Александар Живковић: Стање ствари у нашој помјесној цркви – поводом блокаде Информативне службе СПЦ

Прошло је већ два дана од како смо прославили Неђељу православља и од како је са амвона Цркве Светог Георгија на Фанару прочитана порука Синаксиса Предстојатеља Помјесних Православних Цркава, а на званичном сајту никако да се појави ово саопштење свеправославног значаја. Умјесто тога гомилају се предрасуде међу противницима „разбојничког сабора“ из редова парацрквених структура. Намјера или небрига надлежних у СПЦ? 

spc-skrin

Ово није први случај информативне блокаде СПЦ. Читаоци црквених медија раније су били обавјештавани о најзначајнијим одлукама, прије свега Синода Московске патријаршије, већ годинама тамо траје процес умножавања епархија и стварања митрополитанског система, а о томе Информативна служба СПЦ не објави ни ријеч. Није објављено ни суштински став, јеванђеоски и предачки о примату у Цркви, који је исти Синод донио на засједању 25-26. децембра прошле године, који је одговор на документ из Равене, нејеванђеоске претензије старог и новог Рима у исто вријеме. Чак није објављено ни да су монаси Сретењског манастира, познати по љубави према нашим земљама и народу, као и по значајној информативној и мисијској дјелатности, написали Службу Владиславу Српском. За то вријеме отворена је рубрика „Хришћански свет“ на сајту СПЦ која нас извјештава о активностима римског папе и његових сарадника. Те информације су свакако корисне, ако би биле из независних извора и не би биле преношење римске пропаганде. Све се то дјешава у вријеме када је јавност у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији, засута сензационалистичким и необјективним приказивањем стања у Цркви, карактеристичног по непознавању основних црквених канона и догмата, а у Хрватској је у току бесомучна кампања римокатолика на тзв. „проправославну владу Хрватске“.

Догађаји у Украјини, ако их неко сагледава у вишедеценијском току, тијесно су повезани са стварањем расколничког „Кијевског патријархата“ од стране Комунистичке партије Украјине (тадашњи предсједник Кравчук пренио је 24 милијарде долара са партијског рачуна на рачун ове „филаретовске“ структуре) и тежње украјинских унијата да образују (свој или „заједнички“) „Кијевски патријархат“, у чему су скоро успјели у вријеме Јована Павла II, само је оштар став свих помјесних православних цркава спријечио одлуку о томе. Међутим, напади на Свету Кијевско-печорску лавру и Почајевску лавру, као и притисак на Украјинску православну цркву – Московског патријархата да направи „комисију за дијалог“ (видјети чланак ђакона Владимира Василића о томе на „Руској народној линији“) показују да се од овога циља није одустало. Информативна служба СПЦ оглушила се и на солидарност са канонском Украјинском црквом, као што су наши јавни медији прећутали драму сиријских монахиња, иако им је формалан шеф један викарни епископ, који је осим за медије, задужен и за војску и за лијечење наркомана, и професор је Богословског факултета итд итд.

Једноставно је питање: смије ли се неко у СПЦ огласити без „благослова“ владике Иринеја Бачког, који је одавно узурпирао све функције у нашој Цркви, заоштравајући односе тамо гдје је потребно потпуно другачије поступати, као у Македонији и Црној Гори (коју је у једном од својих многобројних епистола по турски назвао „Карадаг“), пресуђујући владици Артемију у једној телевизијској емисији, доводећи Александра Вучића на засиједање Светог Архијерејског Сабора 2013. године да „пресуди“ владикама скептичним поводом тзв. Бриселског споразума, а ћутећи о најављеној канонизацији Степинца и другим питањима?

