Американци су у то време били преокупирани Ираком и Садамом Хусеином и није им био приоритет Косово, а Ђинђић није то до краја разумео, каже један од најутицајнијих политичара постоктобарских промена
Драгољуб Мићуновић (Фото. Википедија)
Приватно писмо које је Зоран Ђинђић, мимо уобичајених дипломатских канала, послао америчком председнику Џорџу Бушу Млађем, у коме је предлагао међународну конференцију за Косово, шокирало је Вашингтон.
„Ђинђић није до краја схватао која је улога Србије, да ми не можемо тако нешто да издиктирамо, да велике земље имају свој програм. И да ми не можемо да им намећемо међународну конференцију. Американци су у то време били преокупирани Ираком и Садамом Хусеином и није им био приоритет Косово, а Ђинђић није то до краја разумео. То је показивало да је реч о човеку који је имао добре намере, али коме је недостајало међународно искуство за тако велике ствари. Али, оно што је битно и што треба рећи, јесте да је он осећао да ће Косово бити проблем и да би требало да се реши једном међународном конференцијом”, прича за „Политику” Драгољуб Мићуновић, један од оснивача Демократске странке и један од најутицајнијих политичара постоктобарских промена.
Filozof, profesor i jedan od osnivača obnovljene Demokratske stranke Dragoljub Mićunović preminuo je u 96. godinihttps://t.co/Y5aw5Il2T6
— RTS Vesti (@RTS_Vesti) May 26, 2026
Из Вашингтона му је замерено дипломатским каналима што се усудио да пише приватно писмо, а и због онога што је тражио.
Наравно. Они су били шокирани што је стигло писмо јер се не може тако утицати на међународне токове. И били су врло разочарани тиме и одбили су да се о томе уопште разговара. Американци су драматично позвали нашег амбасадора на разговор. А кад сам ја ишао у Америку неким другим поводом, искористили су прилику да и мени очитају лекцију. Јер се, по њима, то тако не ради. О писму није обавестио ни најближе сараднике.
Борис Тадић: У Стејт департменту сам добио претње које је требало да пренесем Ђинђићу
Да ли сте ви видели то писмо?
Нисам.
Ђинђић је и у Србији био критикован због иницијативе да се реши питање Косова.
Јесте. Онда се говорило о стандардима пре статуса. Он је хтео да се то питање реши јер је знао да ће то постојати као проблем. Онако готово дечачки је хтео да наметне ту тему.
Шта је била његова идеја, шта је по њему био интерес Србије?
Он је био свестан моћи међународне заједнице. Као што је био свестан да мора да изручи Милошевића насупрот мишљењу многих да је то требало онемогућити. Амерички председник Џорџ Буш Млађи је позвао Ђинђића и Војислава Коштуницу да им саопшти да морају да пошаљу Милошевића у Хаг. Ђинђић је био свестан реалности, односно да мора да се прилагођава међународним односима.
Јелена Церовина
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Мићун, као и обично, преувеличава свој положај и своју перспективу. Нити је био међу најутицајнијим у ДОС-у, нити исправно разуме тадашње околности. Ђинђић је био озбиљна претња тзв. међународној заједници, зато су га уклонили. Део западне елите имао је разумевања за Ђиђићеву идеју, и зато су га Американци и Енглези, а више Енглези елиминисали.
Професор Мићуновић је очито „разумео“ како треба радити. Зато je „много“ урадио.
Република – нема благослова. Ни Не-Немањићи на трону – без круне – или са круном (а не-Немањићи) – немају благослова. Кад уважимо то да је народ гласао за Вараву и демократски га изабрао, видимо ко је Христ а ко Анти-христ. Република је превара. Поготову Демократска Република Партизана (скраћено ДРП). Ту се на ништа друго и не мисли него како да се ДРП-исање сачува. Демократко ДРПисање… и.. како? То мора да пропадне.. а ко подржава да се ДРП-исање одржи и профункционише.. и буде ефикасно… да људима који живе у ДРП-у буде све потаман… не раде добар посо… и … ту нам душман онда више помаже од нас самих и народних вођа који бране хуманизам власти а не правду, Ми смо Косово изгубили због мањка правде, части и побожности. Такви нисмо за Косово. Зоран је ишао путем „срећног и оптимистичког хуманизма“. Да није погинуо, и ми би кренули за њим на тај погрешан пут. Оптимизам је филозофија која има леп почетак и трагичан крај. У самом песимизму нема ништа лепо. Али песимизам са надом, онај „хришћански песимизам“ је лековит. Зато хришћанин гледа Косово и каже.. јесте… наши стари Метохијски ктитори проклели су оног ко отме Богу дато имање. А то баш што ни Турци нису дирали отеше Карађорђевићи, па иза њих Комунисти, па сада.. ето Шиптари. Дошо ред на њих да поједу отровни колач и изгубе све што су икад имали… то се мора (Метохија) вратити коме припада (Богу), па ни нама неће нико отимати више – оно наше.
