Занимају ме мисли и осећања Александра Вучића док чека пред канцеларијом Клауса Шваба да му изда нове налоге. Или мисли и осећања ненародних посланика у ненародној скупштини након изгласавања тих налога
Светислав Пушоњић (Извор: Лична архива)
Не памтим где је Буковски написао (наводим по сећању):
Мене као писца не занимају описи природе, узвишене теме, портрети личности… мене занимају, на пример, мисли и осећања манијака док жваће хамбургер.
И мене занимају мисли и осећања Александра Вучића док чека пред канцеларијом Клауса Шваба да му изда нове налоге.
Или мисли и осећања ненародних посланика у ненародној скупштини након изгласавања тих налога, после чега они постају „правно обавезујући“.
Или мисли и осећања министра било ког ресора, након што те налоге спроведе у животну праксу.
Или мисли и осећања војних главешина, након заседања у Генералштабу, за која кажу да се одвијају на енглеском и у присуству НАТО званичника.
Или мисли и осећања Оље Бећковић, након још једног одрађеног „Утиска недеље“, у коме се никада не каже једна реч о свему претходном, али се из све снаге хули на православну цркву и њене светиње.
Или мисли и осећања Вукашина Милићевића, након што се том хуљењу придружио као гост у „Утиску недеље“, иако му као тобожњем „православном богослову“ није непозната реченица из Првог псалма: „Блажен је човек који не иде на веће безбожника…“
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
А шта кажу шјора професора и Durkheim на ово:
„И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих.“ (Дела апостолска 19:11)?
Мислим, професора вероватно не зна ништа о томе, пошто изгледа врло опште необразована (и види се да се слабо разуме у сопствени посао, социологију религије), али Durkheim би требо нешто да каже – јербо су се његови преци поклањали и златном телету, а и неком ковчегу, каменим плочама, штапу и посуди (под условом да је Сефард – ако је ашкенаци, његови преци су поклањали тотемима, па и он слабо зна о томе).
Је л’ то значи да „фетишизам“ ипак ради, па да би било севап Маријин појас понети на имењакињу професору? Ако неко зна ове из Ватопеда, негде у повратку на путу за аеродром, то није ни 10 минута задржавања – само док је неколико јачих момака ухвати и придржи.
Промишљање историје света, њених конкретних дешавања и кретања у сферама духа и материје, недвосмислено ће нам показати и доказати сву несавршеност и мањкавост тзв. друштвених наука. Док се начела разума и каузалитета могу лако потврдити на примерима чисте науке, математике, физике, хемије, на терену друштвених наука крећемо се по танком леду појмова и дефиниција. Иако тај ход, гледајући његове промотере као што је дотична госпоја из Утиска, делује озарен, горд, самопоуздан, лед под ударима здраворазумске логике и поштеног приступа стварима, лако пуца, те се жреци вечитих истина лако наглавце стрмоглављују у амбис свеопште људске глупости. Трагедија је што је њихов стрмоглав, пречесто и стрмоглав општи, стрмоглав милиона, који плаћају високу цену прихватања ових заблуда кроз свеобухватну дегенерацију духа и погинућа тела у светским катаклизмама.
Дакле овде имамо тзв. друштвене науке као феномен препаметне глупости, понизне гордости, манипулативне истинољубивости, као принцип окамењивања живота у форми свечовечанског надгробног споменика.
Нисам теолог, ни учени православац, прост сам хришћанин. Не клањам се никаквим материјалним предметима, али се хришћанским реликвијама клањам са дубоким поштовањем не због њених материјалних структура, већ због онога невидљивог, што оне за мене значе, што оне нематеријално представљају. Молио бих учену госпоју из Утиска да ово моје осећање социолошки дефинише. Само је молим да њена дефиниција обавезно садржи и појам примитивности. Учиниће ми тиме велику част.
Лајза Минели је својевремено дала одговор на ово питање https://youtu.be/4JDWJzKYfdc?si=w5x8qoF8SuPi8SiW&t=26
@Euzbije: А шта кажу шјора професора и Durkheim на ово:
„И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих.“ (Дела апостолска 19:11)?
Transcendentno i delovi odbačene garderobe A.V,iz T.Zv. Fundusa sekrecijama prenose ničim potvrđenu veru na sledbenike .