Владика Иринеј Буловић је ставио под потпуну контролу архипастировање Свјатејшег Патријарха Иринеја, користећи његову тачну, али од „Блица“ злоупотребљену, изјаву да се муслимани понашају коректно гдје су мањина, а агресивно чим постану већина. Патријарх је окружен не својим већ Буловићевим сарадницима, који су цензурисали и његову изјаву у разговору са руским патријархом Кирилом, коју смо сви могли да видимо на сајту Московске патријаршије, претходно је сломио патријархов отпор укидању министарстава за вјере и дијаспору, који су имали важну улогу у тзв. идентитетским питањима. Патријарх је одлучно одбијао укидање ових министарстава, дао и изјаву по том питању, али је онда владика Иринеј скупио „традиционалне вјерске заједнице“ које су, разумије се, „подржале“ конструкцију Дачићевог кабинета. (Успутна опаска митрополита Амфилохија против тога заслужила је квалификовање Црне Горе као „Карадага“.) Уз све то, лаким прегледом сајтова бачке епархије и СПЦ, можете уочити да владика бачки своју већину одржава блиским дружењем са одавно компромитованим епископима Василијем Качавендом и Пахомијем Гачићем (баш они су служили парастос његовој мајци). Дакле, са једне стране отвара простор најантицрквенијим режимским медијима као што су „Блиц“ и „Б92“ да воде сталну кампању, а са друге „брани“ Цркву од те кампање.

Резултат тога је потпуно промашена прослава 1700. годишњице Миланског едикта у Београду (гдје се на доксологији православним патријарсима окупило око нас три стотине вјерника, са све свештеницима, још из времена патријарха Германа када се знало како се торжествује) и Нишу, која је нешто бољи утисак оставила у Подгорици, гдје су, а не у Београду, вођени разговори константипољског и московског патријарха. Преводилачке услуге епископа бачког у Подгорици нијесу коришћене. Други резултат је срозан ауторитет Пећког патријарха, трећи ширење „артемијевског раскола“ (боље би било рећи „симеоновског“, јер Симеон Виловски очито преко неких тајних канала финансира „катакомбе“ Светог Симеона Мироточивог, Светог Краља Милутина и др, поред толиких њихових дивних задужбина у чему „артемијевци“ подсјећају“ на „мирашевце“ који би да на Цетињу дижу цркву Ивану Црнојевићу, као да овај витез не подиже цетињски намастир и град). Најгори резултат Буловићеве владавине јесте искључење Пећке патријаршије из разговора о судбини Космета, које, бојим се, може да остане трајно, јер је Бриселски споразум само допринео легализацији „косовских институција“.

У ове дане поста треба да праштамо и нека ми опрости Преосвећени владика бачки што га много „окрпих“, а и од мене му просто било. Али је најважније питање како побољшати стање ствари у нашој Помјесној цркви? Ево неколико мојих приједлога, са кратким образложењем.

Најприје је потребно смирити страсти међу нашом манастирском и ином братијом, која се у вријеме болести Блаженог спомена патријарха Павла дала у произвођење интернет подухвата какви су „газиместан“, „верујем“ и други и међусобну сајбер шпијунажу на којој би јој позавидела и НСА. Клеветник значи управо Нечастиви и клеветање у Цркви и клевета Цркве којом руководи Дух Свети Утјешитељ је недопустиво. Сезону је почео у „Православљу“ умировљени епископ Атанасије Јевтић нападајући часне епископе који су бранили карловачко литургијско предање, на начин незбиљежен у историји наше Цркве. Нека се епископу Атанасију изрекне медијска епитимија, он је ионако више пута изјављивао да због прљавог језика неће ући у царство небеско. Полемике око литургије почеле су још за живота патријарха Павла, мимо његове воље и довеле су до „шумадијског раскола“ који је најавио академик Милорад Екмечић прије више година док је НИН био слободан. Суштина „артемијевског раскола“ налази се у потреби да само „ми Сервијанци“ знамо литургију, као што се Војвођани с правом поносе својим појањем, а ми Староцрногорци очувањем Пећке патријаршије од владике Василија Петровића њеног „егзарха“ па надаље. Полицентричност је у нашој цркви и нашем народном бићу, али милиони наших мученика не заслужују тако сраман раскол. Уосталом, Викиликс, интервју доцента Александра Раковића о контакту са Бајденовим савјетницима, толико искуство Руске заграничне цркве свједочи да све те парацрквене структуре, посебно „екстремне“ и лажно „фундаменталистичке“ струје у свим религијама финансијски зависе од Великог брата. Владика Артемије треба да се врати у канонско јединство са Сабором наше Цркве као пуноправни архијереј, да надгледа духовну дјецу која га толико поштују и воле, као и сви ми, али му замјерамо што се објесно „осврће“ на братски приједлог патријархов и то пишући свети Сава (са малим с – видјети Осврт на његовом сајту).

