Српски и албански поглед на Велики рат

РТС: Ратни планови Аустроугарске

Ратни планови за окупацију Србије датирају још од 1907. године. Нејасно је било само шта урадити са малом краљевином, поделити је или апсорбовати. Одлука да се иде у рат донета је 1913. године.

Fotografija1-iz-Ratnog-albuma

Генерал Конрад фон Хецендорф, Ратни албум 1914-1918

За Аустроугарску царевину Србија је представљала опасност, оптуживали су је да води националистичку пропаганду и да тиме угрожава територијално, национално и верско јединство монархије, говорили су да је држава која подстиче убиства. Проблем Србије требало је решити на било који начин, окупирати је и поделити или укључити у састав царевине и тако од дуалног уређења доћи до тријалистичког решења. Ови планови су у жуто-црној монархији били присутни од 1907. године.

Најрадикалнији у захтевима био је начелник аустроугарске врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф који је 14 пута тражио од председника владе и политичких фактора у Бечу да му дозволе да покрене војну акцију против Србије – каже за документарни филм „Србија у Великом рату“ академик Драгољуб Живојиновић.

Генерал фон Хецендорф сматрао је да Србију треба уништити као државу и њену територију припојити царевини. У меморандумима и разговорима са царем Францем Јозефом, начелник аустроугарског генералштаба често је истицао да од Србије треба отцепити околину Београда, Шабац, Смедерево, све оно што иде уз Саву и Дунав и одатле контролисати остатак територије – наводи  професор Милан Ристовић са Филозофског факултета у Београду.

ОДЛУКА ЗА РАТ И ПРЕ АТЕНТАТА

Савет министара Аустроугарске царевине је 3. октобра 1913. године донео одлуку да се крене у политику конфронтације са Србијом – каже за РТС Анатол Шимед Коварцик са Аустријске академије наука и објашњава да оваква одлука није значила да Хабсбуршка монархија де факто жели рат али да се оваквим ставом предочава да ће монархија одговорити силом ако из Србије крене било каква провокација.

Великој царевини је почетком 20. века, иако скоро 15 пута мања, Србија постала главни проблем а њеним непријатељством монархија је била опседнута. Мала краљевина била је нека врста магнетне силе за Јужне Словене у монархији која им је постојањем, својом огромном националном и политичком енергијом давала наду да може доћи и до њиховог националног ослобођења .

Зато су у Аустроугарској на Србију гледали као на унутрашњи проблем – истиче за РТС Анатол Шимед Коварцик са Аустријске академије наука и додаје да је до 1913. године доминантан став у аустроугарској политици био да ће се питање Србије решити као унутрашње политичко питање а не као спољнополитички проблем који се увек завршава ратом. Проблем је био што монарахија није могла да пронађе решење и одступи од дуалистичког уређења – каже Анатол Шимед Коварцик.

Fotografija2-iz-Ratnog-albuma

Аустроугарске трупе из Сарајева крећу у казнену експедицију у Србију, Ратни албум 1914-1918.

У Бечу су постојале струје које су желеле да подрже јужнословенске покрете у царевини. Најзначајнији представник био је престолонаследник Франц Фердинанд који је кроз подршку Јужних Словена желео да умањи утицај Мађара – објашњава професор Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду.

Центар тог јужнословенства био би у Аграму односно Загребу. Оснажени Словени у монархији, сматрао је Фердинанд, привукли би Србију и Црну Гору јер би ове земље тада коначно схватиле да је боље да буду део Аустроугарске царевине него да иду против ње.

Тријалистичком уређењу царевине које је заступао Франц Фердинад оштро су се супротставили Мађари. Зато Фердинанд није био омиљени политичар, поготово у Бидимпешти. Председник мађарске владе гроф Тиса био је против тога да територија Србије буде припојена Аустроугарској држави. Сматрао је да би око три милиона Срба у границама монархије довело до дестабилизације угарског дела царевине – каже за документарни филм „Србија у Великом рату“ професор Милан Ристовић.

У меморандуму који је цару Францу Јосифу писао гроф Тиса наводи се да би питање Србије требало решити окупацијом и контролом главних комуникација и привредно развијенијих делова уз Саву и Дунав. Остале делове Србије, сматрао је Тиса, требало је  поделити суседним државама. У неким документима и дискусијама наведено је да се поделом дела српских територија могу привући суседне државе Румунија, Бугарска и Грчка – каже Ристовић.

Занимљиво је да се у подели српских територија и у интересним сферама тадшњих великих сила може повући вертикала са данашњом ситуацијом – запажа професор Мира Радојевић са Филозофског факултета у Београду. Кад су у аустроугарском генералштабу и у државном врху размишљали шта учинити са територијом Србије ако дође до деобе, Немци и Аустријанци били су заинтересовани за правац Моравско-вардарске долине и за делове Косова и Метохије, првенствено за руднике. У њиховим глобалним настојањима може да се пронађе много сличности и са данашњом политиком – сматра професорка Радојевић.

Аустраоугарска монархија покушавала је да и на спољнополитичком плану умањи значај и улогу српске краљевине. На инсистирање Аустроугарске створена је 1913.  године албанска држава а Бугарска је потпомогнута од стране жуто-црне монархије кренула у рат са Србијом – каже за РТС Анатол Шимед Коварцик са Аустријске академије наука и објашњава да је план монархије био да се Србије окружи јаким и моћним земљама које би је спречиле да води политику супротну интерсима Аустроугарске .

