Писмо Оскара Поћорека из 1913. године: О рату, Србима, Хрватима и муслиманима

Pismo-Pocoreka-240Писмо гувернера Босне и Херцеговине Оскара Поћорека, упућено 28. маја 1913. године министру финансија Аустроугарске Леону Билинском, показује да су планови за Први светски рат постојали годину дана пре атентата у Сарајеву

Превод* писма које је Архив Србије обелоданио у недељу у Андрићевом институту у Вишеграду, преносимо у целини.

Фелдцојгмајстер (генерал-потпуковник) Поћорек

Сарајево 28. 5. 1913. године

Ваша екселенцијо,

Писмо од 22. овог месеца на коме Вам најлепше захваљујем, истом ми је прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана.

Потпуно се слажем са мишљењем Ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба – морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.

Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом.

Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се – као што је по свој прилици случај – садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила са монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ће Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској. Код те подземне радње наши ће властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком, ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полуинтелигенцију од прелаза у српски табор, тј. од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, који на антидинастичкој основи.

По моме нахођењу овај би био правилник за поступање владе према домаћим Србима за најскорија времена.

Pismo-pocoreka-1st

Прва страница Поћорековог писма

Наклоњено поступати са сељаштвом и колико је то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где је нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се уосталом може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада са Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи.

Та гледишта мораћемо одржати у свима примењеним поступцима у појединостима, и стога бих на означене програмне тачке у писму Ваше екселенције, које се односе на „облигатно кметско откупљивање“, рекао, да се изношење тога питања мора за сада задржавати. Већ је наговештавање тога питања од стране Ваше екселенцијем у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило шансе за примање предлога за железнице. Ваша екселенција зна, да бих и ја био за „облигатно кметско откупљивање“, чим би се спољашња криза дефинитивно изравнала. Али док се то изравнавање само „одгађа“, морам одлучно саветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд. нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница.

Не бих се могао сложити ни са „стварањем једнога филозофскога и правног факултета“ у најскоријем времену. И без обзира на велике финансијске издатке, натоварили бисмо на себе осим недисциплинованих средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истребљивањем професора који терају политику, стварањем конвиката итд. Ја притом мислим и на униформирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд.

Остале програмне тачке Ваше екселенције, тј. „суделовање Босне и Херцеговине у делегацијама“, „уређење језичкога питања“, „попуњавање виших чиновничких места домаћима“, „развитак Балканскога института“ могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се притом морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што је уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана.

О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се притом водити рачун и о досадашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи искључено је већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству.

Тражени од Ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћу року поднети. Али ја сумњам веома, да ћу бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године свога боравка овде, да бих рашчистио последње остатке анексије. Али успех је био директно негативан, јер у овој се земљи благост – увек тумачи као слабост.

Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и снова предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада неспоменутом претпоставком, која је у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској, у јужној Угарској, додуше свугде по условљеним, према нарочитим приликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега је нужно слагање у томе; а затим је најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; јер ако би Загреб почео нагињати Београду – уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна.

С одличним поштовањем

Вашој екселенцији

Најоданији 
Поћорек ФЦМ

Превод датира из међуратног периода

(РТС)

Аустријски историчари негирају тврдње из Београда о плану Великог рата 13 месеци пре сарајевског атентата

srpska-vojska-prvi-svetski-

БЕЧ – Аустријски историчари негирају тврдње из Београда према којима су постојали планови за почетак Првог светског рата 13 месеци пре сарајевског атентата и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији.

“Писмо није ништа значајно”, реаговао је један од познатијих аустријских експерата на тему Првог светског рата Манфрид Раухенштајнер, поводом писма који је у Андрићграду представљен пре пар дана од стране директора Архиве Србије Мирослава Перишића.

То писмо је бечки војни гувернер БиХ Оскар Поћорек упутио тадашњем министру финансија Аустроугарске монархије Леону Билинском, 28. маја 1913. године, а препис је сада представљен у одељењу за историју Каменграда.

Перишић је рекао да је то писмо вишеструко значајно за све оне који се баве проучавањем Првог светског рата, јер открива не само намере ратних кругова Беча да га поведу, већ и ставове владајућих кругова према Србима, Хрватима и муслиманима и њихове међусобне односе, а посебно на политику Беча према Србима у Босни и Србији, као и према поборницима идеје уједињења Јужних Словена.