Друго, треба да се осврнемо на праву савремену историју наше Помјесне Цркве, а не на рекла-казала интернет аргументе. За почетак су довољне књиге др Вељка Мишине Ђурића, Летопис СПЦ 1945-58 (два тома) и Патријарх Герман у свом времену. Из тих књига писаних на основу докумената Савезне и републичких вјерских комисија („вјерских УДБИ“) видјећемо у каквим су све условима велики архијереји наше цркве успјели да је спасу. Видјећемо и издају, а требало би и до краја да је видимо отварањем досијеа ДБ-а и примјерним кажњавањем криваца.

Треће, треба одмах приступити враћању сједишта Цркве у Пећку патријаршију. То нико не може да забрани и примједбе да је сад доцкан, неоправдане су. Дечански монаси и монахиње из наше Свештене лавре, житељи Велике Хоче, Гораждевца, Белог поља, створили су услове да ова Патријаршија буде жива. Под јурисдикцијом Пећког патријарха налазили би се Високи Дечани као ставропигијални манастир, Спомен храм Светог Саве у Београду, гдје треба направити Патријаршију којој камен темељац положише патријарси Вартоломеј и Павле, Сремски Карловци, манастир Крушедол и, као и до сада, манастир Св. Саве у Либертивилу. Патријарх, очигледно, не би могао да стално пребива у Пећи и за то треба да има митрополита патријаршијског трона (као у Васељенској патријаршији) и то Хвостанског, који би стално био у Пећи и био секретар Одбора за Косово и Метохију и Карловачког, који би био стални члан светог синода задужен за благољепије и унутрашњи поредак у Цркви, као стални члан Светог Синода и предсједник Патријаршијског управног одбора. Титула патријарха би била „патријарх пећки и српски“ или „пећки и српских и приморских земаља“ (као архиепископска титула у средњем вијеку). Тиме би Црква која би имала званични назив СПЦ- Пећка Патријаршија, као што је званични назив РПЦ- Московска патријаршија, учинила све што у овоме тренутку може за наш народ на Космету, али и за своју укупну саборност.

Недавни интервјуи МЦП Амфилохија и новог кумановско-осоговског МПЦ-ОА Јосифа, а прије свега разговор патријарха Кирила са македонским председником Ивановом, показују да се питање односа између Пећке патријаршије и Охридске архиепископије могу успјешно рјешити, ако се и ту не умјеша амерички фактор.

Положај цркве у Црној Гори потребно је правно регулисати, тако да се: а) уважава канонско јединство цркве и б) независност Црне Горе. То би било по систему митрополијског округа и егзархије какву Московска патријаршија има у Бјелорусији и Казахстану. У Црној Гори би био Митрополијски Синод у који би улазиле четири епархије: архиепископија цетињска, ђе је и сједиште митрополије и чији је архијереј „егзарх Свештеног Трона Пећкога“, стални члан Синода СПЦ и замјеник патријарха, никшићка, будимљанска (у коју би ушле Пљевље из епископије милешевске) и бококоторска. У БиХ би се направила два митрополијска округа: дабробосански и бањалучки, са увођењем нових епархија тузланско-усорске (из зворничко-тузланске, која би постала зворничко-бијељинска) и приједорско-новоградске у митрополији бањалучкој. Дијацезан средишта митрополијског округа би (као у Румунској православној цркви, што је канонски најисправније, имао титулу архиепископа). На захтјеве вјерника образовала би се епархија за Словенију, могла би да обухвати и Италију, а Митрополија загребачка би се спојила са епархијом славонском у Митрополију загребачко-пакрачку и славонску и радила на обнови православља у Славонији. Упражњене епархије аустријско-швајцарску и средњоевропску би требало одмах попунити, потоњу узвисити у ранг архиепископије и средиште митрополијског округа западноевропаског. У америци би садашњи епископ новограчанички средњезападноамерички, имао титулу Архиепископа НГ и СЗА и митрополита свеамеричког.

