Не могу да одбране власт ни по једном основу, али имају сасвим јасан план да убацују некомпетентне људе а онда да тобоже изражавају забринутост да ће „доћи неко још гори“
Мим са друштвених мрежа
(…) Цела прича о компромитацији тзв. студената је посао Службе. Они не могу да одбране власт ни по једном основу, али имају сасвим јасан план да убацују некомпетентне људе а онда да тобоже изражавају забринутост да ће „доћи неко још гори“.
Кад видите овакав шаблон имајте у свести „Служба и ботови“. Једни набацују с крила, други хватају на волеј. Кад видите ово појачајте вољу за променом јер је неко очајнички не жели и сматра нас БУДАЛАМА.
Невероватно је који смо ми острашћени политички аматери и ситне душе част изузецима. ВЛАСТ ЈЕ СМЕЊИВА!!! НЕКА ДОЂУ ГОРИ!! И гори ће бити бољи.
Коментатор с надимком Служба и ботови
Categories: Гостинска соба
„Служба и ботови“.
Једни набацују с крила, други хватају на волеј.
Кад видите ово појачајте вољу за променом јер је неко очајнички не жели и сматра нас БУДАЛАМА.
Мож’ да је то тако, а мож’ да није.
Ал’.
ФУДБАЛСКИМ.
Већ 35 година.
Гарант.
Да служба ваља не би се блокадери размахали. Чим службу воде вулин или сл, ***** **.
Пошто смо св гледали филмове са Џемс Бондом, можда некоме све ово делује као фикција. Да бисмо разумели принцип рада Службе довољно је погледати интервју са Костом Чавошким кад је био гост у подкасту Код Бране. Он негде на 1:26 у том клипу описује како је изгледало оснивање Демократске Странек коју су осоновали он и режисер Александар Саша Петровић. Говори о томе како је госотовао негде на радију и дао свој број фиксног телефона и како су његова жена и син седели покрај телефона и записивали имаена оних који су хтели да постану чланови,, првих 1000 и давали им после ручно направљене чланске карте. Њих двојица су обилазили Србију Сашиним колима у циљу промоције странке. А онда је председник странке неким чудним следом догађаја и унутрашњих превирања постао неки Драгољуб Мићуновић…Како касније Коста каже „њега је после Ђинђић склонио левом ногом“. Змислите себе у овој ситуацији, ви са вашим пријатељем, кумом, рођаком оснивате странку, то је ваше дете, нешто о чему ви причате у току породичних посета кад се жене и деца одвоје а ви мало попијете, то доживљавате као коза ностру , нашу ствар, нешто у чије сте тајне само ви упућени. Пото сте страсно за то везани плаћате гориво из свог џепа и одлазите у Ниш, Нови Сад на трибине….А онда…
Мићуновић је имао две улоге:
1. Да замени Косту, јер је Служба очигледно закључила „са Чавошким ћемо тешко да манипулишемо , треба нам неко склонији компромисима“.
2. Да буде касније „уклоњен левом ногом“
Уклонио га је Ђинђић, који је у време или мало пре оснивања странке још носио минђушу у увету, побегао из земе да не би служио војни рок и то у пријатељску Немачку. Касније се вратио и почео да учи Србе како не треба да буду лењи и да само причају већ да раде као Немци. Кад сам једног познаника другосрбијанца питао „што овај нас учи да будемо вредни, кад је сам студирао филозофију и никад нигде није радио“, овај ми еј одговорио „да, али он се УСАВРШАВАО“.
За Миђуновића сам увек мислио да се тушира само млаком водм, и да пије искључиво млаку кафу. Он је био квинтесенција оног рајинског духа, осталог након неколико векова „кетманског бонтона“ како је то у једно интервјуу дефинисао Матија Бећковић кад се тачно знало шта се може рећи, шта прећутати, где дати неодређен одговор, кад се нашалити и кад насмејати на шалу.
Иначе Александра Сашу Петровића су познавали неки чланови моје породице. Он је снимао седамдесетих година филм Мајстор и Маргарита, који говори о Христу, у време кад је Југославија гледала Прлета и Тихог и Оца на одређено време. У једној од првих сцена овог романа Михаила Булгакова једном човеку трамвај одсеца главу. Ову гумену главу сам имао прилике да држим у руци и подижем за косу као дете, имала је на горе преврнуте очи и била помало бизаран експонат у Петровићевој кући, стајала је у једној стакленој посуди на комоди. Он је снимио и Скупљаче перја који су кандидовани за Златну палму у Кану и за Оскара, такође и филм „Биће скоро пропаст света“ и серију „Сеобе“ и то у време кад је цела Југославија гледала Жикину династију. Пре тога је радио на филму Бановић Страхиња, али је вероватно због неких забрана овде истурен хрватски редитељ Ватрослав Мимица, то је у највећој мери био Петровићев филм, али су и за главну улогу узели Италијана Франка Нера, вероватно да не би био неки Србин. То је било у време кад су Југословени гледали Неретву и Сутјеску.