Сматрам да овај коментар уваженог брата у Христу Светислава није потпун. Несумњиво, Професорка социологије је свакако изрекла тешку хулу на велику светињу у Утиску недеље. Међутим, да ли је ово била главна тема емисије? Да ли је Оља Бећковић њу звала због ове теме? Не, тема је била Јовина гимназија. Да ли је Оља Бећковић њој упутила питање знајући какав однос ова социолошкиња има према Православљу? Тешко ми је да поверујем у ту тезу. Иако је тачно да су многи ставови Оља Бећковић проблематични, не бих ишао тако далеко да тврдим да је све ово било унапред смишљено и прорачунато.
По мени, највеће разочарење није хула једне безбожне особе (од неверујућих је тако нешто потпуно очекивано), већ је то реакција бившег свештеника (али, не по аутоматизму и бившег хришћанина) Вукашина Милићевића. Он, уместо да као учени теолог, објасни хришћанско схватање преноса благодати кроз материју (дакле, да ми, клањајући се Покрову Пресвете Богородице, не обожавамо твар, већ се клањамо Њој која је родила Бога, и чинећи то, клањамо се Сину Њеном, а тиме и Пресветој Тројици), кренуо је у анализу Порфиријевих намера у вези доношења светиње, што нимало није неважна тема, али у ситуацији када је светиња нападнута, јасно је да апологија вере, па и својеврсно подучавање, мора бити први и основни задатак једног хришћанина.
Реакција Оље Бећковић, иако преблага за једну хришћанку (али не и за једну (у неким аспектима) исувише либералну хришћанку), по мом скромном мишљењу, неупоредиво мање је проблематична од горе описане једног прилично ученог теолога. Оља Бећковић је рекла да људи мирно стоје у реду и једини који се нервирају и незадовољни су ови који их посматрају и да је логично да они имају неки проблем, а не ови што стоје у реду. Чак се и отворени атеиста Илић сложио са таквим утиском: људи који стоје у реду никог не нападају и он не види зашто би то икоме био проблем.
Дакле, да закључим, по мени, сви су овде на свој начин били аутентични осим Вукашина Милићевића (који је, да парадокс буде већи, доста добро говорио о политичким питањима невезаним за веру): „слободна грађанка“ у хришћанству види паганизам, Оља Бећковић не види проблем у верницима већ у онима који су изнервирани верницима и један искрени атеиста показује толеранцију према верницима (тражећи заузврат да и верници буду толерантни према његовом атеизму). Али један теолог, да не устане у одбрану светиње и не објасни хришћански став, не објасни да ми нисмо дуалисти, да не презиремо материју, да не објасни да се и Христос оваплотио у земаљском телу и да је тим чином освештао материју и тако уништио паганске идоле – то је заиста дубоко разочаравајуће!
Предлажем Ољи Бећковић да за верска питања у студио убудуће позива, рецимо, владику Доситеја, а за чисто политичка питања, може да послужи и Вукашин Милићевић, који сада, уосталом, и јесте само политичар.
Ова жена која говори о „фетишизацији“ не разуме ни у најгрубљем смислу хришћанско учење. Сама.идеја да људи који нису верници о овоме говоре је промашена, али и лукаво и прикривено злонамерна јер је присутна и доза психолошког подсвесног деловања пошто се она појављује ту као неки ауторитет и доста људи код којих је вера као нежан пупољак а немају.самопоуздања ће прихватити ову сугестију. Коме.је она ауторитет? Ком муслиману је битно мишљење атеисте о Каби? Ком будисти мишљење марксисте о нирвани? Идеја постављања социологије која даје суд о религији је пресмешна. Од.једне професорке.социологије лично.сам чуо да не.може.без Француске.револуције ништа ђацима да објасни. Социологија је исцурела из Француске револуције и Помрачитељства као онај сок од лубенице лети из контејнера и од тад цела улица смрди од ње до данас.
Сссион!
Такав је био звук
тешког сечива гиљотине које пада.
Вив ла револу
сссион!
Викала је зајапурена гомила
са тророгим шеширима.
Чим би вратни пршљен пукао,
глава је падала у плетену корпу,
задржавајући свест још неко време,
како данас тврди наука,
џелат је хватао за косу
и подизао пред публику.
Овде је почело све:
салони с високим таваницама,
бистро, водвиљ, кабаре,
културолог, антрополог,
социолог религије,
фризер за псе.
Енциклопедије и нова школа:
колико руде гвожђа производи Бразил,
парамецијуми и модро-зелене алге
и о хлороводоничној киселини, детаљно.
