Стицајем околности – најчешће је ту ипак доминантна послушност – неко постане професор на универзитету, управник културне установе, и одмах себи приписује атрибуте који би требало да буду везани за те положаје

Драган Крстић, Сабор психолога Србије, 17. 4. 1975. (Фото: Приватна архива/Стела поларе)

28. X 1976. Установе система готово и не поседују свој сопствени садржај, већ се понашају према психолошким садржајима људи у свом хијерархијском врху. Доњи део хијерархије мора бити послушан, јер у одсуству приватне својине нема алтернативе за голи опстанак. И онај горњи део хијерархије такође је зависан и такође мора бити послушан у односу на надређене људе (па тек онда установе као такве), али он има и један посебан психолошки додатак. Он није послушан само због немања другог начина голог преживљавања, већ у самом свом институционалном положају налази и свој егзистенцијални смисао. С обзиром на захтев апсолутне послушности надређеним људима, па тек потом и самој идеологији, људи у горњим деловима институционалног система су по правилу некреативне, стерилне особе, у просеку медиокритетских интелектуалних способности, а по образовању по правилу испод просека који важи за популацију у оквиру које се понашају.

У односу на општу популацију то им даје несиметричан положај, јер би требало да се налазе у средњим или нижим институционалним слојевима система, а налазе се у горњим деловима или при самом врху система. Са тим несиметричним положајем они се идентификују, јер их он вуче изнад њиховог реалног статуса, а у неким случајевима веома несиметрично у односу на њихове реалне психолошке могућности. Они се тада потпуно идентификују с тим својим лажним положајем и настоје да себе виде с атрибутима који би припадали том институционалном месту у нормалним друштвеним условима. Тај део популације са артифицијелним институционалним положајем заиста мисли о себи онако како би то требало да произлази из њиховог институционалног положаја – када би он био стварно заслужен на основу општих критеријума, а не на основу критеријума послушности.

Због тога се у соц-друштвима развијају два паралелна, диспаратна перцептуална процеса. Један, мањи део популације (са својом родбином, пријатељима итд) види себе као да у свему одговара захтевима нормално постављеним према одговарајућем делу институционалне хијерархије, и с тим у складу односи се према оним „нижим“ као да је тај однос стварно такав какав је институционално дат. Највећи део опште популације види тај исти горњи део институционалног система као нешто што одудара од уобичајених норматива који би морали важити за тај његов део.

Ти односи јасно су видљиви у свим сегментима институционалног система, а посебну драму имају у области науке и културе. Ко зна којим стицајем околности – најчешће је ту ипак доминантна послушност – неко постане доцент, ванредни или редовни професор на универзитету, управник неке културне установе, и тај неко одмах себи приписује све атрибуте који би у нормалним и здравим приликама требало да буду везани за те положаје, иако у датом конкретном случају то једноставно није било тако. Стварни атрибути налазе се у једној другој равни, ирелевантној за науку и културу, али ти људи, њихова околина, а и цео институционални систем „њихове“ државе подразумевају да таква нека личност, чим дође на неки сличан положај, неким фаталним процесима аутоматски стиче и све оне друге, релевантне атрибуте.

Драган Крстић: Универзитет и Академија као упоришта колонијалног духа (1968)

Много сам пута имао прилике да се сусретнем са таквим личностима и увек се изнова изненађивао са каквом искреношћу ти људи верују да њихови доприноси у науци и култури одговарају њиховим положајима, упркос очигледним чињеницама да је оно што су урадили и оставили иза себе крајње скромно, понекад би се могло поставити питање да ли би то било довољно за избор асистента, ако би их уопште квалификовало за универзитетску каријеру или за одговорнија места у култури. Понеког од њих сам знао и пре но су долазили на угледније положаје, и тада су углавном били свесни свог стварног положаја у науци и култури, изузев што су и тада по правилу инсистирали на „партијности“ у раду и понашању, што их је најчешће онеспособљавало за неки озбиљнији рад.

У универзитетској (коју чине и студенти) и културној јавности (коју чине и потрошачи културних производа) та диспаратност институционалног положаја и стварних квалификација личности која заузима та положај је уочена и чест је извор не само критике, већ и вицева, нарочито међу студентима. То је једна врста нереда у науци и култури, поремећај у самим њиховим структурама, што мора да се одражава и на укупно функционисање институционалних система у тим областима друштвеног понашања. И тај неред се стално репродукује, јер се нико тако тачно и доследно не репродукује као медиокритети, и то са благом тежњом ка нижим вредностима.

****

Отприлике то сам говорио (можда мало заобилазније и опширније) једном рођаку, који је дуго радио у „апарату“ Партије (Србије), а сада је на нешто вишим положајима у „стручној служби“ градског комитета Партије. То је нека врста партијске интелектуалне полиције, и од ње много зависи статус појединих факултета, културних установа или појединаца. Знао сам да је првобитно „чистка“ била намењена Филолошком факултету, да су неке „припреме“ већ биле учињене, али су онда „налетели“ филозофи, и чистка је пребачена на Филозофски факултет. То је изменило и природу обрачуна (ко зна којег по реду) са српском интелигенцијом. Филолошки факултет требало је да страда као „последњи бастион српске грађанске класе“, а онда је Броз постао киван на филозофе, и чистка се морала преусмерити на марксистичке „праксисовце“. Не знам да ли са жаљењем, као оправдање, или можда као утеху (заиста се извештио, из израза лица или из артикулације једва да се нешто може закључити, говори равно и безбојно) саговорник ми казује да обрачун није могао бити извршен истовремено на два факултета, већ да је неопходно да прође извесно време за евентуални нови обрачун са интелектуалцима, видеће се којим. Сигурно, рекох са разумевањем за такве тешкоће. Само сам хтео да му скренем пажњу на околност да увођење политичке „подобности“, „партијности“ и „марксистичке оријентације“ привидно ствара неки политички ред, а да стварно доводи до фундаменталног нереда, са тешким и трајним последицама, које ће се сигурно завршити рђаво по политички систем. Пошто га дуго познајем (мада се ретко виђамо), претпоставио сам да му таква визија догађаја није страна.

