Стефан Каргановић је амерички правник српског порекла који је основао НВО „Историјски пројекат Сребреница“ за истину о догађањима у Сребреници и око ње од 1992. до 1995. године. Последњих дана у жижи јавности посебно је због приређивања књиге „Рушење Републике Српске – теорија и технологија преврата“, па тиме почињемо разговор. 

Да ли ваш ангажман у одбрани (или можда боље речено против рушења) Републике Српске показује да сте Сребреницу „одбранили“?

Не. Прикупити довољно доказа да је службена верзија сребреничких догађаја у јулу 1995. погрешна није исто што „одбранити“ Сребреницу. Сребреница је обавештајно-пропагандна операција иза које стоји моћни апарат светских хегемона. Они немају моралних скрупула и истина (коју они врло добро знају) њих уопште не занима. Занима их једино политичка корист од сребреничког наратива који су скројили у другој половини деведесетих година да им служи као политичко оружје. Између осталог они користе Сребреницу као покриће за интервенционистичке походе и нападе на суверене државе по доктрини R2P („право на пружање заштите“) и као средство за перманентно уцењивање Србије и Републике Српске, у настојању да их држе под контролом. Из овог увода већ видите да пуко академско излагање чињеница – мада веома важан део ефикасног противнапада на бараж лажи – ипак није исто што и потпуна „одбрана“. Победићемо и „одбранићемо“ Сребреницу тек онда када објективан поглед на тај догађај постане општеприхваћена чињеница.

Шта је толико субверзивно у том зборнику  „Рушење Републике Српске“ да је у једном делу јавности – означимо је као босанско-херцеговачку и другосрбијанску – зазвонило за узбуну а да није дат знак „за престанак опасности“? Да ли се та хистерија може објаснити само оним стиховима Матије Бећковића „Зато јуришају на мене удружени / Кивни што сам их познао“?

Да. Песник је то изразио неупоредиво боље него што бих ја умео.

Очигледан – и потпуно тачан – одговор на први део вашег питања је да вам наведем речи Џорџа Орвела о „истини као субверзивном чину.“ Свако ко се бави нечасним радњама настоји да прикрије трагове и да преруши праву природу своје делатности. Од тренутка када уперите рефлектор ви постајете његов смртни непријатељ. У књизи „Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата“ ми смо их немилосрдно и хируршки раскринкали. Поред пете колоне у Републици Српској, која је из разумљивих разлога због ове књиге узрујана, природно је да на нас буде кивна и другосрбијанска, јер све што смо рекли о њиховим колегама преко Дрине у подједнакој мери односи се на њих. Поглавље Пјотра Иљченкова о петооктобарском пучу, на пример, блиставо демистификује ту лажну прву „обојену револуцију“ у Београду и сигуран сам да они нису спремни да нам то опросте.

Колико је реална опасност од „бањалучког пролећа“ или од „обојене револуције“ у Републици Српској? Да ли је механизам почео да откуцава?

Опасност је потпуно реална. Да се изразим на енглеском и на начин који је примерен у оваквим ситуацијама, оно са чиме се суочавамо представља „clear and present danger“. Инфраструктура је постављена, операција је испланирана до детаља, актери су ангажовани и истренирани, жртва је маркирана за одстрел.

У делу Републике Српске постоји, чини се, идеја да би одлазак Милорада Додика решио све проблеме. Хоће ли РС направити исту грешку као што је Србија мислила 5. октобра да склањање једног човека – ма колико он био добар или лош – може бити универзални лек?

Да ли ће се у Републици Српској тај апсурд поновити, тек ћемо видети. Стално понављам Ајнштајнову дефиницију лудила: очекивање, након што сте сто пута нешто неуспешно пробали, да ће сто први пут резултат бити различит. У свакој „обојеној револуцији,“ лидеру кога је Запад маркирао за одстрел приписује се безброј недостатака и грехова а његов марионетски наследник се хвали као геније који deus ex machina гарантовано решава све проблеме. Овакав чаробни расплет још се није догодио ни у једној „обојеној револуцији“. Персонализација проблема, па самим тим и решења, став је политички наивних, беспомоћних људи који једино знају да за све животне проблеме решења траже негде извана, али никада  не предузимају ништа да их сами пронађу и примене. Њима никада не пада на памет да је једино право решење да се сами дигну, истерају корумпиране тлачитеље и изаберу људе који ће служити својој земљи и народу, уместо да очекују спас од плаћених агената постављених да служе не њима него страним интересима.

Често сте на релацији Бањалука-Београд. Имате ли неко објашњење зашто је РС толико „српскија“ од Србије, ако изузмемо оно латинско да је и само „име знак“?

Можда из сличног разлога што је Србија била више „српска“ за време бомбардовања него пре или после тога. Српски народ има катастрофално кратко памћење. Он се мора непрестано суочавати са егзистенцијалном опасношћу да би био мотивисан да предузима минималне мере колективне самозаштите.

Недавно вас је турска Агенција Анадолија прогласила за једног од оних ко негира „геноцид“ у Сребреници. Шта се, по вама, заиста догодило у Сребреници 1995. године?

Догодио се ратни злочин над заробљеним Муслиманима за сада још увек неутврђених размера али чији карактер не подлеже сумњи. То је био режирани масакр, не геноцид.

Једном сте изјавили да би „било који амерички судија буквално избацио из суднице тужиоца са оваквим доказним материјалом“ какав је понуђен у случају Сребренице. Како се онда дошло до резолуција са термином „геноцид“?

Морамо да разграничимо ове две ствари. Једно је како се неко питање третира у судском процесу, друго је на политичком плану. У судници постоје врло ригорозна правила доказивања, и то је мање више стандардно у свим системима који се наслањају на континенталну  и common law традицију. То искључује предочавање лакрдијашких доказа или базирање закључака на неутемељеним будалаштинама, као у Хашком трибуналу. У много флексибилнијој политичкој сфери будалаштине много лакше пролазе. Сребреничке „резолуције“, у Београду и Страсбуру, део су политичке игре и самим тим лишене сваког суштинског значаја. Ако је дозвољено, па чак и нужно, игнорисати резултате фарсичних судских поступака, тим пре можемо спокојно прећи преко неозбиљних, политички исфорсираних „резолуција.“

 На крају, једно лично питање: како сте уопште дошли на идеју да се бавите Сребреницом и јесте ли осећали нелагоду када сте, фигуративно речено, морали да „претурате по жртвама“? 

По жртвама не „претурам“ ја него колега у нашем тиму који је стручно оспособљен да се бави истраживањем форензичког материјала. Иако је ван посла изузетно осећајна особа, на задатку он је чист професионалац.

На идеју да се бавим Сребреницом дошао сам на начин како најчешће доносим важне одлуке. То је била исконска реакција, из дубине душе на једно увредљиво иступање наводних „Мајки Сребренице“ где су грубо омаловажавале невине жртве других мајки, које не припадају њиховом уском племенском кругу. Често сам у животу доносио одлуке обузет осећањем индигнације на неку нечовечност или неправду. Овај инцидент је за мене био, да се изразим парафразирајући чувене речи истргнуте из сасвим другог контекста, „мајка свих неправди“. Мислим да се „Мајке Сребренице“ нису надале бумерангу када су безобразно и безосећајно оплеле по невиној туђој деци. Разматрајући резултате нашег рада сада се можда кају за ту несмотреност, али је прекасно.

Александар Лазић

ПРЕУЗМИТЕ КЊИГУ: Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата

Categories: Лаки одговори на тешка питања