„Ђинђић је био озбиљна претња тзв. међународној заједници, зато су га уклонили.“ Đinđića jesu uklonili oni koji su ga postavili. Ali – kakva crna „pretnja“? Postao je nepotreban, neefikasan u ritmu sprovođenja njihove volje ovde. Dugi niz godina Điniđić je bio idealna, ****** na visokom broju obrtaja. Za razliku od uobičajene situacije, gde „hendler“ dominira a „predsednik“ izvršava Điki je bio idealan kreten. Hendler je skoro nepotreban (bio)! Non-stop maksimum štete za Srbiju. Sve što Brisel-NATO zlo želi sprovodi – iz dubine duše. Zabrana slobode govora („govor mržnej“) – odma. Cenzus da se pokrene proces ukrupnjavanja stranaka u svrhu pune falsifikacije demokratije – odma. Kontrola nad medijima – odma. Ne smenili smo boljševike u svrhu slobode i građanskog društva i nepartijske države – ne, već džaba ste krečili turbo obojena revolucija. Ukidanje domaćih banaka – i svog duga srpske priverede njima = svog poseda Srbije nad samom sobom. Odma Stokholm Sindrom propaganda „Srbi krivi ste za rat gde smo vas ubijali i etnički ćistili“. Tek ovih poslednjih godina nakaradni Oskar dostiže štetnost Đikija. Postavljanje Miki Rakića za dovršenje preuzimanja UDBE i kontrolu tupavog manekena Bote je nastupilo tek kada se „pametni“ Điki zapitao „čekaj, dokle i koliko njih u Hag?“ Tek kada je naslutio „čekaj, pa mi to nećemo skoro u EU?“. I kao toliki pre njega u zadnja dva veka lutka na koncu, ukoliko doživi taj poremećaj i pomisli da nije samo lutka na koncu – skonča vrlo brzo. Đinđić i ekipa su uneli pare, pre svega kroz Krmivo Produkt, da kupe Demokratsku stranku. I tako smo svi m i postali Krmivo produkt!! Kad više nije bio koristan – poslužio je samo za još jedan „ubili ga nacionalisti“ Stokholm Sindrom PsyOps. I opet – kakva crna „pretnja“? Pa ***** je neposredno pre eliminacije sam pozvao nemačku službu da oceni bezbednost njegovih ruta!!! Zemljo otvori se! Da se ljudi ne muče u izboru načina eliminacije!! I ne postoji nikakva „zapadna elita“ pobogu! Zapad je cionistička kolonija, njima su svi drugi gojimi a Srbi – jer nisu sasvim gojimi – desetostruko sladostarsnija meta sadizma. Sve su to Zionist Operated Governments, ZOG, i anatema je na nama trajno. Njihovo „razumevanje“ je (bilo) klimanje glavom gore-dole – dok su se u sebi smejali, i turbo ******* Đinđića tapšali – jer radi maksimum štete Srbiji.
Драгољуб Милетин Мићуновић 1930-2026. из Горњих Црквица Никшићких је окупациони колониста Монтенегрије, наследни великомонтенегрински титоиста, убеђени мраксиста и троцкиста, одани слуган англоциониста и паклени мрзилац Бога и Србства.
Вечни заборав.
Људи, зашто тако пљувачки? Зар нема ама баш ништа да се чује од њега што би данас било корисно?
Нама треба ти људи и те генерације да су ко књиге у полици. Па добро, нека са мање флека, нека са више, али добар архивар не цени књиге по корицама и магарећим ушима.
Човек је једноставно сведок свог времена, шта је и како схватио, шта и како пренео – на нама је да склапамо мозаик. Та није ништа другачије ни са слушањем ових данас.
Један покушај склапања мозаика. Нисам проверавао чињенице.
„Danas je Dragoljub Mićunović ispustio nešto što bi trebalo da bude duša. Kod drugih se bar tako zove.
Imao sam kolegu, Rašu, kome je Mićun bio sobni starešina na Golom otoku. Kad bih ga, od zezanja, pitao kakav je bio Mićun, samo bi digao ruke i rekao: Ne pitaj. Grdne batine je pojeo od oca srpske demokratije. Tešku ruku je Mićun imao.
I, tačno je: jahao je popa. U Prokuplju, pred očevicima. Jednog sam i ja znao, bio mi je komšija. To mu je manji greh od onog prvog, jer mnogi popovi, da se ne lažemo, jesu za jahanje, ali mi nikako nije jasno kako se na taj način postaje prvo demokrata, a posle i otac srpske demokratije.
Običaj je, tako se kaže, da se o mrtvima priča sve najbolje. Možda pišam protiv vetra običaja, ali pričati dobro o Mićunu jeste nepravda prema žrtvama.