Бракови из канцеларија,
директни односи међу људима,
без посредовања Неба
и непотребне мистике,
живот схваћен хладном главом.
Право на променљиву истину
независно од етимологије речи,
пут који бира већина
макар укључивао и гасне коморе.
И мајонез.
Срамота ме да признам,
али волим га.
По укусу, а и идејно,
јер је и најбољи симбол
опште ствари у рукама народа,
рес-публике,
а по широкој прихваћености
сличан је само државним религијама
у другим земљама.
А кад смо већ код Француза,
волим и њихове старе филмове:
црна трака горе и доле, без музике,
шљунак крцка под точковима ајкуле,
двојица излазе и закопавају леш у шуми.
Чује се мотор.
„Жорррж, регард, полиција!“
„Мерррд!“, говори други,
са житаном без филтера, у устима.
Подразумева се да је нечија жена
и нечија љубавница,
што је реч без превода у многим језицима,
али такав је дискретни шарм буржоазије,
па треба прихватити конвенцију
и не правити проблем око тога.
Неко, наравно, седи у тишини
и гледа у зид.
Порука:
„Живот нема смисла“.
Французи воле то.
Иако су пре двеста година секли главе
као да је футошки купус,
а смисао избацивали лопатом,
сад су се изненадили
што га нигде више не налазе,
па још траже да са њима састрадаваш
и да заједно гледате у зид.
За то нисам заинтересован.
Али мајонез, у свако доба!
/Дадо/
@Дадо
Е па браво! Језгровито, духовито и право у мету!
Да могу, частио бих те и више, али заслужио си барем једну дневну дозу мајонеза! :)))
@Мирослав
“Да ли је Оља Бећковић њој упутила питање знајући какав однос ова социолошкиња има према Православљу? Тешко ми је да поверујем у ту тезу. Иако је тачно да су многи ставови Оља Бећковић проблематични, не бих ишао тако далеко да тврдим да је све ово било унапред смишљено и прорачунато.“
Тешко вам је да поверујете у смишљено и прорачунато деловање Оље Бећковић?!
Па ви као да сте са Марса пали!
Та жена је злобни циник и западни пропагандиста, која се са подсмехом односи према било којим вредностима и интересима српског народа. Она одувек бира и фаворизује госте који заступају пропаганду српских непријатеља, све онако “интелектуално“ и квазиучено, а ако међу њих понекад доведе некога ко прича другачије, и водитељка и гости-фаворити га изврћу подсмеху и омаловажавању.
Наравно да је упутила питање лажном социологу Васићки знајући какав однос има према православљу и наравно да је довела лажног теолога Милићевића знајући да ће он потврдити све што буде рекла Васићка. Размислите, зашто је довела за госта баш некога попут Милићевића, а не рецимо Владимира Димитријевића или некога од толиких свештеника, који би боље и темељније говорили о тој теми? Зашто је уопште имала потребу да проблематизује редове пред Храмом?
Социолошкиња?? Биће да је само олош-киња.
Све похвале за поему о мајонезу и социологији, и најтеже теме, и најсуморније мисли увек се могу осветлити здравим и интелигентним хумором. Хвала још једном, Вишњићу.
За Јанка
Можда сте ви у праву за све што сте рекли у вези Оље Бећковић (не бих се упуштао у ту деликатну полемику), па ипак, треба да имате у виду, да је она конкретно бранила вернике који су стајали у реду, за разлику од Вукашина Милићевића, коме то није пало на памет. А да је знала да Вукашин Милићевић, као теолог, неће бранити светињу, тешко је у то поверовати.
Шта год мислили о Ољи Бећковић – ово и није похвала њој – ово је критика једног теолога који се чак и у светлу Оље Бећковић показао као недостојан имена теолога, што је велика срамота. Потпуно је промашена тема да се у контексту ове приче напада Оља Бећковић. Њено познавање теологије је, извесно,више него скромно. Нема никакве логике да она позове два госта у намери да они пљују по светињи или не бране светињу, из простог разлога што је она сама пружила, какав-такав аргумент да не треба нападати људе који стоје у реду.
Дакле, лепо је то што ми све оне који навијају за Запад ђутуре одбацујемо, али ипак не би било згорег да понекад и расуђујемо, јер чак иако неко можда често греши, не значи по аутоматизму да увек и у вези свега греши. Треба пазити.