Драган Крстић: Мали ислужени Ознаш (1978)

Не бих започињао тај разговор да нисам знао да ме довољно познаје, не само лично, већ вероватно и из расположиве документације о мени. Да је сумњао у провокацију вероватно да ни он не би пристао на тај разговор, али је свеједно брижљиво избегавао да се с нечим сложи или не сложи. Мислим да је ипак прихватио тај разговор, јер га је преусмерио у правцу који је за њега био још опаснији. Без изјашњавања да се слаже с оним напоменама о медиокритетству и фундаменталном нереду који изазива у науци и култури, саговорник ми наводи илустрације, за које сам и раније знао, али их нисам чуо у детаљима. Реч је о студентској буни 1968. и улози медиокритета у њој, са непредвидљивим последицама, што је заплашило и саме „стручне службе“ Градског комитета. Познајем актере, и не сумњам да је било тако како казује иначе увек опрезни саговорник.

Каже да је један од главних говорника у студентским немирима, у кога су студенти имали неограничено поверење, дошао једне ноћи у Градски комитет да „преговара“. Када му је тамо речено да „иступа против политике друга Тита”, и да у том контексту нема никаквог преговора са било ким, грдно се препао, буквално је устукнуо један корак, стао мирно и трепћући почео да уверава Комитет да ће се он већ „поправити“ и одмах је понудио своје „услуге“, нека Комитет само каже, он ће доказати да се поправио. Знаш, рече, много сам година провео у партијском раду, видео сам свашта, али тако нешто је и мене изненадило. Био је то типичан мали човек, који постојећи положај ничим није заслужио, који је силно желео да стекне накнадну славу, опет незаслужену, а када је помислио да ће изгубити и оно претходно, које му иначе не припада, знао је он то, ухватио га је паничан страх, и био је заиста спреман на све. Нисмо примили понуду да нам врши услуге управо због тога, јер је био непоуздан и непредвидив. У оној напрегнутој ситуацији мало је недостајало па да дође до проливања студентске крви у сред Београда, и такав паничар је могао само да погорша ситуацију. Мало смо га утешили напоменом да њему лично не прети никаква опасност, да нам нису потребне никакве услуге, да не чини ништа и да би најбоље било ако би се тихо повукао са сцене.

Другог дана се нешто слично догодило са једним другим „вођом“ студената. Градском комитету је претходно већ дато упутство Централног комитета да је тај „друг поуздан“ и да се према њему тако ваља и односити. Међутим, тај професор је био један од најгрлатијих у говорима, и посебно је позивао студенте на жестоку побуну и, ако требало, и обрачун са властима. То је збуњивало Градски комитет, то је била најопаснија варијанта студентске побуне, са вероватним проливањем крви. Таман су почели озбиљно да сумњају у вредност оног „упутства“ када је стигла вест да је критична тачка студентске побуне највероватније прошла благодарећи управо оном бунтовном професору. Пошто је био тако жесток, студенти су га укључили у тело које је требало да састави резолуцију, у којој је требало да стоји ставка у којој се позива Тито да се јасно определи према студентским захтевима (то су тражили студенти англистике). То би Тита сигурно разгневило и ко зна шта би касније било, да није било оног професора. Пошто је и од стране студената био оцењен као „поуздан“, хладно је рекао да „Тито ни од кога није тражио одобрење за свој рад, па неће ни од студената“, што је било супротно свему што је претходно говорио, и у противставу са основним претпоставкама студентске буне. Он је променио ударни смер резолуције према занатлијама и приватницима, настала је велика деморализација међу студентима и нешто касније буна је сама од себе спласнула.

Драган Крстић: Срби ће искушење Јова пребродити надмашивањем сопствене неверице (1968)

Из приче мог саговорника произлази да тип личности и улоге у нашој науци и култури није опасан само на дуже стазе, како сам то говорио. Мада заобилазно, да се не би изричито сагласио са мном, стварно је наглашавао да је стање много критичније но што сам ја мислио, нарочито у случају друштвених криза. Број тих људи није мали, они се налазе на важним јавним местима, и са својом несретном личношћу могу направити свашта. У незајажљивој жељи за истицањем, којим би несвесно вероватно требало да покрију онај свој лажни статус у науци и култури, такви људи су се лако укључили у студентску побуну, неки од њих су, заједно са осталима, стали и на њено чело, а онда би лако пристали и на крваву ликвидацију те побуне, и у томе би учествовали. То ће исто важити и за неку сличну ситуацију, али је питање да ли би се та нека ситуација углавном срећно завршила, како је то био случај са студентима. У разговору је стално наглашавао да је пре свега практичар, да није теоријски оријентисан, али чини се да боље разумева основне психолошке проблеме од оних који би то пре других требало да знају. Централно место у оба случаја која описује односи се на ауторитарност једног и другог професора. Кад је споменут „друг Тито“, оба несретника су се укочила од страха, и пристајала су на све, и пристали би да свеколико своје понашање подреде ауторитету, ма како он био дроњав и јадан у свом интелектуалном, моралном сиромаштву, и без обзира на ругобу у којој се јавља, а и они заједно са њим.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1976-77, Балканија, Нови Сад, 2017.

За Стање ствари приредио: Илија Пјешчић

Categories: Гостинска соба

Tags: Јосип Броз, Васкрс 2026, Драган Крстић, Илија Пјешчић, идеологија, комунизам, универзитет