Како је Шкотланђанин Макензи постао немачки фелдмаршал Фон Макензен

medju-namaДа су у страху од Немаца велике очи Срба показује недавна преписка у Политикиној рубрици „Међу нама“: неко је у преименовању улице совјетског маршала Толбухина у Макензијеву улицу препознао (једначење по „звучности“ и „маршализму“) да је совјетског Толбухина заменио немачки (фелд)маршал Макензен. А какве везе с тим све има шкотски предузетник Франсис Макензи – прочитајте у наставку.

Смена маршала у називу улице

Јављам се поводом преименовања улице у Београду која је некада носила име Фјодора Ивановича Толбухина а данас маршала Макензена. Толбухин је био командант једне руске армије која је учествовала у борбама за ослобођење Београда и целе Србије у Другом светском рату. У операцијама за ослобођење Београда и целе Србије у Другом светском рату. У операцијама за ослобођење Београда изгинуло је више од 2.000 руских војника. За заслуге у том рату подигнут им је споменик, а маршал Толбухин је добио и улицу. Сваки Београђанин зна да та улица почиње од Трга Димитрија Туцовића и води према источној периферији града. Та улица преименована је у Макензенову улицу.

Знамо ко је био немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Командовао је једанаестом немачком армијом у Првом светском рату, усмереном на јужни фронт, тј. Србију. Познато је да је Аустрија окривила Србију за атентат на свог престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Аустријска, немачка и мађарска војска под командом маршала Макензена ударила је на Србију. Српска војна команда није била спремна да рат. Одлучила се на одступницу. Том приликом је маршал Макензен наредио да се испали тридесет хиљада граната на Београд. Тада је погинуло око 4.000 војника и немоћних цивила, који су се тада затекли у Београду. Београд је тада порушен. Са тим се Макензен није задовољио. Послао је дивизију својих војника да зауставе српску одступницу на излазу из Руговске клисуре. Један део те војске под командом генерала Сорсића требало је да стигне на улаз у клисуру – код Пећи, која је требало да сачека и последњег одступника, па да је затворе са обе стране. Када се зна да је клисура дугачка 19 км и да је са обе стране река Бистрица оивичила кањон стенама вишим од 50 метара, да је дошло до тог Макензеновог пројекта, ниједан Србин не би остао жив. План се није остварио, јер је непријатеља на Мојковцу дочекао сердар Јанко Вукотић са 15.000 црногорских бораца.

makenzijeva-viki

Овде није тешко схватити ко је био маршал Макензен, а ко маршал Толбухин. Драги читаоци, на вама је да се запитате ко је дозволио да се српском непријатељу Макензену додели улица, а одузме заслужном маршалу Толбухину.

Мићо Чичаревић, Београд

(„Међу нама“, Политика, 17. 12. 2013)

Макензи није био немачки фелдмаршал

Мада деценијама живим далеко од родног града, ипак скоро свако јутро отворим електронско издање “Политике“ и не пропуштам  рубрику “Међу нама“. Јутрос (17.12.2013) непријатно ме је изненадио  напис г. Миће Чичаревића “Смена маршала у називу улице“, који је заснован на изразитом незнању историјата назива београдских улица. Он критикује што је совјетском маршалу Толбухину “одузета“ улица и “додељена“ немачком фелдмаршалу Аугусту фон Макензену (!?). Што се Макензена тиче  г. Чичаревић очигледно не зна да се та улица сада (као и до периода између два светска рата) назива(ла) МАКЕНЗИЈЕВА (тотално никакве везе са Макензеном!). Франсис Макензи је био шкотски предузетник који је био активан и у Србији крајем XIX века, купио је велики део земљишта  (шира околина трга “Славија“), испарцелисао га и продавао, а имао је и своју кућу на месту данашњег паркинга на Славији. По њему се цео крај називао Макензеновац – а и улица по њему добила име. Тако је било до између два светска  рата, када је улица преименована у улицу цара Николаја II и ишла је од Славије до тадашње Приштинске улице. Надам се да није неопходно  говорити о заслугама у значају императора – а не само“цара“ Николаја II Романова за српски народ и његову историју? Када су комунисти после II Светског рата приграбили власт, збрисали су сва “назадна“  – нарочито руска имена улица и “доделили“ им совјетска имена. Тако је “страдао“ и давно заборављени руски посланик Николај Хартвиг, један од архитеката Балканског савеза и велики пријатељ и политички заштитник Србије, који је, у ствари, и умро на бранику Србије неколико дана пред избијање Првог светског рата (“његова“ улица се и сада – пред 100-годишњицу Првог светског рата и даље бесмислено зове “Београдска“, а о њему би требало написати и нешто опширније). Наравно да су комунистички властодршци „под хитно“ бацили   цара Николаја II  на (њихово уобичајено) ђубриште историје и улици дали име совјетског маршала Толбухина. Али… времена се мењају,  па је Толбухина сменио, вративши се,  стари Макензи (поново наглашавам за г. Чичаревића: никакав фелдмаршал Макензен); цар Николај II је “пресељен“ у некадашњу Приштинску улицу, а Николај Хартвиг и даље нема“своју“  ранију улицу и скоро заборављен почива на Новом Гробљу у Београду. Ипак, када се пише о оваквим питањима, треба имати нешто више знања о историји – која сигурно не почиње од совјетских маршала и партизанских генерала.

Јован Качаки, Звамердам, Холандија

(„Међу нама“, Политика, 18. 12. 2013)

Salvija_postcard_from_1925

Трг Славија на разгледници из 1925.

Макензијева а не Макензенова улица

Видео сам много глупости, бесмислица и којештарија у новинама, али не сећам се да сам видео бесмислицу као ону у писму “Смена маршала у називу улице“, у рубрици Међу нама. Заиста треба бити више него необавештен па написати бесмислицу да је Макензијева улица добила назив по немачком фелдмаршалу. Не чуди ме незнање аутора, али ме чуди непажња редактора наведене рубрике. Ово поготову кад се зна да је ова улица тај назив носила, чини ми се, од пре Првог светског рата. Како би Београд могао да једну своју улицу назове по познатом рушиоцу Србије – немачком маршалу?Макензијева улица добила је име по познатом Шкотланђанину који је живео у Београду крајем 19. И почетком 20. Века и који је био власник много зграда и плацева у том делу града. Уопште, био је велики предузетник и заљубљеник у Београд. Град му се одужио давши име једној улици у којој је Макензи највише градио.

Б. Докмановић, Београд

(„Међу нама“, Политика, 18. 12. 2013)

Advertisements


Категорије:Противу незнања

2 replies

  1. Друг Мићо Чичаревић, заједно са фелдмаршалом Макензеном и маршалом Тобухиним, и са све оним поносним комунистичким унуком из “Треће Србије“, Мирославом Паровићем (текст од 22. 12 о.г.) би требало да се лепо ухвате за руке и одиграју једно козарачко коло – то би имало исто толико смисла и логике као и изједначавање имена Макензен и Макензи, али то вам је партизанска логика која се у последње време све чешће повампирује.

    Свиђа ми се

  2. Овај господин Б. Докмановић је суштински у праву, овде је невероватан пропуст уредника Политике… Није могао кроз „Гугл“ да пропусти и провери да ли је тачно и могуће ово што пише Чичаревић?! Али је уредник Политике ишао логиком „смета ли ово Вучићу – не смета, шта онда има да проверавам“. Ето, „најстарији лист на Балкану“ 😦

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s