У Србији има мање епархија него ван Србије и далеко мање него што има у Грчкој сразмерно броју становника. Просјечна епархија треба да има између 40-80 парохија и по том критеријуму би требало направити из садашње епископије бачке, епархије сомборску, суботичко-бечејску и Архиепископију новосадску и Митрополију бачку. Тако у Банату: средње-северно банатску, панчевачку (са дјелом садашње арх. Београдске) и Архиепископију Вршачку. Древна епархија сремска вратила би се као А и М у Сирмијум (Сремску Митровицу), а у њеном саставу би биле и епархије осечко-пољска и барањска (јер ђаковичко-осијечка надбискупија држи бискупију сријемску) и земунска. Наравно била би митрополија београдска са епархијама рецимо раковачком и древном смедеревском (из браничевске и АБК- Гроцка, Винча…). Шабац, Жича (Краљево), Крагујевац и Ниш би били архиепископско-митрополијска средишта. Образовале би се нове или успоставиле старе епархије: обреновачко-лазаревачка (колубарска), ужичко-моравичка, раваничка (Јагодина, Параћин, Ћуприја, Деспотовац), топличка, лесковачко-пиротска, рашка из епархије жичке (студеничко намјесништво и рашко призренске (Лепосавић), док би садашња епархија рашко призренска била Митрополија призренско-грачаничка и косовско-метохијска. Не треба се плашити повратка древне рашке епископије, као и топличке, јер ће управо оне бити на највећем удару и захтијевати највећу помоћ.

Најзад, треба усвојити социјалну концепцију цркве и томе прилагодити њену друштвену мисију (по узору на РПЦ), једнообразност у катихисису, манастирском служењу итд. Увјести Патријарашки савјет за културу, за породицу и васпитање и Академију богословских наука. Информативну службу повјерити поузданим професионалцима, а са особитом пажњом направити Службу спољашњих црквених послова и за мисију међу Ромима.

Волио бих када би неки од ових приједлога био узет озбиљно у разматрање од мјеродавних кругова у нашој Цркви. Али кад се ни Синаксис Предстојатеља не може провући испод (не)бриге цензора, не гајим превелику наду.

Битно је да сви до краја издржимо у Једној, Светој и Апостолској Цркви и да стално имамо на памети светоотачке ријечи које је понављао Свети Патријарх Павле: „Коме Црква није мати, томе Бог није отац.“

Аутор је лекар из Биограда



Categories: Српско православно стање

3 replies

  1. Reblogged this on moesiotes and commented:
    ???

  2. Одличан текст, уз малу примедбу да је аутор „Биограђанин“ (из Црне Горе?!!!) мало штедео митрополита Амфилохија?!? Као да њега једино не закачи???

  3. Tekst je pisan davno ,ali ja ga tek pročitah i veoma mi je zanimljiv. Stanje u našoj Crkvi jeste teško ,ali nikada nije ni bilo lako . Teško vreme je za jednu Crkvu normalno okruženje. Kako može biti jagnjadima među vukovima nego teško . Sviđa mi se predlog da se SPC vrati ime Pećka Patrijaršija . Ovako sa imenom SPC mnogi nam sa pravom pripisuju etnofiletizam . Istina je da je naziv SPC tek od 1929. i prvi put je upotrebljen u zakonu o Crkvi Kraljevine Jugoslavije donešenom u vreme šestojanuarske diktature. Patrijarh Pećki ,Mitropolit Beogradsko-Karlovački i Arhiepiskop srpskih , pomorskih i severnih zemalja ,bi bila istorijski najtačnija titula našeg patrijarha . Takođe i povratak Patrijarha u Peć je dobra ideja ,sa tim da bi on i dalje imao sedišta u Beogradu i Sremskim Karlovcima gde bi povremeno boravio . To oko mitropolitskog sistema nisam baš siguran da je dobra ideja,ali je legitimna . Ne treba ni srljati u neke promene bez dobrog promišljanja . Važno je da Crkvu ni vrata pakla ne mogu savladati . Od 1766-1920 nije ni postojala Pećka patrijaršija pa se narod nije pokolebao u veri. I Fanarioti su imali blagodat ,zato nikada neću razumeti mržnju sa kojom se priča o njima . Nacionalizma ne sme biti u Crkvi .

Оставите коментар