Јудеји, изабрани Народ Старог Завета, одбацивши Камен Живи и истовремено оставши и без камених таблица Мојсејевих, сами су постали камен – заувек се окаменили као оруђе смрти: верне слуге, службеници и министри Смрти
Мојсије, Јевреји у пустињи и мана/храна с неба (Извор: Православие.ру)
С обзиром да је стање ствари показало да постоји много неразумевање и небулозна опречност мишљења у односу на актуелни клинички синдром смртно болесног човечанства, контролисаног олигархијом психопата и социопата из једног невеликог егзотичног етноса (теме ритуалних масовних убистава, геноцида, смисла старозаветног Закона и Писма, „ноахидских“ закона, савременог јудејства…), понукан својственом ми несебичношћу и човекољубљем (србољубљем, надасве), потрудих се да објасним.
Дакле, човечанство је смртно болесно, и управо се раздире и кида у конвулзивној агонији.
Али, „болест је медицина против греха“, како нам каза Владика Николај („Молитвено упутство“).
Па како ова страшна неизлечива болест може да – надпарадоксално – излечи болесника?
Подсетићу: Стари Завет, Закон (Тора), је „служба смрти“ (διακονία τοῦ θανάτου, ministratio mortis; 2. Коринћанима 3:7).
Јудеји, изабрани Народ Старог Завета, одбацивши Камен Живи и истовремено оставши и без камених таблица Мојсејевих, сами су постали камен – заувек се окаменили као оруђе смрти: верне слуге, службеници и министри Смрти. Које данас видимо на делу, у екстатичном размаху, где спектакуларно довршавају своју мисију на земљи.
Убица, убијајући долази до кулминације зла (греха) – и тако сам себе уводи у смрт, која је истребљење греха („јер ко умре, ослободи се од греха“, Римљанима 6:7). Убијајући, он заправо убија сам себе; након што је, убиством, у себи и собом развио зло до крајње границе, умире и са њим умире и грех – заправо све Зло у својој ултимативној (не)моћи.
Убијени, жртва, бива ослобођен од „плотског тела греховног“ (Колошанима 2:11): душа као жртва бива предана Божјој Милости, а количина греха на земљи се такође умањује (стари србски концепт: плот = грех).
И то је смисао и промисао Старог Завета: након што су Прародитељи кушали са забрањеног дрвета, кроз познање зла доћи до познања Добра. Стари Завет је прва етапа Пута, познање зла. Зло познају сви – и убица и убијени (најпре потоњи – прво Авељ, тек за њим Каин). Тај Промисао је премудар, и врло санитаран: зло (каинити) би на концу истребило само себе (и изумрло као пацови у затвореном систему: овде ), а добро (хавељити) би нашло преки пут до Божјег лона.
Убијајући и бивајући убијано, старозаветно човечанство је искусило и испунило пуну меру зла. Насиље, као суштински елемент зла, било је неизоставни део тог образовног процеса: грешни Израиљ-Јуда је у том смислу био изабран као показни полигон (учионица, workshop), где је имао да сам, по преимућству окуси и својим примером покаже човечанству шта значи чинити зло и шта значи трпети зло (отуда и противречне заповести актерима у Старом Завету, које маловерне збуњују: не убиј-убиј… Закон је служио само да покаже шта је зло и грех, и да – целом свету – покаже да ни најбољи Закон нема силу за избављење од зла, греха и смрти).
Промисао (= икономија, домострој) Старог Завета била је смрт: убиство, које собом двојако из света елиминише грех/зло – и смрћу жртве (смрт = крајње смирење, жртва=принос Богу), и самоубиством убице. Отуда је дух старозаветника само смрт и сушта смрт, и само економија и сушта економија.
За другу етапу Пута, где се имало познати Добро, изабран је други народ.
Али први народ, изабран за демонстрацију зла, коме је мирис крви старозаветних жртви ослачао (и животињских и људских), наставио је да се врти у кругу прве етапе пута, и претворио се у подобије уробороса, Дракона који је данас зациклио цео свет. И који се спрема да својим отровом усмрти све („заповест: не убиј, односи се на Јевреје, не на гојиме“). Притом, и „златну (пол)милијарду“ својих слугу такође, јер слуге службеника смрти такође су слуге смрти, само најниже у хијерархији танатоса.
Али њихова победа, иако би у крајњем такође представљала тријумф Добра над злом (показујући да је зло савршено безумно и неспособно за живот, експериментално доказано у затвореним колонијама пацова), значила би ипак тактичку победу древне змије – неуспех Јеванђеља, и тиме поругу Богу.
Као што претходно детаљније рекох (овде), име Кајин значи копље.