Kad je udba napravila Demokratsku stranku, na njeno čelo je metla-koga drugog nego-Mićuna. Čoveka koji je, tokom 1968., samo dve decenije pre nego što će postati otac srpske demokratije, učestvovao u maoističkom udaru na Tita, u kome je traženo ne više slobde, nego više komunizma i, tom prilikom je sam Mićujn prekrstio Beogradski univerzitet u Crveni univerzitet Karl Marks. Tako daleko nisu otišli ni Tito, ni Leka, ni bilo ko od crvenih.
Najbolje je što niko od plemenitih srpskih intelektualaca, koji su učestovali u pobuni, niko nije popio ozbiljnu kaznu, što će reći da je udba pažljivo formatirala srpske disidente.
Osnivanje Demokratske stranke je bio praznik dobro, čak izuzetno dobro situiranih protivnika komunizma. Najbolje je što su svi jedan o drugome znali sve, pa i da su im karijere pažljivo vođene od strane tajne policije. Kasnije su neki otkomandovani u DSS, SPO, neki su, poput Mićuna, osnovali nove stranke, ali se ledeni dah udbe nije zagrejao ni za stepen.
Ko je živeo u to doba, znao je da nema šanse da budeš protivnik komunizma, a da dobiješ stan, da dobijaš nagrade, da uopšte dobiješ posao, makar kao fizički radnik, a da ne dobiješ bar nekoliko meseci zatvora. Svi, bukvalno svi disidenti su bili njihovi i svi su bili miljenici, a ne protivnici sistema.
Bilo kako bilo, Mićun se, od provincijskog profesora u Trgovačkoj školi u Kruševcu, preobratio u asistenta na Filozofskom fakultetu. Kako? Samo tako.
Ipak, ako zbog nečega duša Dragoljubova zaslužuje Rajsko naselje, to je njegov jasan i precizan opis propasti Jugoslavije.
Priča je ovakva: Pedesetih i Šezdesetih godina prošlog veka, jedan broj pripadnika udbe se bezobrazno obogatio radeći spoljnu trgovinu i došao je do zaključka da je SFRJ loš okvir za dalje bogaćenje, jer socijalizam ne trpe tolike socijalne razlike. Njihova ideja je bila da razjebu Jugoslaviju i svojoj deci i unucima ostave privatizovane feude, koji će se zvati imenima republika SFRJ.
U slavu Mićuna: ovo nije stisao petlju da kaže niko drugi, iako su mnogi znali. On je ipak bio Kopaoničanin i Topličanin, a ne zec.
U tom smislu, neka mu je laka crna zemlja, nije bio najgori od nas.“
(Овде пренети ставови не поклапају се нужно са ставовима преносиоца.)
Ваљда сте сви свесни да је распад Југославије био планиран са запада, а да су домаћи издајници свесрдно помагали, свако из својих разлога. Сви су били нечији агенти. Што би Мићуновић био другачији? Најстрашније, бар за мене лично, била је спознаја колико је људи мрзело ту Југославију која је имала много мана, али и врлина. Издаја је била неописива. Највећи издајници су били они који су од те Југославије највише профитирали. Направите упоредни списак за и против овог што имамо у свим областима од 5.октобра 2000, до данашњег дана. Најобјективнији начин.
Коста Чавошки у подужем интервјуу има га на нету прича о оснивању ДС. Основали су је он и режисер Алесксандар Саша Петровић („Скупљачи перја“, „Сеобе“). Првих 100 чланова је добило карте тако што је Костина жена седела поред фиксног телефона и уписивала ручно кад неко зове да се пријави, а.ручно су ваљда и правили чланске карте. Обилазили су Србију Петровићевим колима и све плаћали из џепа. А онда је председник постао Мићуновић. Замислите себе да оснивате партију, фирму или било шта на овај штап-канап начин као неко своје дете да правите и онда председник Мика Перин Лазић падобраном слети на вашу терасу. Звучи скоро нереално. Мислим да је основни.разлог што је неко проценио да с Костом неће моћи као са Драгољубом што га је дисквалификовало у старту. Петровић није ни био у игри, он се убрзо разболео и умро.
Не знам какав је Мићуновић стварно био али мени је константно остављао утисак пар екселанс представника оне србијанске рајинске компромисне струје која би и са ђаволом тикве садила верујући да је то реалполитикави фа ће ђаво испоштовати диговор. Сав млак, љигав, као намазан неком слузи бранковићевско-обреновићевском, увек недоречен, који једно мисли, друго осећа, треће би да ради, а четврто предлаже другима да раде и то продаје као неку политичку мудрост. Као да ни српског увета није имао. И на крају ништа, никаквог плода осим издаје других, и што су намакли срамоту и кривицу на цео народ. Бар да је неку реторику оставио, него ни то што је причао није се могло дуго слушати од разводњености и недефинисаности. Али не познајем га изблиза, можда је имао неке квалитете и заслуге за које не знам, ово је све површни утисак с даљине, време ће ваљда показати.