Овај изузетно важан документ до сада није био доступан историчарима нити је коришћен у научним радовима, иако је први пут објављен 1928. године у листу “Вечерња пошта” у Сарајеву и био чуван у тзв. црном кабинету где се скрива најповерљивија пошта, истакао је Перишић.
“Поћореково писмо је документ који спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих историјских извора за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата”, рекао је Перишић.

Навео је да разлози за прећуткивање овог документа није тешко открити, јер се његов садржај није уклапао у жељену, односно конструисану ненаучну слику предисторије и историје почетка Првог светског рата.

Бечки дневник “Кронен цајтунг” указује да је Перишић представио новинарима само превод писма. Према бечком листу превод је супротност онога што Србија намерава да њиме докаже.

У писму бечки војни гувернер говори о “неизбежном рату за пар година” и да “Србија никада не може бити направљена поузданим пријатељем”, зато што ће “се земља у сваком будућем рату отворено и одлучно борити на страни преосталих непријатеља”, наводи лист.

Истовремено, указује “Кронен цајтунг”, у писму Поћорек предлаже да “се Србија мора учинити безопасном тиме што би монархија са овом земљом склопила најмање један трговински, царински и војни споразум”.

(Танјуг / Срби на окуп)



Categories: Вести над вестима

1 reply

  1. «Аустријски историчари негирају тврдње из Београда о плану Великог рата 13 месеци пре сарајевског атентата». Треба бити прецизан у формулацијама: Аустроугарска сигурно није имала планове за Велики рат – то је био прерогатив Немачке. Ова их је итекако имала, па се зато сада пуштају Аустријанци да то (у своје име – оправдано, а помало индиректно и у немачко – неоправдано) поричу. Али – што се кривице Немачке за Велики рат рат тиче – она је непобитно утврђена. Аустроугарски генералштаб је имао прецизне планове за локални, превентивни рат против Србије (у једном тренутку је опсесивно ратоборни шеф генералштаба Конрад фон Хецендорф предлагао чак и рат против Италије, али је одмах био одбијен на високом државном нивоу). Зна се да је Хецендорф небројено пута тражио дозволу за почињање рата против Србије (нарочито за време руско-јапанског рата, рачунајући на заузетост Русије тим, по њу несретним ратом), као и после српског победонсног балканског ратовања. Ти његови захтеви никада нису били одобрени, а у вези с тим је и сам Хецендорф имао невоља: његов блиски сарадник, пуковник Редл је био заврбован (уцењен као хомосексуалац) од стране руске обавештајне службе којој је стално предавао све тајне планове аусторугарског генералштаба. Када је био откривен, показало се да је у шири круг ове афере био умешан (можда чак и директно) син Конрада фон Хецендорфа…. Није искључено да је Русија неке од тих података достављала и Србији? У сваком случају, у последњем тајном елаборату аустроугарског министарства спољних послова за политику на Балкану, који је био предат највишим органима власти свега четири дана пред Сарајевски атентат, нема ни речи о рату против Србије. Узимати тај атентат као узрочник избијања рата је потпуно безумље. Он јесте искоришћен као повод/изговор: Аустроугарска, охрабрена од Немачке је рачунала на брзи, локални и успешни рат против Србије, док су немачки планови били далеко шири. Немачкој, више него спремној и жељној избијања европског рата је Сарајевски атентат – као повод/изговор за напујдавање Аустроугарске, после чега ће уследити планирана лавина ратних дејстава, био прави «поклон на сребрној тацни». Може се чак поставити питање и о евентуалној (директној/индиректној) улози немачке контраобавештајне службе у и око тог атентата?
    У сваком случају – то што неки српски историчари на челу са др. Перишићем узимају неаутентизовани препис писма трећеразредног аустроугарског функционера фон Поћорека као неки «ексклузивни» доказ за било шта је непотребно, смешно и жалосно. То што Перишић жели да тим папиром докаже је већ вишеструко и понављано доказано, па овакви натегнути «доказчићи» само сметају и скрећу дискусије са битнијих тема.

Оставите коментар