Пророчанство, изречено Исаији самим Богом, да ће у Последња Времена „народи (Едни) прековати своја копља на српове“ (Исаија 2:4), наговештава нам истину хришћанског Народа и његовог Покајања-Преумљења: кајиновски убилачки ум, са којим се сви грешни људи рађамо, то копље које служи само да убије брата и пороби свет, Покајанијем се прековало у срп – нож (јевр. оригинал мазмера: виноградарски нож, који служи и за орезивање лозе и за бербу грожђа; грчки еквивалент је махера: нож, закривљени, жртвени, за резбарење или вишенаменски; значење мач је тек секундарно).
И то је онај нож о којем је Господ наш рекао својим ученицима: „Онај ко нема, нека прода хаљину и купи нож“ (Лука 22:36).
Умни нож, који служи:
да човек њим сам у себи закоље грех – одсече све страсти, тела и душе, све сувишке и заперке;
да њим обреже срце и изрезбари Образ Христов у себи;
и на концу, да убере слатки плод – грозд Живота вечног са лозице своје душе, што расте из Чокота Христа.
Исус – Виноградска лоза, Грчка, 19. век
Тај се нож купује, како га купити? Продати хаљину – душе то јест – тело, значи одрећи се тела и свега телесног (= греха у плоти+плотског ума); и затим купити га, примити од Небеског Ковача, јер га само Он може исковати и наоштрити. И само Он може прековати оштро смртоносно копље убилачког каиновског ума, у оштри нож смртоносан греху и смртоносан Ђаволу – покајани ум Хришћанина.
И у том је Промисао Новог Завета: да грех умре, и с њим смрт, тако што ће свако сам да истребљује грех из себе, без икаквог насиља над другим.
Једном речју, србски речено да цео свет разуме – Чојство.
Еволуција човечанства је „дуги и тешки пут усавршавања од звери до Бога“ (Владика Николај). Тај се пут одвио у две заветне етапе.
Прва је била од звери до човека (до рођења Сина Човечијег, Који је звери и животиње у људском лику, палом „природом дате за погибељ и трулежност“ /2. Петрова 2:12/ пресаздао у чисто биће људско).
Друга од човека до бога, у Христу Богу.
Старозаветници, каинити по духу, који су убили и одбацили Авеља Христа, остали су заувек окамењени у домостроју смрти – звери, онтолошки неспособне да постану људи, јер човек се може бити само у Богочовеку.
Categories: Гостинска соба
Љубезни поздрав Евсевију
„Промисао (= икономија, домострој) Старог Завета била је смрт: убиство, које собом двојако из света елиминише грех/зло – и смрћу жртве (смрт = крајње смирење, жртва=принос Богу), и самоубиством убице. Отуда је дух старозаветника само смрт и сушта смрт, и само економија и сушта економија“
Волео бих за себе, наћи место где да похраним Стари Завет. Како схватити деструктивност у наређењима Јеховиним? Много ствари су уређене домаћински од стране Мојсија. Али сви ти геноциди – откуда, како нас уче, из истог извора Светог Духа, и Мојсије и Исус, пророци и апостоли?
Шта је то бог Мојсијев осећао у крви и палежу старозаветних жртви? Која је посебност у спаљивању баш тих одређених делова животињског тела?
Ако може једноставно. Ко беседа на Гори. За неписмен народ огрезао у свакодневници. Питко и читко.
Како извршити „геноцид“ над злом а да смо у исто време секуларни и боримо се против „насиља“ (све њу-ејџ речи гори од „елите“)? Скоро па никако.
Љубезни Љубезни,
Толико баш љубави немам – тема коју Ваша питања покрећу превазилази моје тренутне капацитете (агапијске али и темпоралне).
Али како нема ничег силнијег од љубави (макар је неки звали и самољубље), ево најелементарније (да не испадне да нумем баш ништа да кажем).
Пре свега треба имати на уму да је у старозаветној историји Бог имао посла са животињама („од звери до Бога“). И да су се животиње у људском обличју делиле на звери (каинити) и скотове (питоме домаће животиње, палом „природом дате за погибељ и трулежност“/“за лов и трошење/клање“).
Затим, да су и једни и други једнако ишли у Ад – највећи зликовац и највећи праведник, јер ником није било Спасења без Спаса Исуса.
И да је обећано било да ће Бог спасти људе и скотове („человјеки и скоти спасеши, Господи“, Псалам 35:7). То јест: људе, кад од животиња постану људи, и чак питоме животиње које нису успеле да постану људи. Али не и звери, мада су и оне имале шансу.
Затим, да је Божји план био да људи не буду звери – отуда првобитни налог људима да су им само биљке храна (Постање 1:29). Тек након што су се озверили и Бог се помирио са тим онтолошким ограничењем твари („нећу више клети земљу с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена“, Постање 8:21), уследила је икономија месојеђа – али са табуирањем крви (Постање 9:4-6). Што је значило да је крв светиња (sancrosancta – очишћење и света у култу, оскврњење и проклетство ван њега, архетип Крви Сина Божјег).