Из Балканских ратова Бугарска је изашла поражена, Србија скоро дупло увећана. Хабсбуршкој монархији остало је тада само једно решење – рат са Србијом. Савет министара моћне царевине 1913. године доноси одлуку да проблем Србије реши војним путем. Чека се провокације са српске стране. Време до рата Аустроугарска користи како би се наоружала и како би демонстрацијом силе заплашила непослушно српско становништво – каже аустријски историчар Анатол Шимед Коварцик и наводи да је једна од таквих демонстрација силе била војна вожба организована 28. јуна 1914. године у Сарајеву којој је присуствовао Франц Фердинанд.

После убиства престолонаследника за Аустроугарску више није било дилеме – Србија је морала да буде уништена и јужнословенско питање у оквиру царства заувек решено. За Аустроугарску није било важно у којој мери је Влада Србије умешана у атентат. Далеко важније било је понижење које је доживела на унатршњем политичком плану закључује историчар Анатол Шимед Коварцик.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије. Интервју са аустријским историчарем Анатолом Шимедом Коварциком урађен је 2011. године за потребе документарног филма „На раскршћима историје“.

Слађана Зарић

(РТС)

Албански поглед на Први светски рат

Тек што је стекла независност 1913, Албанија је поново подељена. Данас се читав Први рат у тој земљи представља као борба за слободу и против „империјалиста и шовинистичких суседа“.

al

У предвечерје Првог светског рата Албанија је проживљавала еуфорију независности од Отоманске империје. Проглашење самосталности десило се 1912, а онда и признање Лондонским уговором следеће године. Уз ту еуфорију ишле су и последице крвавих балканских ратова. „Албанци су имали срећу јер је политичка коњуктура била наклоњена самосталној Албанији, али и несрећу да иста коњуктура није била за припајање свих области у којима већински живе Албанци“, каже за DW Михаел Шмит-Неке, немачки историчар и албанолог. „Компромис је било успостављање Албаније као кнежевине ‘уз признање шест великих сила‘, али у уским границама које држава и данас има. Даљи компромис је био постављање немачког принца Вилхелма цу Вида (фотографија горе) као албанског кнеза јер он својим пореклом, рођачким везама и конфесијом није наишао на одбијање ниједне стране.“

Сарајевски атентат и избијање Великог рата практично су окончали такву албанску независност и државност. Немачки кнез је 3. септембра 1914. напустио Албанију. „Његовим одласком Албанија је поново била тамо где је била пре Лондонске конференције – на међународно-правној ничијој земљи“, коментарише Шмит-Неке. Албанија убрзо постаје бојиште политичких и војних интереса на којем се сударају готово све земље које улазе у рат – Србија, Црна Гора, Грчка, Италија, Аустроугарска, Француска и Бугарска. Тако у албанским уџбеницима стоји да је тајни Лондонски споразум из 1915. донео „небројене патње народу Албаније“; подела земље између Србије, Црне Горе и Грчке претворила је Албанију у „валуту за поткусуривање империјалистичких сила и шовинистичких суседа“.

Атентат на Франца Фердинанда у албанским школама се помиње само узгредно као дело „српског националисте“ Гаврила Принципа који је дао повод за Први светски рат. Ипак, као узрок за рат се наводи криза капитализма и заоштравање односа империјалистичких сила чији се интереси сударају у покушају да се свет другачије подели. Иако се кривица за рат приписује и Централним силама, ни Антанта није поштеђена: „Тајним споразумом 1915. империјалистичке силе Антанте одлучиле су да укину независност Албаније и да распарчају земљу“, стоји у књигама из којих уче школарци. Историчари и стручна јавност у Тирани радо се враћају цитату британске балканологиње Идит Дарам која пише: „Новопечена држава Албанија бачена је вуковима како би се спасле старије државе.“

Опште место је и реченица из историјског уџбеника, где се каже да је, након што се сазнало за тајни споразум у Лондону, „ослободилачки покрет албанског народа против окупаторских сила у циљу слободе и обезбеђивања независности добио на масовности“. Међутим, тај покрет није баш лако сместити на ову или ону страну, каже историчар Шмит-Неке. Након одласка немачког кнеза настаје политички вакуум у којем „нема централног играча који би одржао Албанију у комаду. Роман најпознатијег албанског писца Исмаила Кадареа ‘Наопака година’ представља читав хаос трагикомично, убрзо ни Албанци ни странци не могу да прокљуве ко је са ким у савезу и ко се за шта бори“, додаје овај познавалац албанске историје.

Историчар Шкелзен Гаши анализирао је уџбенике историје из Албаније, Косова и Србије. Утврдио је да текстови на албанском уопште не осликавају исцепканост и различите политичке позиције у Албанији оног времена. Уместо тога, говори се о хомогеном националном покрету са јасним циљевима. Писци албанских и косовских уџбеника користе општа места, пишу о оружаном отпору против окупатора. Тај отпор предводио је Идриз Сефери, у бугарској зони окупације, односно Азем Бејта у Аустроугарској зони. Али нигде ни речи о заједничким борбама Азема Бејте и локалних Срба против аустроугарских трупа. Историчар Гаши је још приметио да у истим уџбеницима нема ни речи о албанским злочинима над Србима. Злочинци су увек други, сопствени народ је увек страдалник.

Али колико су догађаји из Првог рата и ранији, из балканских ратова, мењали слику Албанаца о комшијским народима? „Дешавања су свакако поларизовала људе и додатно погоршала међусобне односе, пре свега између Срба и Албанаца, као и односе са Грцима“, прича Шмит-Неке. „Званична политика је окренула леђа свебалканској сарадњи – из које је била искључена Бугарска – и под краљем Зогом се потпуно везала за Италију. То је Албанију још једном стајало независности.“

Пандели Пани

(Дојче веле)



Categories: Преносимо

Оставите коментар