тз. Споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939 године, преварен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и доминацију, што најбоље одсликава проф Мирко М. Косић, који дословно каже:

    “Они који 1918 године уобразише да могу “све до Граца” дотераше са својом “државотворношћу” дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године “Независна Дрзава Хрватска у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити “под Београдом” нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба “верује једино – Гилету из Ниш…) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – “Југословен”… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939 преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front, 2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на “југословенство” владаоца…” (Види: Проф. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај”, год. I I, број 14, октобар 1953, San Fernando, California, U.S.A).

    Геостратешки положај предратне и послератне Југославије уклапао се у виталне интересе англо-америчког, ватиканско – клерикалног темпларског завојевачког и корпоративног плутократског естаблишмента , зато су преко својих лакеја попут кнеза Павле и Јосипа Броза Тита спроводили своју политику разбијања државне целине на бази неодрживих тз.
    „националних федерација“. Тај план је подржавала између осталих мрачних субверзивних покрета и организација и Коминтерна, Оксфордска група професора и извесних енглеских политичара на челу са проф. Ситоном Ватсоном у Лондону и Рокфелерова фондација у Њујорку, која је 1938 и 1939 године стипендирала и проф. Јована С. Ђорђевића, јер им је била намера да преко југословенских политичких лакеја разбију српску етничку целину успостављањем тз. „НАЦИОНАЛНОГ ФЕДЕРАЛИЗМА“, који ће кобајаги „задовољити све народе и народности“ и који ће бити у датом моменту прелазна фаза ка отцепљењу и пут ка Светској Федерацији… (Vidi: Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, California, 1959).

    Ђорђевић је био познат као „стручњак“ за тз. „националне федерације“. Његов први „Устав“ је био „ОРГАНИЗАЦИОНО ПИТАЊЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ“ на којем је радио по повратку из Сједињених Америчких Држава у току 1939/40 године на захтев субверзивног, реакционарног, клерикално- ватиканског и темпларског англо-америчког корпоративно – плутократског лакеја и крвавог диктатора Јосипа Броза Тита (Напомена: била су само два примерка „Организационог питања КПЈ“, на којима је радио проф. Јован С. Ђорђевић, један примерак се налази у Брозовој архиви у Београду, а други треба и данас негде да постоји, – моја напомена). На овом месту допуштамо себи слободу да цитирамо само две-три странице из „Организационог питања КПЈ“, где на стр. 6, 46 и 47, где дословно стоји:

    „… шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну целију… На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“

    „…Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у
    јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке
    Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у
    Југославији, на чијем челу стоје: За Словеначку: Централни Комитет
    Комунистичке Партије Словеначке. За Хрватску: Централни Комитет
    Комунистичке Партије Хрватске. За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније. За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију. За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору. За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину. За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину. За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у
    Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и
    Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и
    Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу
    Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске
    Комитете…“
    Са овим „Уставом“ или „Организационим питањем КПЈ“ на
    којем је радио истакнути рокфелеровај Јован Ђорђевић по повратку из Сједињених Америчких Држава у септембру 1939 године, како смо
    обавештени, комунисти су покренули тз. “буржоаску” револуцију и затим прешли на пролетерску и тако покренули грађански рат међу Србима 1941/2, да остваре намере мрачних сила, које су у XIX столећу решиле да збришу српски народ са географске карте из групе слободних народа (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-Eglise? Paris, France, 1967, стр 129 – Ускоро једна Светска влада, – једна супер, над или против-Црква? – Paris, France, 1967, стр. 129).

  5. @Јован Качаки
    Поштовани г. Јоване, хвала Вам, заиста исцрпно, а надам се да ће Ваш труд око превода угледато светлост дана, јер је заиста вредно дело. И сам користих мемоаре В. Маjевског, али у овом случају већ из емиграције, тачније из Америке и у вези убиства Св. Владике Николаја Жичког и Америчког, ево шта сам поводу тог случаја написао:
    http://www.vaseljenska.com/misljenja/misteriozna-smrt-i-zagonetan-kraj-svetog-nikolaja-velimirovica/