А људи су упозорени: ко пролије крв човечју (дам ха Адам), његова ће се крв пролити.
Штавише, Бог је изабраном народу запретио да чак свако ко закоље животињу (било у логору било ван логора…) а не донесе је пред Скинију (Шатор Завета=Храм) као жртву Богу, бива крив за крв – и има да се истреби из народа (Левитска 17:3-4).
Реч дам, крв, је од глагола дамам, пропасти. Крв је субстрат плотског живота, животна есенција кожних хаљина које је Бог дао животињама у људском облику (и као учило између осталог): квинтесенција плоти, заштитног одела које је из начала било намењено пропадању, а служило да квинтесенција бића, умна душа не пропадне.
А шта је Бог осећао у мирису палежа старозаветних жртви? Па исто оно што осећа сваки отац кад му дете по први пут припреми ручак: радост што дете слуша и жели да му угоди, и потребу да га похвали за труд иако јело није боље од загореле сплачине. А праву оцену кулинарских вештина добри Отац даје тек кад дете порасте до конструктивне критике: „Шта ће Ми мноштво жртава ваших? Сит сам жртава паљеница од овнова и сала од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу“ (Исаија 1:11); „Ко коље вола, то је као да убије човека“ (66:3); „Зар Ја једем месо волујско, или крв јарећу пијем?“ (Псалам 49:13), и остало томе слично.
Али, и то се мора перципирати вером, и љубављу – вером да је Отац Благи Отац, и да ниси копиле, предмет иживљавања доброг и злог полицајца.
Стога, Љубезни, Стари Завет похраните тамо где га држи Црква. Не морате чак ни да га читате, довољно је да га не одбаците. Уосталом, он није ни намењен Вама.
Другим речима, старозаветна позорница света – вољом Еве и Адама, не Божјом – била је домострој смрти. У ком је суштински било свеједно како ће се умирати, а једино важно научити животиње вредности живота. Отуда је сва учевина била непрестана, дословно свакодневна теоријска и практична наука о Жртви. Да народ изабрани, кад наступи Жртвоприношење Истинито, разуме о чему се ради.
Што опет није идеално успело јер је само мален број ђака савладао науку, а остали су заувек остали ћаци – од свега попут Каина разумевши да је свет створен да буде принесен у жртву њима, изабранима („елити“), а да све који то ометају („блокадере“), или мисле да су бољи од њих, треба ликвидирати.
Духовни смисао старозаветних геноцида састојао се у колатералној поуци да се зло може искоренити само ако се савршено истреби (жене, деца, животиње, куће=и семе и све чега се зло дотакло, а у тој се бруталности симболички огледа Божји став у односу на екуменизам! – Поновљени Закони 12:2-3 и глава 13.). Стога јер је зло заразно и инвазивно, а после одређене тачке превладава и постаје неистребиво. Али уједно, и да је савршено истребљење зла људима било немогуће – показујући праслику истине да је то могуће само Богу, да се човек само скврнави покушавајући да истреби зло из другога, и да је једини кутак Свемира у ком човек може да истреби зло – он сам.
А ту је и одговор Светом Квадрату: Зло се у човеку може истребити само свим силама душе сложно усмереним на тај задатак. И без проливања крви не бива остављења (Јеврејима 9:22); то јест: „досе ема, лаве пневма“ („дај крв, своју, прими Духа“). Али опет, наше је да хоћемо и жељу потврдимо трудом из све снаге, а до Бога је да истреби.
Аналогно и у народу, колективној личности. „Геноцид“ над злом више не можемо извршити јер нема духовног јединства (какво је нпр. било за турског робства): зло је данас међу такозваним Србима (који су заборавили свој домаћи задатак), израсло у велику, организовану Породицу, што сада влада, зло зове добром, а себе Србијом. Сад се можемо само уклањати од њега, у Србију Истинску, коју сваки истинити Србин у коме нема лукавства носи у својој души. И дугострпљиво сачекати да зло истреби само себе.
Драги Евсевије,
Морам ово да преварим на миру. Хвала на одговору.
Похвала аутору текста и одговора и порука власнику сајта да оваквих бисера буде што више и што чешће!
Штиво је вредно за понављано читање
Похвала не значи и слагање са тумачењем СЗ, а посебно је тешко овакво објашњење повезати са стањем на терену данас. Такође, је тешко налажење смисла и сврхе СЗ, препуног контрадикција и недоследности.
Поздрав
Ту сам, само да се наканим. Нисам заборавио тему.
Поздрав