Ознаке

, , , , ,

Поводом текста Sofije Mandić „Dobrodošli u zemlju ćirilice“, „Peščanik.net“, 11. 11. 2013.

Пре неких десетак дана, добар пријатељ из удружења “Српска азбука“ ме је обавестио (и послао фотографију) да су на неколико надвожњака на аутопуту поставили – мислим – четири транспарента са натписом “Добро дошли у земљу ћирилице“.

vk-p-1

Транспарент Удружења “Српска азбука“ на ауто-путу
(фото: Удружење “Српска азбука“)

То мало удружење, уз неколико других, сличних, која сва раде без икаквих субсидија, “о свом руху и круху“, покушава да заштити српску ћирилицу од њеног све бржег нестајања из јавног живота земље – земље, према чијем Уставу би ћирилица баш требало да буде њено званично писмо.Ту вест сам схватио као симпатичан гест – малу, горко-ироничну провокацију на размишљање о судбини јединог српског писма које убрзано нестаје. И сâм сам раније – а то је био и остаје глас вапијућег у пустињи – у неколико написа документовао историјат забране (током аустроугарске окупације 1915-1918) и планског потискивања српске ћирилице (у периоду 1948. г. – на даље, и данас)[1].

Можете онда замислити задовољство које сам осетио, када ми је саопштено да је један од најистакнутијих страних сајтова (утолико што он објављује текстове на “BHS jeziku“ и том писму), “Peščanik“, објавио напис гђице/гђе Sofijе Mandić под насловом “Dobrodošli u zemlju ćirilice“[2]! Каква срећа да тај – вероватно најинтелектуалнији – “BHS“ сајт, чувен по својој пробраној, елегантној елоквенцији, обрати пажњу на она четири скромна ћирилична транспарента и посвети том питању своју драгоцену пажњу и простор!

Дрхтавом руком сам пронашао сајт “Peščanik“ и (мада нисам баш полиглот) успео после доста муке да прочитам тај “BHS“ текст… не једном, већ неколико пута. Треба за то имати јак стомак, верујте. Колико сам разумео, аутор у њему покушава да протестује против нацрта неког закона за “formiranje službi koje će se baviti narko dilerima i terorizmom i ekstremizmom…“ и изражава своју панику због људства које при томе може бити ангажовано: “Da li se osećam bezbedno posle odluke vlade da legalno naoružamo naše kriminalce i nekadašnje ratnike’?“. Добро – то је несумњиво њено право. Али – какве све то, побогу, има везе са ћириличним паролама и ауторовим (или редакцијским?) злобним “BHS“ насловом “Dobrodošli u zemlju ćirilice“?
vk-p-3

Текст на сајту “Peščanikа“ 

У тексту се види да аутор, како изгледа, пати од тешких визуелних халуцинација, јер су из сваког буџака почели да јој се привиђају свакојаки СС-овци, пожари Бундестага, искежени пси овчари, а при том, у магновењу, кратком полуреченицом, помиње и – са свим тим чудима – повезује ништа друго него ћирилицу?! Погледајте и сами:

Smenjuju se te slike, mešaju se sa onima koje smo poslednjih dana viđali – slikama Nemačke iz 1938. godine, slikama Kristalne noći. Vidim domaće kriminalce sa psima i oružjem u rukama kako nas hapse, sve slično onoj čuvenoj slici SS vojnika koji patrolira ulicama Berlina i vodi iskeženog vučjaka, iskeženog baš kao i on. Vidim čas Hilandar, čas Bundestag u plamenu, čas srpske Rome, čas nemačke Jevreje. Vidim i natpis koji od skoro visi sa nadvožnjaka na ulazu u Beograd, a koji je prvi natpis koji vidite kada dolazite iz pravca aerodroma u glavni grad – Dobrodošli u zemlju ćirilice.