    @Душан Буковић
    Поштовани г. Душане, добро сте обухватили, посебно период владе Цветковић- Мачек, али не заборавимо круцијалну личност тог времена: Милана Стојадиновића и његов сусрет са Ћаном!
    Председник Владе Др. Милан Стојадиновић је примио министра спољних послова Италије Ћана на државном добру Беље у Барањи. Главни предмет разговора биле су територијалне поделе на Балкану и италијанска намера да окупира Албанију. После Хитлеровог Аншлуса, Мусолинију је био потребан његов аншлус. Ћано је убеђивао Стојадиновића у корист које би Југославија имала од тог чина. Ћано и Стојадиновић разматрали су још крупније опције. Крупни план односио се на рачун државног интегритета односно на хрватско питање. Стојадиновић се обавезао да напусти све западне крајеве, а Ћано да Италија помогне проглашење Велике Србије. Италија би добила Горски котар и јадранску обалу од Сушака до јужно од Сплита, и заузврат остали део Југославије призна као Велику Србију. Радило се о идеји краља Александра Првог ампутације Хрватске. Стојадиновић је Хрвате препустио италијанском утицају. Стојадиновић се суочио са чињеницом да Версајска Европа више не постоји, а самим тим престале су да важе наметнуте одлуке великих сила после Првог светског рата и да су наступили нови међународни односи у Европи као што су осовина Рим – Берлин. Стојадиновић је сматрао да српски народ губи енергију у Југославији, држави која је створена под притисцима Француске и Британије. Стојадиновић се још јануара 1937. године уверио да Југославија нема будућност. Тада се први и последњи пут састао с Мачеком. Стојадиновић приликом тог сусрета није нашао ни једну додирну тачку с Мачеком. О Стојадиновићевиим разговорима с Ћаном кнез Павле је одмах обавестио Британце, а ови су му препоручили да га смени. Нову владу, са „специјалном мисијом“ решавања хрватског питања, образовао је Драгиша Цветковић. Да би Немце и Италијане уверили да Стојадиновићев пад не значи промену спољне политике Југославије, на место министра иностраних послова постављен је Александар Цинцар-Марковић, дотадашњи посланик у Берлину. За Немце и Адолфа Хитлера Др. Стојадиновић је био једини човек који је заслуживао њихово поверење.

  6. Hrvatsko-srpske prijepore, ponajprije, valja sagledati u kontekstu nedovršene nacionalno-političke integracije ovih dvaju naroda, koja je obilježena klerikalizacijom RKC-e i SPC-e. S tim u svezi, kad je o Hrvatima riječ, tragom izvornih pravaških nadahnuća, postavlja se teza:
    Pod egidom britanskoga evangelikalnog ekumenizma — onemogućujući ostvarbu starčevićanske hrvatske nacije (politički kroatizam) — strossmayerovski jugoklerikalizam (etnojezični jugoslavizam) otvorio je prostor velesrpsko-svetosavskom ekspanzionizmu (Srbi svi i svuda), koji je poražen u Domovinskom ratu (1990.-1995.).
    Na taj način hrvatski politički narod (= hrvatska nacija), čijom su sastavnicom etničko-pravoslavni hrvatski Srbi, naspram „iz tuđe“, pišu povijest „iz vlastite glave“.
    U tom kontekstu, uz «Rezoluciju Europskog parlamenta o europskoj savjesti i totalitarizmu» (2009.), iznimno je važan dokument «Sjećanje i pomirenje: Crkva i grijesi prošlosti» (2000.).
    Na tom tragu, onkraj (anti)fašističke histerije („Smrt fašizmu – sloboda narodu“ vs. „Smrt komunizmu – sloboda narodu“), primjerene rasprave valjalo bi usmjeriti geslom “Stop partitokraciji – sloboda hrvatskoj naciji“.
    Sve bi to, vjerojatno uz nezaobilazni referendum, trebalo pridonijeti ustavnoj promjeni in capite et membris, koje bi, umjesto zapadno-balkanske etničke bile pisane po mjeri zapadno-europske liberalne demokracije.

    pupovac-pred-sveucilisnim-tribunalom –
    http://www.peticija24.com/zauzdajmo_zloinca_za_pisaim_stolom

Оставите коментар