Ана Филимонова: Почетак преговора Србије са ЕУ – пут у нигде са гарантованим губитком Космета

ana-filimonov-200Владајућа коалиција у Србији 21. јануар описује као малтене “најважнији датум у новијој историји Србије”, пошто је тог дана почела прва међувладина конференција Београда и Брисела, која је званично названа “приступним преговорима”. Потпредседник владе Александар Вучић изразио је наду “да ће Србија учинити све што од ње зависи до 2018. године, а после тога не зависи од наше воље да ли ћемо бити примљени у ЕУ у 2020. години”. То значи, званично је потврђено: Србија треба да “учини све” до 2018. године, а шта ће бити даље – по том питању нема никакве сигурности.

Да истакнемо да “потпуни списак свега” Брисел још званично није истакао: преговарачка платформа држи се у тајности. Тако А. Вучић указује да ће главни фокус на преговорима “бити додељен тачки 35 која је посвећена Косову”, иако “још нико не зна како ће тачно изгледати глава 35, могу се неке ствари појавити ненадано, неће бити нимало лако”.[1] То нас подсећа на тужну формулу западног фактора са краја деведесетих – “нису толико важни конкретни услови, Срби једноставно не треба да постоје”. Премијер Ивица Дачић јасно указује због чега је Србија “удостојена части” да започне преговоре: “преговори са ЕУ нису почели због тога што је Србија спровела некакве фантастичне реформе, већ због напретка у преговорима са Приштином”, упозоравајући да “Србија не би добила почетак преговора са ЕУ да није постигла споразум са Приштином и само ако се спотакнемо на путу, преговори ће бити прекинути – ми то морамо имати на уму”.[2] Отвореност српског премијера не оставља простора за оправдање: предаја Косова и Метохије у правни оквир ”Републике Косова”, пристанак на интеграцију српског севера у систем девијантно-криминалне власти у Приштини, успостављање државних граница које одвајају север Космета од централне Србије – то је цена коју ће владајућа коалиција платити за могућност вођења бесконачних преговора са бриселском бирократијом, беспоговорно испуњавајући један за другим, понижавајуће и по државу разарајуће захтеве Брисела. Преговора у чијем резултату Србија највероватније никада неће ни ступити у ЕУ, пошто нема финансијских средстава. Међутим, Запад је бацио коску у виду започињања преговарачког процеса и нема сумње да ће се трудити да из своје жртве исцеди све сокове. Тешко је одбацити сумњу да ће се Запад, пошто у потпуности овлада земљом, са њом обрачунати на најнемилосрднији могући начин: примери Либије и Ирака показују нам да дејства “поборника демократије и људских права” као и насилно наметање “заједничког добра” са каснијим урањањем земље у потпуни хаос, увелико превазилазе све “трикове” тоталитарних режима.

Карактеристично је да се у позадини озлоглашеног цинизма и популизма “еурореторике” прорежимских и ултра-прозападних медија (чак и од стране српске опозиције са ретким изузецима), не чују гласови о томе да је у условима промењених геополитичких околности за Србију отворен алтернативни пут који је може извући из безнадежног ћорсокака – а то је Царински и Евроазијски савез на челу са Русијом. То је резултат моћног вишевекторског рада Запада са једне стране, као и резултат одсуства систематског рада Русије на подршци земљи која без претеривања представља стратешки кључ за Европу, са друге стране. Ово што је речено, више него добро разумеју они који се свим силама труде да истисну присуство Русије из Балканског региона.

Да истакнемо најважније: каква год буде формулација еурочиновника о Косову, треба размотрити само два документа: 1) Повеља УН која гарантује територијалну независност земље и 2) Устав Републике Србије из 2006. године по коме су Косово и Метохија саставни део државе Србије, њена аутономна област. Сва дејства која су у супротности са та два основна акта представљаће кршење међународног права и унутрашњег српског законодавства.

Поставља се питање где је логика у таквој императивној тежњи да се по сваку цену приступи Европској Унији? Очигледно је да се иза фасаде процеса евроинтеграција који је започет 2000. године, крије  неповратан процес демонтаже војске и војно-индустријског комплекса, индустријско-пољопривредног система, хроничног пребивања земље на ивици социјално-економског колапса. У наведеном периоду ЕУ је успешно у региону испунила своје геополитичке, политичке и економске циљеве, који уопште нису личили на покушаје да се Србија извуче из истинског понора у који је гура западни фактор после војне агресије НАТО пакта. Да подвучемо: ЕУ нити даје неопходан новац, нити било какве гаранције, већ само узима бесплатну жртву од стране Србије. Поред тога, жалосно искуство Источне Европе показује да нема никаквих плусева од приступања Европској Унији,  а минусе је тешко побројати. Једино од стране западног фактора може се уочити логика: његов пристанак да започне преговарачки процес значи да ће Србија ући у нову фазу, другу после 5. октобра 2000. године, фазу радикалног, насилног распада земље.

(Фонд стратешке културе, 21. 1. 2014)


[1] http://fakti.org/serbian-point/posrbljene-vesti/vucic-povodom-kosova-jos-neke-stvari-mogu-da-iskrsnu-i-nece-sve-biti-lako

[2] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-ako-zapne-s-kim-zapinju-i-pregovori-sa-eu.html



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Ако се уопште хоће размишљати о Евроазији, или референдуму који неки предлажу као „ЕУ или Евроазија“ – мора се јасно рећи шта значи то „Евроазија“ и да ли нам је ико понудио то с руске стране.
    Себе не рачунам у неинформисане, али ипак нисам видео никакву конкретну понуду с руске стране.

  2. Евроазија је, бар овако како је сада представљана, један врло магловит и недовољно конкретан предлог. Ако желимо знати како један обичан човек у Русији, Казахстану и Белорусији живи – то не знамо, нико нам то јасно не представља. Не би било лоше ако би гђа Филимонова макар нешто о томе казала?

Оставите коментар