Петровић је због тешке породичне ситуације чије детаље знам, али не бих да их износим јер су то приватне ствари једног сада покојног човека био неко ко копа дубље, ко је национално и чак верски освешћен, био је „тешка категорија“ по питању разумевања и удубљивања у српску културу и културну политику. Са друге стране је Чавошки кој је један од малог броја политичара коме се не може оспорити карактер, интегритет, став, принципијелност и отклон о сваке љигавости. Овај двојац Петровић -Чавошки , културна политика, национална и верска освешћеност, Црњански с једне стране и карактерност и принципијелност претстављала би комбинацију јачу него што данас предсатвља Ломпар, који стоји на сличним позицијама. Они су били испред свог народа и времена и знали су куда гатреба повести. Они су тада стајали на позицијама на којима ми отприлике стојимо сада, само је нама требало 40 година дошколовавања, уз батинање. Уесто тога служба је дала кормило другима. Умлачили су идеју ДС-а која је постала нешто без укуса и мириса са представницима које је народ доживљавао да на њима нема ни српског увета, па зато за њих није ни гласао, све док на то није био присиљен бомбардовањем, превратом и испирањем мозга о кривици за рат.
Истурена је плански као званични српски покрет обнове партија која се звала Српски Покрет Обнове, са вођом за кога нико до данас не зна која су му убеђења, а вероватно ни он сам, јер је од шефа кабинета Мике Шпиљака преко четника постао нато и геј лобиста. Други избор је био војвода од Карловца, Карлобага и Токија који је толико ширио Србију својим урлањем, блебетањем , псовањем, понижавањем свакога да је на крају мања и слабија него што је икад у новијој историји била. И главни полулистички национални вођа који је живео у неком свом метаверзуму социјализма и у ходу захваћеног плитког национализма који држао лепе говоре и који после свих кретања и повлачења на крају није оставио иза себе ништа као трајан плод своје политике . Да би неког повео мораш прво да знап где га водиш, а ово су све псеудо-вође који сами нису знали где треба ићи, мотивисани сујетом, мржњом или идеологијом.
Овде треба подвући да ти људи који раде за Службу ницу неки који знају нешто више д нас. Не, они знају у просеку далеко мање. Да ли можете да замислите члана ДБ-а који седи код куће и чита Сеобе? Вероватно то није ни један урадио, а онај који можда јесте први му је импулс сигурно био да напусти службу. Неке послове можете радити само са одређеним стањем свести. То су људи који раде по наређењу и воде се егоизмом, позицијом и зарадом. У оном документарном филу о Гишки његова сестра прича да су га послали у Аустралију кад је тамо био војвода Ђујић у посети, да га убије. Гишка се одушевио војводом и кад се врати плакао је мајци у крилу и рекао „они су ме послали да убијем ону честиту старину“. Дакле људи који у тренутку отцепљења Словеније, прављења планова Туђмана и његове усташке багре за етничко чишћење и Алијиних идеја унитарне муслиманске Босне, за коју је дозвољено и жртвовати свој народ да би се добила подршка страног фактора, доживљавају као опасност војводу Момчила Ђујућа, старца од 80 година, ти људи имају потпуно поремећену перцепцију реалности, а они су нам „помагали“ у заузимању курса, због чега се мрцваримо већ ево 35 година. Није ништа овде фикција, све је врло реално. Сад су на путу да потпуно уклоне из свести да је нека надстрешница пала. Коме је више битна надстрешница, и њена позадина, него хајде да разглабамо да ли је неко достојан да буде на листи, па ако није,цела ствар пада у воду као и толико пута до сад. И стварно, сад се некако чини да надтсрешница можда није ни пала.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%8B%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0_%D0%BA%D1%83%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0
Ћорава кутија је назив за гласачку „кутију без листе” која је коришћена на изборима за Уставотворну скупштину ДФЈ 11. новембра 1945. и изборима за Народну скупштину ФНРЈ 26. марта 1950. године. Како су на новембарским изборима 1945. право гласа по први пут добили сви грађани старији од 18 година, укључујући жене и војна лица, гласање је услед великог броја неписмених вршено гуменим куглицама, које је гласач убацивао у кутију. Овај начин гласања пре тога је коришћен у Краљевини Србији и Краљевини Југославији, током 1920-их година. Тек од парламентарних избора 1953. први пут почињу да се користе гласачки листићи. Пошто се опозиција одлучила на бојкот избора 1945. на њима је учествовала само листа Народног фронта, а како су приликом гласања коришћене две кутије — кутија са листом Народног фронта и друга кутија без листе, за гласаче који нису желели да гласају за Народни фронт, она је прозвана „ћорава кутија”.
@ Служба и ботови – анекс
Тако и синоћ наступи извесни Владимир Владо Павићевић у удбашкој пљувачини по г. Ломпару. Мала му је ЦГ те и овде у Србији, избљува сав свој пламен злих намера и побуда. Уиграна шема, прво те дижем у небеса, а онда те облатњавим најгорим придевима, попут издајник и сл.. Удбашка напујдана ******, која намирише нове господаре, сваког тренутка на служби да народу огади оне које служба обележи да не би никако смели да се појаве као могуће сметње плановима службе.