Reći ćete, nemoj preterivati, neće ovde više biti rata, neće biti progona i neslobode. Neće biti kriminalaca sa iskeženim vučjacima na ulicama. Pa i ako bude, naša slava će biti ova prava, slobodarska, nećemo se tome prikloniti. Pitam se kada taj proces nepriklanjanja počinje da se odvija – sada ili za to još imamo vremena?“

Очигледно је аутор (релативно?) млада жена и не може да се сећа оних слика којих се ја – старац (али, то нису биле моје визуелне халуцинације!), сећам из детињства – тамо, негде 1945, када су млађани и агилни СКОЈ-евци уз свакојако насиље одузимали тек одштампане бројеве “Демократије“ и “Републике“ од продаваца новина и палили их уз играње и подврискивање ритуалних козарачких кола – све у име “слободарства и неприклањања“ и “народ се пита – нећемо краља, хоћемо Титаааа!“ – али се тешко отимам помисли: да није међу тим напредним младићима/девојкама можда био и неки њен предак? Ако то зна, онда се сигурно и поноси тиме… па сада она на свој неспретни начин можда покушава да “спаљује“ остатке те, назадне ћирилице конзервативног српства? Не зна она – бар се надам да је тако, а лако може бити и да још како зна да тиме – баш сада, уочи 100-годишњице обележавања злочиначког напада Аустроугарске на Србију, и све јачих германских покушаја ревизије одговорности за изазивање Великог рата и пребацивање кривице на Србију и Русију, доследно наставља дела и дух аустроугарских окупатора Србије (1915-1918), који су ћирилицу представљали као извор зла:

vk-p-2

Заглавље окупаторског службеног листа [3]

Вероватно она зато сада и покушава да ћирилицу асоцијативно својом подмуклом сугестијом повеже са свакојаким злом: СС-овцима, паљењем Рајхстага, прогонима српских Рома и немачких Јевреја, савременим српским (полурежимским?) криминалцима… и чиме све не. Ако то све свесно ради – ни по јада, све је јасно: онда она само показује колико је зла и колико мрзи свој народ, повезујући ћирилицу – један од основних националних симбола српства – са свим оним злима и изопаченостима које је поменула. Али, шта ако су та њена повезивања српске ћирилице са свакојаким злом и изопаченостима: са СС-овцима, паљењем Рајхстага, прогонима српских Рома и немачких Јевреја, савременим српским (полурежимским?) криминалцима – заиста халуцинације? Као студент медицине, морао сам пред испит проћи кроз вежбе на психијатрији, а као млад лекар додатно и стаж на психијатрији, пред полагање државног испита. Свашта сам тамо видео… У том случају – нека јој је Бог од помоћи.


[1] В. Клефтакис, Србија, латиница и “латиница“. 20.09.2009. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srbija-latinica-i-qlatinicaq.html

В. Клефтакис, Затирање српске ћирилице – план, или случај. 06.01.2012. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/plansko-ili-slucajno-zatiranje-srpske-cirilice.html

В. Клефтакис, Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису. 19.03.2012. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/niko-nema-sto-srbin-imade-dva pisma-u-pravopisu.html

Василије Клефтакис,  Затирање српске ћирилице, план или случај? Удружење грађана “Ћирилица“, Београд, 2012. ISBN 978-86-89027-00-6; COBISS.SR-ID 189047308

[2] S. Mandić, Dobrodošli u zemlju ćirilice. http://pescanik.net/2013/11/dobrodosli-u-zemlju-cirilice/

[3] Донедавно ми није успевало да нађем званичне окупаторове одлуке по питању језика и писма. Ипак, у Архиву Србије у Београду, у службеном листу аустроугарске војне управе (“Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”), наилази се на неколико релевантних окупаторових уредби које су имале директно законско и извршно дејство.

Једна од њих (број 16: Verordnung des Armeeoberkommandanten vom 5. Mai 1916, betreffend die Beaufsichtung von Druckwerken) односи се на надзор над штампаним стварима: књигама, периодици и „било чему што се умножава штампарским машинама, и другим механичким, као и хемијским средствима“. Ту се, у § 3 (обавеза добијања одобрења – Bewilligungspflicht), изричито каже да се штампање (умножавање) било чега ћириличним словима може вршити једино на основу одобрења добијеног од аустроугарског “Војног гувернмана“.

В. Клефтакис, Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису. 19.03.2012. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/niko-nema-sto-srbin-imade-dva pisma-u-pravopisu.htm

Advertisements